Дан знања, 01. септембар, деца крећу у школу, прво звоно, чује се музика, смех, весело је… Тако је обично протицао тај дан у многим градовима и селима државе Украјине. Вероватно је тако прошао за Украјину и сада. Новорусија је тај дан дочекала другачије.

Преко дана су гранатирали предграђе Енакијева, село Јунком. Ракета коју су испалили “ослободиоци” погодила је право у приватну кућу, па су жену од 90 година, домаћицу, морали два сата откопавати испод рушевина. Нажалост, њен живот нису успели спасити. Преживела је једну фашистичку окупацију, али је постала жртва друге…

11.09.2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

Још једна жена, Надежа Кондратјева, довезена је у болницу са вишеструким ранама од гелера на рукама. Пресуда лекара била је недвосмислена – ампутација. Међутим, без обзира на све напоре лекара, нису успели спасити жену од 43 године. Ракета која је експлодирала на пар метара од ње, спалила је све унутрашње органе.

Бака и унука. Надежда још не зна шта је чека у будућности. Фотографија је направљена на пола сата пре трагедије.

Опело Надежде Кондратјеве која је умрла од задобијених рана.

Шрапнел “хуманитарне помоћи” украјинских нациста за Донбас. Нашли су га када су откопавали људе затрпане експлозијом.

Предграђе је цео дан подвргавано периодичном гранатирању.

У пола дванаест ноћу поново су гранатирали Јунком, и поново је било жртава. Снаге самоодбране које су се нашле близу експлозије, притекле су у помоћ. Према речима једног од њих, Данила, ту ноћ ће дуго памтити.

– Зачуо сам крик. Потрчао сам на звук и одједном из таме, на мене је натрчао мушкарац, сав гарав, на дрхтавим рукама му виси дете. И изнад те чађи и гарежи која је прекрила обојицу, лила је крв. Иза њих је трчала жена. Дуга коса, као наелектрисана, штрчала је на све стране… Сели смо их у ауто и одвезли у болницу. Док смо их изводили у пријемну чекаоницу, светлост од отворених врата болнице пала је на седиште аутомобила – оно је читаво било натопљено крвљу…

Пожар који се појавио после гранатирања наставио је да тиња и следећег дана.

 

Овде су некада живели људи…

Усред ноћи, у пола једанаест, гранатиран је и сам град. Око 6 минобацачких пројектила упутили су “ослободиоци” по центру Енакијева. На срећу, овај пут је прошло без жртава. На првим спратовима зграде у улици Тиунова који су били подвргнути бомбардовању, налазиле су се канцеларије и продавнице. То су граде типа старих Стаљинових грађевина са високим приземљем. То је вероватно и спасило становнике који су мирно спавали у својим становима.

Једна мина експлодирала је у дворишту зграде тужилаштва, букнуо је пожар.

Мој омиљени, најдражи граде, тешко ми је гледати те таквог…

Гелери су потпуно пробили цев гасовода.

Гелери су пробили контејнер који се налазио у дворишту цркве “Јеванђељска кућа”. Долетевши са супротне стране они су пробили бетонску ограду.

Ја сам, снимајући ове кадрове, помислио – не дао Бог да се ово догодило док се унутра налазила стража…

А другог септембра, тачно у подне, још један артиљеријски напад украјинске армије однео је још 6 живота. А гелери су за своје жртве нашли мирне људе који су се затекли на градској бензинској станици. Где нема ни контролних пунктова, ни артиљеријских хаубица, ни одреда самоодбране…

Две гранате пале су на паркинг, изгорели су аутобуси који су превозили људе. На срећу, нико није пострадао.

Директан погодак гранате у кућу.

Тешко рањена жена и двоје деце.

Има једна песма о мом завичају –

Сада је небо над Доњецком прекривено димом са згаришта.

Следећег дана дошао сам на место овог пожара. Био сам запањен оним што сам видео.

Изгледало ми је као да сам путовао кроз време и обрео се тамо у далекој 1941-ој години.

Слична фотографија, зар не?

Само што то није 2014, него 1941. година.

Септембар је у наш град донео крв, смрт и невоље. Али се надам да то неће дуго трајати, да ће се та мешавина ужаса, страдања и патње коју је подигла кијевска власт, вратити тамо где се и зародила. Ја верујем да ће тако и бити!

Александар Савељев, ДНР, Јенакијево, 2. септембар 2014. године

специјално за ФСК