Може се учинити чудним што то треба да се напомене онима који најгласније вичу о кршењу међународног права после придруживања Крима Русији, мада, томе се не треба чудити ако се сетимо колико пута су САД деловале у складу са логиком двоструких стандарда.

Оно што је заиста чудно, то је контекст у којем се развијају последњи догађаји.

Јасно је да ако се заиста води борба против терориста Исламске државе у Ираку, треба бомбардовати и њихове положаје у Сирији. Али са тачке гледишта обичне логике, врло је тешко схватити зашто се истовремено изјављује, да главни непријатељ остаје режим Башара Асада. Сваком посматрачу је очигледно да удари по злим непријатељима сиријског режима објективно доприносе јачању позиција тог режима, и никако се не може разумети тврдња САД да они истовремено намеравају да пруже помоћ другим, умереним групама опозиције, које ратују против званичног Дамаска. Ове групе треба да добију нове видове наоружања и другу помоћ, али недавна прошлост нас учи да су управо фундаменталисти ове опозиције добили значајни део западног оружја, којим сада ратују против армије Ирака. И то још није све. Ових дана се сазнало да су се многи од такозваних „умерених“ договорили са екстремистима Исламске државе о узајамном прекиду ватре на читавој територији Сирије и обустави свих братоубилачких дејстава.

Ситуација је заиста апсурдна: једном руком бомбардовати злог непријатеља, а другом предавати оружје онима који су чак формално његови савезници.

Узрок ове колизије је двојак. Са једне стране, како би осигурали себи подршку Саудијске Арабије и других сунитских држава, Американци морају да покажу да независно од проблема Исламске државе, Асад и даље остаје непријатељ, а наоружане групације блиске указаним арапским државама, напротив, пријатељи Америке. Са друге стране, затражити прелиминарну дозволу владе Дамаска за бомбардовање значило би признати сиријски режим као саговорника и потенцијалног савезника, а што је најважније при томе би морало да се преговара са два главна његова заштитника: Ираном и Русијом. Иран би поставио питање свог нуклеарног програма, о којем преговори теку врло тешко, а Русија би затражила да САД смање амбиције у Украјини.

Уз све то, Турска одбија да подржи операцију САД против ИСИЛ. Како зато што се плаши узвратних напада терориста на своје територије (Турци добро памте шта се десило у Пакистану), тако и зато што прешавши сопствени Рубикон у односима са Дамаском, Анкара се плаши да Асадов режим може да ојача и да нивелише претензије Турске на хегемонију у суседним земљама и у читавом региону.

Добија се надреална слика. Врло тешко је схватити ко је за кога и какав је коначни циљ. Остаје да додамо да бомбардовања сама по себи не могу да коначно разбију терористе, и пре или касније појавиће се потреба за копненом операцијом. Али и у том случају такође је потпуно нејасно ко и где ће ову операцију спроводити.