Када нас газе и исмевају, остављају без посла и примања (са све породицама), када нас затварају и туку по затворима, када нам не дају да привиримо ни у једну емисију или програм који гледа више од шачице људи, када одвајају нашу истину од народне чежње за истином, када нас проглашавају лудим, разбојницима, злочинцима или фанатицима…, то је онда „у реду“, „природна последица стања ствари“, „нешто што се подразумева“. – КОМЕНТАР је Драгослава Бокана на медијску пажњу коју је изазвао престанак емитовања Утиска недеље и Оља Бећковић….
У наставку коментар преносимо у целости, са овим ФБР додатком: овакву пажњу медија нису имали бомбардовани и протерани, поплављени и они чија су деца изгинула, а ни погинули на ратиштима широм ове наше напаћене Србије од Словеније до Косова и Метохије, срамота! „Наш народ има памћење као златна рибица“ – рече један човек и изгледа би у праву…

01.10.2014. ФБ запис Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић

Када ОНИ само на тренутак изгубе посао (па пар дана остану беспослени, са све својом озбиљном вишегодишњом уштеђевином и толиким пријатељима и конкретним подржаваоцима), све то онда ОДЈЕДНОМ постаје „трагедија“ и „ужас режимске политике“ („То ни Слоба није радио!“).

Тако је то у уклетом демократски-затуцаном Србистану, најсевернијем арапском емирату и најисточнијој западно-европској провинцији.

ОНИ су, наша Демократска Височанства, осетљиви на раскрвављену заноктицу (и на мање од тога), а ми, наравно, не смемо да проговоримо и јаукнемо ни кад нам одузимају право на живот, узимају душу и уништавају будућност наше деце…

Тако то изгледа када ја напишем пар истинитих и колико је могуће неострашћених речи о тренутном престанку приказивања „Утиска недеље“ Оље Бећковић (ускоро ће се она и те како снаћи и уденути своје телевизијско чедо у још удобнију и, вероватно, гледанију позицију).

Одмах се нађоше душебрижници који почињу да је „бране“ и приговарају како, ето, „није фер сада говорити о томе на такав начин“, јер је „ипак она истерана са посла“, „емисија траје 23 године“ и све у том (сентименталном) стилу…

Е, па баш ме брига и за њу и за њену одавно бесмислену, провинцијску, надобудну и понекад-исмевајућу, понекад-послушничку (како кад, по потреби) емисију.

Њена судбина и читава та бура у чаши воде ме интересују исто колико и њу интересује моја судбина током свих ових година. Тачно толико.

А заједно смо ушли у јавни живот, са истог места (из зграде Факултета драмских уметности) пре тридесетак година:
ја као православно и српски опредељен млади редитељ (причали су: талентован),
она као ушушкана „татина `ћера“ и студенткиња глуме (причали су: неталентована), а касније конвенционални апатридски глас у београдском и југо-српском, политички подобном, хипер-демократском хору овдашњег „круга двојке“.

Ја сам до данас преживео оно што она неће (а ни не желим јој то) у сто живота када би их имала.
Некако ипак, чудом, преживео. За сад.

Сада ту размажену идеолошку принцезу малчице жуља зрно грашка испод капиталистичког душека – и ето читаве узбуне!
Као да је стављена директно на ломачу, а да њену драгоцену емисију (The Precious) управо палимо, уз нирнбершке бакље и равногорско прасе на ражњу: моја маленкост, ни због чега притворени Младен Обрадовић, неправедно процесуирани Иван Ивановић и одавно још оклеветани гроф Влад „Дракула“ (због отпора Турцима и западњацима у име интереса своје државе у петнаестом веку) удруженим снагама.

Јадно плавокосо девојче са онако озбиљним очима, презривом фацом и леденим гласом. И оно њено брижно подизано чедо од двадесетак лета (које зле чике са њене телевизије избацују на улицу, заједно са самохраном мајком, унуком четничког војводе из црногорских планина).

Стварно страшно! Баш онако „страшно, страшно“!, као код покојног Душка Радовића, у његовој чувеној песми о размаженој деци.