Ексклузивно – Списак јединица хрватске војске, које су учествовале у агресији на БиХ

Држава Хрватска починила је агресију на БиХ учествујући у сукобима у овој земљи са 49 бригада, бројним самосталним бојнама и специјалним јединицама. У сваком тренутку сукоба, Хрватска је у БиХ имала најмање 20.000 војника, а током рата на подручју БиХ деловало је укупно 65.000 хрватских „бојовника“!

То потврђују документи „главног стожера хрватске војске“, до којих је дошао Пресс.

22.09.2014. Пресрс.ба – аутор Душан Марић, за ФБР приредила Биљана Диковић

ДОКАЗ: Споменик хрватским „бојовницима“ на Купресу

Из ових папира видљиво је да су све време рата, од септембра 1991. до новембра 1995. године, јединице хрватске војске биле присутне у Поповом Пољу, Посавини, долини Неретве, средњој Босни, на купрешком и ливањском ратишту, а у лето 1995. године своја дејства су прошириле и на Босанску Крајину.

Иза њих су остали разорени градови (Дервента, Мостар, Оџак, Купрес, Горњи Вакуф, Брод…), хиљаде мртвих, десетине хиљада обогаљених и стотине хиљада протераних грађана БиХ. Међутим, све то није било довољно да муслиманска влада у Сарајеву Међународном суду правде у Хагу против Хрватске поднесе тужбу за агресију на БиХ какву је поднела против Србије, иако од 20. маја 1992. године западно од Дрине није било војника и полицајаца из Србије.

Стварни агресор, Хрватска, поштеђен је зато што су већи део рата, по налогу заједничких ментора из Вашингтона и Брисела, Хрвати муслиманима били савезници у рату за сецесију БиХ од СФРЈ, уништење Српске и сатанизацију Србије.

Дошли пре почетка рата

Рат у БиХ још није почео када су, у марту 1992. године, делови 108. бригаде хрватске војске из Славонског Брода прешли Саву и почели терор над српским становништвом на подручју Босанског Брода и Посавине. У ратна дејства у Посавини бригада је била укључена до краја рата, прво под командом Станислава Сорића, а затим Винка Штефанека.

Вуковарско-винковачка 109. бригада („жути мрави“) учествовала је у агресији на Купрес, која је почела 3. априла 1992. године. На Купрешком пољу, поред магистралног пута Купрес-Ливно, код скретања за скијалиште Чајуша, постоји и доказ – споменик који су локалне власти у Купресу подигле погинулим „вуковарцима“. Касније, бригада је највећи део рата била ангажована у борбама против муслимана око Горњег Вакуфа и борбама против ВРС на брчанском ратишту.

Друштво „жутим мравима“ (под командом Андрије Марића) у нападу на Купрес правили су припадници Студентске бојне из Загреба. Даље, 113. шибенска бригада (команданти Иван Бачић и Дамир Крстичевић), у чијем се саставу налазила јача тенковска јединица, 28. маја 1992. године окупирала је село Равно у Поповом пољу. Касније је била ангажована у борбама на дубровачком ратишту и у рејону Столова.

У октобру 1992. године бригада је пребачена на ратиште у Горњем Вакуфу, на фронт према муслиманима, а неколико месеци касније, на суседно прозорско ратиште. Сличан ратни пут имала је и Друга самостална бојна, која је ватрено крштење у агресији на БиХ имала у рејону Хутова, те 114. сплитска бригада (команданти Анте Чатлак, Марко Скејо), која је највећи део рата провела на херцеговачком и дубровачком, а учествовала је у борбама и на ливањском и купрешком ратишту.

Документи у поседу нашег листа откривају да су 117. копривничка (командант Драгутин Краљ) и 118. госпићка бригада (Иван Чанић Баја) углавном биле ангажоване у долини Неретве, према Херцеговачком корпусу ВРС. На истом правцу била је ангажована и 128. бригада, такође формирана у Госпићу, под командом пуковника Јока Ђипала. Даље, 203. бригада (Бранко Борковић), коју су чинили војни обвезници из Вуковара и Источне Славоније, ратни пут почела је у пролеће 1992. године нападом на Купрес и околна српска села, а касније своју „мисију“ наставила на херцеговачком ратишту. На том ратишту забележено је и присуство Задарске самосталне бојне, чија се херцеговачка база налазила у Широком Бријегу.

Заузимање Модриче

Под командом Јанка Шафранка, 103. бригада из Крапине 1992. године учествовала је у агресији на Посавину. Прво је била распоређена у рејону Горњег Свилаја, а 29. маја исте године њени делови учествују у заузимању Модриче. Даље, 163. дубровачка бригада (Иван Варенина, Вељко Габричевић и Жељко Тополовец) највећи део свог ратног ангажмана у БиХ провела је на територији општине Требиње. Загребачка 145. бригада учествовала је у борбама на херцеговачком и посавском ратишту, највише код Орашја, покушавајући да прекине коридор, који је западне српске крајине и Бањалуку повезивао са Србима. Све време рата артиљерија, која је била стационирана у Рајевом Селу код Жупање (Хрватска), готово свакодневно је тукла положаје ВРС од Шамца до Брчког.

Паљење села

У пролеће 1992. године у рејону Шамца и Орашја највећи део својих борбених дејстава изводила је 123. бригада из Пожеге (Зденко Фаркаш), а 124. вуковарска бригада је у априлу и мају 1992. године оперисала на подручју Дервенте, док је у исто време 126. бригада из Сиња била лоцирана у Шуици, наспрам ВРС на Купресу. Сињани су касније пребачени на херцеговачко ратиште. Даље, 131. бригада из Жупање ратовала је у североисточној Босни. Заједно са 132. бригадом из Нашица и Валпова (Стјепан Барић) у мају 1992. године учествовала је у борбама за Брод, Оџак и Дервенту. На истом ратишту била је распоређена и 139. бригада из Славонског Брода. У априлу 1992. године водила је борбе за Шамац, а следећег месеца учествовала је у окупацији дела општине Оџак. Забележено је да је та бригада спалила српско село Доња Дубица.
Под командом Анте Урлића, 156. бригада из Макарске и Четврта гардијска бригада (Дамир Крстичевић) су у јуну 1992. године предводиле хрватске снаге које су заузеле Столац, Метковић и десну обалу Неретве у Мостару (операција „Липањске зоре“). У долини Неретве ратовале су и Самостална трогирска бојна, 116. бригада формирана у Метковићу (командант Неђељко Обрадовић, па Иван Варенина), 120. бригада из Сиска (Владо Ходаљ), 112. задарска бригада, 111. ријечка бригада (Фрањо Приморац), 104. бригада из Вараждина (Иван Рукљан), 119. истарска бригада, 102. бригада формирана у Новом Загребу (Стјепан Бертек, па Алојзиј Хрен), 114. сплитска бригада, а 119. истарска бригада учествовала је и у операцијама на бихаћком ратишту.

Фронт код Горњег Вакуфа држала ХВ

У блокади касарне ЈНА у Чапљини, започетој 23. фебруара 1992. године, чак два месеца пре почетка рата, учествовала је 116. метковачко-дубровачка бригада. Карловачка 110. бригада (Рудолф Брлечић, Иван Матоковић и Јосип Томачић) ангажована је на тешањском ратишту – прво против Срба, а од 1993. године против муслимана.

Осим на херцеговачком ратишту, 102. бригада је у септембру и октобру 1992. године учествовала у борбама у рејону Босанског Брода. Сплитска 114. бригада предводила је офанзиву ХВ на Љубиње. Већ у октобру прве ратне године ангажована је на прозорском ратишту, где је дошло до првих оружаних чарки са ратним савезницима муслиманима. Нешто касније, почетком 1993. године, бригада води борбе против муслимана у Травнику.

Два батаљона те бригаде, под називом „Алкари“ (из Сиња) и „Шкорпије“ (из Трогира) исте године воде жестоке борбе са тзв. Армијом БиХ око Горњег Вакуфа.

Борбе за Посавину

За време борби за Посавину подршку хрватској војсци пружала је далекометна артиљерија 10. топничког дивизиона из Карловца, под командом Изидора Чешњаја, која је била стационирана код Славонског Брода, а 153. бригада из Велике Горице (под командом Дамира Горшета) дејствовала је у пролеће 1992. године у рејону Костреша и села Кораће код Босанског Брода. У борбама у Посавини биле су ангажоване и 162. бригада из Петриње (орашко ратиште), 67. самостална бојна војне полиције, 100. и 145. бригада из Загреба (првом је командовао Божо Будимир, другом Ото Јунгвирт, па Томислав Толић), затим 166. сињска и 175. загребачка бригада, 33. инжињеријски батаљон, из Пречког код Загреба, под заповедништвом потпуковника Симића (овај батаљон је постављао скелске прелазе преко Саве код Босанског Брода и Орашја).

Душан Марић