Човек је нешто написао о Вучићу.

Човек је приведен на „информативни разговор“
У подрум, сто километара далеко од куће.
Човек више није млад и има породицу.
Његово име нећете наћи у „слободним медијима“,
Ни нигде.

Историја се понавља. Најпре бива трагедија, потом комедија.

02.10.2014. srbijanskiglas, за ФБР приредила Биљана Диковић

Србија је постала весели Аушвиц. На телевизијама можете видети само нафуране опајдаре, пропале рокере, интелектуалне одроне и куваре. Са улица допире тутањ борних кола. Бука се меша са цврчањем масти у тигању и надгласавањем фукси која је кога прва имала.

Поштена интелигенција у виду политичких аналитичара би морала дубоко да се замисли да би нашли (ако би их ико случајно запитао) бар неку разлику између стања престоног српског града Београда у време параде педера 28. 9. 2014, и било ког другог првог дана окупације из неког ранијег периода. Што јуче беше на Космету, ево данас у Београду.

Вулгарни комунистички револуционари вечитих визија светле будућности чврсто су решили да још једном поведу народ у суштинске и болне реформе, овај пут без зезања. Суштину реформи је објаснио Чкаљин син Чедомир, са Вучићевог портала „е-новина“: „Држимо се Немачке, као што је Зоран Ђинђић одавно то схватио а наставио Александар Вучић“.

Издаја Косова и Метохије је само први корак уз придржавање за немачке скуте. Сад је парада педера нешто без чега не може да се замисли наш живот и пут у Европу. То се мора без обзира на цену и жртве. Зато је претња из врха власт била јасна: „Одговор државе биће језив“ – Поручио је Вучић свом народу уморном и отупелом од језивих одговора, ако се случајно успротиви.

Лично Вучић није имао времена да надзире параду јер је обилазио поплављена подручја. Тај одлазак из Београда најважнијег дана за историју Србије ипак је изгледао као класичан одлазак „тетки по лек“. Како год, разочарање је било вишеструко. Муља одвише, народ не онолико срдачан колико би требао бити с обзиром на посету најдражег госта, а у Београду је на крају режија измакла контроли.

О стању народног духа можда пластично говори анкета која је спроведена на „Новој српској политичкој мисли“: „Хоће ли бити одржана парада педера?“ Бизарно је што је анкета трајала и у понедељак. Дуго после одржане параде људи су се надгласавали хоће ли параде бити или неће? Ја сам последње гласање регистровао упонедељак, 29 септембра у23:39, било је довољно. Међутим, суштински много горе је што је већина сматрала да параде неће бити. При томе, нигде нисам могао видети идеју ко ће тај срамотни и понижавајући циркус да спречи?

Није ли депримирајуће кад увидимо да већина оних који себе сматрају за отресите патриоте изузетне политичке писмености јесу политички неупотребљиви, да немају тачан контакт по фазама са реалним светом?

Сложићемо се да је гласање „шта ће бити јуче“ блесаво. Али, колико таквих  ретроактивних прогнозера утиче на свест преосталих патриотских бирача? Уз то, громогласна већина са напереним мишем на плус и минус, неће да призна да су ти пост-социјалистички експерти, одиста, не фразерски, до бола приглупи  и комунистички бандоглави. Што не значи да нису за евре. Траже милион, за почетак; па да нам дижу револуцију.

На другој страни су они који сматрају да на недвосмислену окупацију треба реаговати као на летњу запару – одмарањем у `ладовини.

На крају имамо и полу-активне отпораше, који, када се све сабере, делују као зарђали вентил на старом бојлеру. Зврји, пишти, али срећом бојлер неће експлодирати. Ако сте помислили да алудирам на „Двери“, у праву сте.

Да нас утеши, прискочио је велемајстор кратких и штурих војнополитичких колумни, џет-сет хотелски ратни извештач, са нагласком на калибар оруђа, Мирослав Лазански. Његова утеха се састоји у подсећању да нам предстоји још једна парада поноса, не мање важна, која се тиче прогона Немаца 1944. из Београд од стране совјетских трупа. Лазански, међутим, великодушно ту победу приписује Титовим комунистима, па је, вели, ред да дигнутих чела пронесемо барјаке са петокракама мученим Београдом. Да га дотучемо.

Задубљен у калибре, Лазански није стигао да преброји жртве тих „ослободилаца“ са петокракама. У осталом, нико и не спори да се не зна ко нас је више побио – нацисти, Атлански савезници или партизани. Да је сваки пут било крви до колена или рамена, није спорно.

На волшебан начин, можда призивом осебујног Лазанског, слободарски партизански дух је наново изникао. Окупаторима су се мушки супротставили Тихи и Прле, под конспиративним идентитетом млађе браће Вучића и Малога. Ако се у случају оних претходних отписаних четници преименовани у партизане, што би сад било важно чија су ова нова двојица? Ударили са екипом атестираних диверзаната на силу и неправду и херојски изашли из окршаја разбијених глава.

Жали Боже квалитетног алкохола проливеног са крвцом јуначком.

Гаулајтер Вучић, чувен по својим titaniumballs и меком срцу, промтно је опростио и својој постројби на нервозној реакцији и браћи партизанима слободарски дух. Ред је да у знак званичног помирења одиграју фудбалски меч, који би био више од игре. Приход да намене поплављенима, јер су нас сви са молидбене донаторске вечере заборавили. Беле банке не дадоше. Уместо помоћи, стигла је порука да је стопиран сваки пријем нових чланица у ЕУ за најмање пет година, са изузетком Украјине (зна се зашто).  Али и даље морамо бити покорни. Јесте да Вучић има titaniumballs, али нису баш до колена, као у фрау Меркел, те не сме да их стисне и каже: „ЕУ, хвала вам на свему, Србија ће сама бринути о себи, па кад се предомислите, можемо да разговарамо“. Није смео, али је, лукаво, путем Тихог и Прлета, послао поруку „Србија се сагињати неће“.

Бар се тако прича.

Пре ће бити да Србијом силни и бахати возе левом страном, па до судара мора доћи.

У Србији институција нема. Све је само лаж, крађа и сила. Нама влада зли Минхаузен Вучић, слуга туђина. Зато може за једну реч, за ништа заправо,  да се човек развлачи по друмовима и подрумима, да живи у страху за породицу и егзистенцију. И сви окрећу главу, да их не би снашло исто. За силеџије и лопове друга прича.

У таквој Србији слобода се може стећи само ванинституционално. То подразумева спремност на жртву. Кад таква свест сазри, можемо се надати препороду. Србију могу ослободити скромни људи дубоког и искреног патриотизма. Или, што би рекао наш пријатељ Станимир Трифуновић „Србију ће ослободити трећепозивци“: