Иако уопштена статистика девизних резерви света не представља тајну, ипак се она објављује изузетно ретко. Главни извори такве статистичке информације су Међународни монетарни фонд и Банка за међународне обрачуне. Подаци који су последњи објављени односе се на крај првог тромесечја 2014. Тада је укупни обим девизних резерви свих земаља – чланица ММФ-а износио 11,86 билиона долара. То је око 70% бруто домаћег производа САД у 2013. години. Према проценама ММФ-а светски бруто унутрашњи производ је у 2013. години износио 74 билиона долара. Произилази да девизне резерве свих земаља на свету представљају 16% светског БДП-а.

03.10.2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Табела 1

Светске девизне резерве (крај 1.тромесечја 2013.)

(билиона дол., %)

Према Табели 1 преко 2/3 свих девизних резерви света иде на земље периферије светског капитализма (ПСК), док на економски развијене земље (тј. земље „златне милијарде“)  отпада мање од 1/3. Асиметрија је врло велика. На економски развијене земље иде око 50% светског БДП-а (обрачун је направљен према паритету куповне моћи валута), а других 50%  иде на земље ПСК-а, у које спадају Кина, Русија и  друге земље БРИКС-а). Односно: произилази да је учешће девизних резерви економски развијених земаља битно испод њиховог учешћа у светском БДП-у, а за земље ПСК-а слика је потпуно супротна.

Међународне девизне резерве представљају дужничке обавезе земље која их акумулира од остатка света. То значи да земље ПСК-а акумулирањем међународних девизних резерви (МДР) у ствари у велико мери кредитирају економски развијене земље. Обзиром да се њихов велики део формира кроз државне дужничке хартије земаља „златне милијарде“ које имају врло ниске проценте стопа (за државне папире САД-а стопа данас не премашује 0,25%), произилази да земље периферије светског капитализма, укључујући ту и Русију, и Кину, данас кредитирају земље „златне милијарде“ скоро бескаматно. Међународне девизне резерве су се данас претвориле у ефикасан инструмент помоћу кога Запад спроводи  неоколонијалну пљачку земаља које су изван зоне у којима влада „златна милијарда“. За цео низ земаља Запада сакупљање великих девизних резерви је потпуно изгубило сврху, јер централне банке тих земаља емитују резервну валуту. Другим речима – оне робу на светском тржишту купују и остала потребна плаћања по свету врше захваљујући „машини за штампање новца“. Да би нека национална новчана јединица добила статус резервне валуте треба да се поштују специјални критеријуми ММФ-а. Ти критеријуми су тако конструисани, да у групу резервних валута „првог реда“ спада само врло мали број новчаних јединица – долар САД, евро, фунта стерлинга Велике Британије и јапански јен. У резервну валуту „другог реда“ спадају швајцарски франак, канадски долар, аустралијски долар и уз извесно натезање – и валуте скандинавских земаља које нису у Европској унији. Међународни монетарни фонд не додељује статус резервних валута  валутама земаља које припадају периферији.

Истовремено нема никаквих ограничења да земље-чланице ММФ-а у својим међународним резервама сакупљају било коју валуту било које земље на свету. Шта више – ММФ од својих чланица не захтева да обавезно откривају састав својих међународних резерви  по врстама валуте. Они могу  да се ограниче и само саопштавањем укупног збира – цифре својих резерви.

Табела 2

Ниво откривања структуре међународних девизних резерви по врстама валуте (крај 1.тромесечја 2014, у %)

Земље ПСК                                       34,1                                65,9

Из Табеле 2 се види да економски развијене земље ММФ-а дају прилично „транспарентну“ слику својих међународних резерви. Али земље периферије светског капитализма више воле да  девизну структуру својих резерви не откривају. Скоро половина међународних девизних резерви је „нетранспарентна“.

          Табела 3

Како се види из Табеле 3 девизна структура резерви земаља „златне милијарде“ и земаља ПСК се много не разликује. Али треба да се још једном напомене да наведена статистика обухвата само део укупне светске слике. Постоји и сумња да оне земље ПСК које девизну структуру својих резерви саопштавају отворено у ствари прате неку општу линију Запада тако што своју девизну структуру „равнају“ према земљама Запада. Већина земаља ПСК има неку своју представу о оптималној структури својих девизних резерви, али ту представу не објављује. Зато не објављују ни које валуте чине њихове резерве.

Може да се претпостави да цео низ земаља ПСК одавно у својим девизним резервама има и оне валуте које ММФ не признаје за резервне, односно валуте  које спадају у „трећи ред“. За то има више разлога. Прво – такве валуте се користе у билатералној трговини. Лакше их је зарадити и оне се практично више користе у билатералним економским односима. Удаљавање од сакупљања девиза „првог“, као и „другог реда“, смањује ризик од санкција Запада према земљи која тако поступа. У томе је Иран пионир, против кога је Вашингтон завео економску блокаду још 1997. године. Техеран је одавно одустао од акумулације САД долара као своје девизне резерве, а релативно недавно је одустао и од евра (пошто су САД прикључиле Европску унију санкцијама и натерали је да прекине куповину иранске нафте). У међународним резервама Техерана постоје јуани, рупије, руска рубља, злато,..

Међу валутом „трећег реда“ је најзначајнији кинески јуан. Цео низ земаља Африке, Азије и Латинске Америке, не чекајући да ММФ званично легализује јуан као резервну валуту (ММФ од Кине захтева да се уведе потпуна конвертибилност јуана и потпуни пливајући курс), гомилају и њега у својим резервама. Већ почетком 2012.године, по проценама експерата, јуан је постојао у међународним резервама 12 земаља. У овом тренутку Народна банка Кине има важеће споразуме о валутним своповима са централним банкама више од 20 земаља. Ти споразуми подразумевају и размену националних новчаних јединица у трговинским и другим економским односима Кине и других земаља.

Исто тако и руска рубља која такође припада „трећем реду“ валута одавно је укључена у састав међународних резерви неких пост-совјетских држава. На пример, у међународним резервама Белорусије руска рубља је још 2011.године учествовала са приближно 25%.[1] Полазећи од чињенице да Кина и Русија намеравају да већ следећих година до половине своје трговинске размене преведу у рубље и јуане те две валуте ће, природно је, постати саставни део међународних резерви у обе земље. 

________________________

¹Погл. Борисов С.М. Коришћење рубље у међународним обрачунима и резервама (анализа по количини) – М.ИМЕМО РАН, 2011.