Кажу да Срби највише верују војсци и полицији. Док ово пишем, слушам „мигове” који надлећу Београд. Изгледа да су коначно упалили, на Путинове акумулаторе.

Лепо. Хвала српској војсци што нас чува, али лично бих се боље и безбедније осећала када ме не би обмањивала српска полиција.

Читалац се вероватно сећа да се „Политика” ту скоро замерила начелнику београдске полиције Веселину Милићу. Господин Милић је сматрао да наш лист нема право да доводи у питање спорост његове потраге за убицом Луке Јовановића у мистериозном „кантримену”. Када се „Политика” усудила да му јавно постави питања на која су он и његова служба одбијали да одговоре (како је могуће да је полиција лакше решила убиство Тијане Јурић од злочина забележеног видео-камером на Бранковом мосту), Милић је новинарки „Политике” упутио саркастичну поруку у којој се чудио њеној дрскости да га пита о стварима од јавног интереса.

Његова бахатост била је обрнуто пропорционална његовој компетентности: ускоро смо сазнали да је Милићу и његовим компањонима возач „кантримена” испред носа шмугнуо, да су га хапсили и одређивали му притвор, додуше за друго дело, а  Милић је расписао потерницу за Милићевим читавих десет дана након што је осумњичени силеџија напустио Србију.

Ако мислите да је начелник Милић после тога показао неку нелагоду, грдно се варате. Напротив, одбио је да одговара на питања новинарке „Политике” у вези са наставком истраге. И не само што није одговорио на њена питања, иако је то обавеза за коју добија надокнаду из буџета, него је младу колегиницу оптужио да је „нови Милован Бркић”.

Знате ли ко је Милован Бркић? Серијски кршилац сваке професионалне и етичке норме нашег заната, у оштрој конкуренцији вероватно ипак уредник најпрљавије штампане ствари у данашњој Србији.

Господин Милић не бира ни речи, ни мете својих увреда. Може му се.

То смо разумели јуче, када је његов шеф, господин Небојша Стефановић, саопштио да је Милићев ухапшен у Кини. Саопштио је   то свега три сата после најтиражнијег српског таблоида, „Курира”, специјализованог за полицијске ексклузиве.

А знате шта је од свега најчудније? „Политика” је у ноћи између петка и суботе из поверљивог извора сазнала да је Марко Милићев ухапшен у Кини. Наш поуздани извор желео је да остане анониман, а ми нисмо желели да се поигравамо емоцијама људи који су саосећали с породицом Луке Јовановића. Тражили смо званичну потврду, али министар Небојша Стефановић био је категоричан: „Ваша информација, нажалост, није тачна”.

Ако се не варам, премијер Србије је серију смена у српској полицији пре пар месеци образложио тиме да су полицијске службе почеле да се баве „саме собом, политиком и све већим утицајем на медије”.

Није решио проблем. Полицајци и даље спинују како им је воља. Мисле да је информација роба којом награђују лојалне новинаре у таблоидима преко којих воде своје прљаве ратове.

У полицији је, другим речима, ипак све остало по старом.

Наслов: Стање ствари

(Политика, 2. 9. 2014)

***

Милан Лађевић: Бомбардовање лажима или Одговор Љиљани Смајловић

Док је наша уважена колегиница Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије и уредница Политике, писала свој уводник у државном листу, слушала је како је надлећу „мигови“. И ја сам у сличном проблему. Само што се нисам наслушао авиона, већ гомиле глупости.

У њеном рату са српском полицијом, и то због тога што није прва објавила да је убица Луке Јовановића Марко Милићев ухапшен у Кини, острвила се као „миг“ на дневни лист Курир. Док је заједљиво гледала у наш тањир препун информација, изнела је неколико лажи.

Прво да смо ми специјализовани за полицијске ексклузиве и друго да у МУП тако награђују лојалне новинаре у таблоидима преко којих воде прљаве ратове.

Иоле просечан познавалац прилика зна однос Курира са српском полицијом, тако да су те критике упућене на погрешну адресу. Убеђен сам и да уважена колегиница зна ту адресу на коју стижу записници из МУП. Зна да је тај лист, фактички, ћерка-фирма полиције. А што тужна писма тамо не шаље, можемо само да нагађамо.

Уз то, да не подсећамо, кад смо једини писали о малверзацијама у врху МУП, сви други су ћутали. Али зато, непуну годину касније, кад су сви ти начелници смењени, у цењеном државном листу показали су велику храброст пишући о њиховим мутним пословима. За сваку похвалу! Управо је одговор на прву изнету лаж одговор и на другу. По извештавању о стању у српској полицији јасно се види ко је лојалан, а ко не. У детаље, овог пута, не морамо.

А то што они нису веровали свом поузданом извору кад им је јавио да је ухапшен Лукин убица, то је већ ствар уређивачке политике Политике. Ми за то нисмо криви. Нашим изворима верујемо и зато смо бржи, зато смо најбољи.

Али не брине мене то што је неко напао Курир и наше новинаре, који имају добре и поуздане изворе. Није то ни први ни последњи пут да смо на удару. Плаши ме то што неко индиректно прети челницима полиције да ником другом (читај Куриру) не дају информације већ само Политици! А тај неко представља добар део новинара Србије, кроз УНС. Е, то није у реду!

Сви ми једемо исти хлеб, сви се ми такмичимо на истом тржишту, сви ми јуримо информације. Неко је ту бољи, него лошији. Понекад добру причу има и Политика а кад се то деси, ми не притискамо надлежне институције због тога.

Аутор је главни и одговорни уредник „Курира“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Курир, 3. 9. 2014)

03.09.2014. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић