Важно разјашњење, упозорење и појашњење

Почећу с разјашњењем. Све ћу вас замолити да га пажљиво прочитате и потом имате на уму: Ја лично не заговарам никакву опцију коначног статуса Новоросије. На Новоросијанима је да одлуче, а  ја ћу подржати сваку опцију коју изаберу. Осим тога, у овом тренутку ни сам нисам сигуран какву бих опцију препоручио – да ме ко пита, једноставно зато што је ђаво у детаљима, није у великим речима. Оно што предлажем да урадите у наставку је да обратите пажњу на бројне аспекте овог питања, али да анализу не тумачите као лично заступање било којег решења.

Друго, пажљиво сам анализирао вести из Минска, Новоросије и Русије, и заиста ми изгледа да још ништа није стварно одлучено, отуда очигледно различите интерпретације услова које је изнела делегација Новоросије.

Треће, апелујем да сви будете изузетно опрезни са руским новинским изворима, укључујући руске ТВ канале и РТ. Зашто? Јер руски улог у овој борби је замашан и апсолутно сам сигуран да је руска елита подељена око тога шта би за Русију било најбоље решење. Ту су и неформалне, да кажемо, „групе истомишљеника“, унутар руских медија, које покушавају да промовишу интересе својих патрона и присталица. Па иако би било поједностављивање рећи да, на пример, НТВ стоји на „позицији А“, док РТ заступа „позицију Б“, поуздано знам да унутар РТ, НТВ, Россиа, Рен-ТВ и осталих медија различите групе имају различите агенде: једна редакција може имати сасвим другачији став од друге, чак и унутар истог медија.

Четврто, руске интересе не би требало аутоматски поистовећивати са интересима Новоросије, баш као што ни интересе руске и новоросијске елите не би требало изједначавати са интересима Руса и Новоросијана. Изгледа очигледно, али осећам да треба поново истаћи, јер ће било какав споразум о коначном статусу Новоросије бити добијен вектором циљева многих и веома различитих интересних група и, готово сигурно, биће компромис из којег нико неће добити све што је желео.

02.09.2014. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

Сада хајде да погледамо како је све ово почело.

Како смо доспели овде?

Пре шест месеци, сви источни Украјинци су хтели: а) гаранције за руски језик и б) пореску аутономију. То је све. Ништа друго. Што се тиче Русије, њена позиција је била подједнако јасна: уједињена и неутрална Украјина која поштује грађанска права свих својих грађана. Звучи исувише једноставно, зар не?

Што се тиче украјинске опозиције, она је званично желела да уклони владу коју су контролисали олигарси и да се потпише Споразум о придруживању са ЕУ. Опет, прилично једноставано.

И кад погледате, компромисно решење је било прилично очигледно: избор нове владе коју неће контролисати олигарси, која ће потписати Споразум о придруживању са ЕУ и владе која ће се обавезати на поштовање грађанских права свих Украјинаца, укључујући права источних Украјинаца на сопствени језик и културу. Јанукович је чак ишао дотле да је Јацењуку понудио место премијера. Па, зашто се тако и не зби ?

Зато што је протестни покрет био комплетно кооптиран, отет, изманипулисан, контролисан, финансиран, организован и вођен од стране Сједињених Америчких Држава, које су искористиле политичку елиту ЕУ и групе bona fide нациста за промену режима и увлачење Украјине у сферу утицаја Англоциониста. Оно што су желели јесте Украјина економски експлоатисана од  ЕУ и у војном поседу САД преко НАТО-а. Овај план је усмерен на, не само да Украјину потпуно удаљи од Русије и економске уније са Белорусијом, Казахстаном, Јерменијом и другима, већ и на прекидање економских веза између Русије и Европе (стари амерички циљ из хладног рата, када су САД учиниле све што су могле да спрече да СССР продаје гас Западној Европи).

На нацистичке наказе можете гледати као на укијевски еквивалент Ал Каиде или ИСИС-а: бесомучне убице, потпуно немоћне да сузбију своју мржњу и жељу да угњетавају и убијају. Наравно, под притиском САД, они су се добрано трудили  да се понашају као нормални и цивилизовани људи, али им порекло и природа учинише своје, отуда референце на Русе као под-људе и чежња Тимошенкове за нуклеарном бомбом – не би ли истребила „проклете Москаље „, и очигледно сулудо инсистирање да само украјински буде званични језик, или једнако имбецилно категорично одбијање сваког облика федерације. Непотребно је рећи, чим ови лудаци дођоше на власт, сместа су донели низ фантастично глупих и провокативних закона, као што су поновно одобрење нацистичке пропаганде, односно укидање званичног статуса руском језику. Онда не изненађује што су људи на истоку одлепили, али и правилно закључили да су се „нацисти вратили“.

Као резултат, створена је двострука динамика: у САД су лудаци/неоконзервативци директно угрозили виталне/егзистенцијалне интересе Русије, док су лудаци/нацисти у Кијеву директно угрозили виталне/егзистенцијалне интересе становништва источне и југоисточне Украјине. На тај начин су изгубили Донбас и Русија није имала друге опције до да реагује и директно одговори на опасност.

Што је важно, јер учињено се не може једноставно игнорисати и сада се не може рећи „пуј пике не важи“. И Русија и Новоросија су сада у „режиму преживљавања“, у којем ништа мање од пуне елиминације ових виталних/егзистенцијални претњи неће свршити посао. Другим речима, пројекат англоционистичке Америчке империје и укијевски нацистички експеримент морају се потпуно и во вјеки вјеков поразити и морају се створити услови који ће занавек спречити њихово поновно појављивање.

Где смо сада?

Прво, мислим да је хунтина репресиона сила поражена. Не стратешки (иако само зато што има огромну стратешку дубину и још увек огромне људске и материјалне ресурсе), већ оперативно. Сви су знаци да је Војска Новоросије (ВН) опрезна и да се неће преиграти или терати предалеко на запад, тако да ствари сада изгледају прилично добро за Новоросију. Друго, хунта је поражена и политички: ако је украјински народ раније имао владу коју су олигарси контролисали, сада има владу олигарха. И они то знају. Осим тога, нацисти су показали своје право лице (Одеса, Мариупољ, МХ17, „ГРАД“-овима и балистичким ракетама са белим фосфором и касетном муницијом се гађају цивили …). Треће, и предвидљиво, укијевска економија је у слободном паду, укијевска индустрија мртва за сваку практичну сврху. Назвао бих то тоталним неуспехом хунте.

Ни Ујка Сему не иде много боље: Крим је заувек изгубљен, Донбас такође изгубљен за све практичне сврхе, Путин је популарнији него икада, тензије између ЕУ и САД расту (Чешка и Словачка су најавиле да ће ставити вето на даље санкције против Русије), а америчка марионета, хунта у Кијеву, потпуно је изгубила контролу над ситуацијом.

Што се тиче ЕУ, она је заиста сјебана. Недавно именовање Доналда Туска на место председника Савета ЕУ и и Федерике Могерини на место високе представнице за спољну и безбедносну политику Европске уније дефинитивно јесте добра вест, али и мало закаснела. Неред, што су га за собом оставили Кетрин Ештон и Херман ван Ромпеј, тражи године тешког рада. Осим тога, онај други лудак, Андерс Фог Расмусен, још увек је тамо, луд и јадан као и увек. Али, уза сво то пување Расмусена и још неколико европских политичара, ЕУ нема … стомак за више санкција, понајмање за какав гадан рат санкцијама са Русијом. Руси то знају и тако све што треба да раде јесте да сачекају да воћка сазри (сатрули, боље рећи) и падне им у крило.

На самиту НАТО-а следеће недеље у Велсу, Обама и његова неоконзервативна котерија саветника за спољну политику ће сигурно погурати серију антируских мера, подржаних громопуцателним мачо изјавама, да Русија мора бити заустављена, Европа заштићена, а НАТО признат као апсолутно неопходан. Више људи, више оружја, више претњи и најзад, али не најмање важно, више долара за војно-индустријски комплекс САД. Међутим, Русију то неће много потрести, из врло једноставног разлога: САД и ЕУ су на максимално антируској политици већ дуги низ година. У ствари, једина антируска политика коју Англоционистичка империја још није усвојила је она која би је заболела више него што би повредила Русију. Другим речима, од сада ће било какве усвојене антируске санкције, по дефиницији, више заболети Англоционисте него што ће наудити Русији (иако донекле хоће, наравно). Закључак је очигледан: Запад једноставно не може себи да приушти одржив рат санкцијама против Русије.

Ипак, још увек постоји реална опасност

Проблем са Англоционистима је што су арогантни и довољно глупи да звекну у варијанту израелске „Самсон опције“: да ударе по непријатељу чак и ако то значи срушити кућу на себе. За разлику од многих аналитичара, не мислим да су Американци толико глупи да намерно започну рат против Русије, још мање нуклеарни рат, али су довољно арогантни да се сатерају у угао у којем је једини начин да се спасе образ употребити војну силу. Они су такође у стању да створе изузетно опасну војну ситуацију у којој чак и петарда може покренути праву пуцњаву и рат (сећате ли се сулудог позирања Ратне морнарице САД у мореузу Хормуз или у Тајванском мореузу ?). Руси апсолутно морају остати свесни ове опасности тако да никада не претпостављају да су Американци рационалан или разуман свет. Историја доказује да су безобзирни и хепи кад створе ситуацију која води у рат  (политика САД према Јапану пре Другог светског рата је савршен пример).

Да погледамо опције за Новоросију

Као што сам већ поменуо, ђаво је у детаљима, али у основи постоје две главне опције за Новоросију: 1) пуна (de facto и de jure) независност; 2) практична (de facto, али не и de jure) независност. Ја искрено верујем да је било какву другу опцију која би била мања од de facto независности једноставно немогуће остварити. Новоросијани неће да живе под полицијом или војском Кијева, неће да Кијеву плаћају више од чисто симболичног пореза и  сасвим сигурно неће прихватити никакво ограничење својих културних, језичких и економских права, укључујући и право да послују директно с Русијом. Сматрам да је таква опција тако мало вероватна, сем ако се не подржи масовним крвопролићем, да је даље нећу ни разматрати. Па хајде да погледамо две преостале опције.

а) Пуна (de facto и de jure) независност: Новоросија

Предности: Безбедност: могућност да се или придружи Русији или потпише споразум о узајамној помоћи који може укључивати базирање руских снага у Новоросији. То би обезбедило идеалну и максималну заштиту од било каквих будућих напада Укија. Економија: Нема пореза Кијеву, сарадња са Русијом, пун приступ огромном евроазијском тржишту, рад за руску индустрију, социјална права плаћа Русија (као део пакета помоћи). Радост због потпуне победе и што више нема петљања са лудацима из западне Украјине. Пуна и тотална денацификација.

Недостаци: максималистички став који не оставља могућност да лудаци у Кијеву и Вашингтону спасу образ и велики проблеми због међународне непризнатости. Ова опција такође оставља све остале екс-Украјинце у рукама Англоциониста и нациста, који ће константно саботирати, подривати и ометати живот Новоросије. Постоји реална опасност да то значи остављање градова и области као што су Одеса, Дњепропетровск, Харков, Чернигов, Николајев и многих других историјски руских делова бивше Украјине у рукама којег год режима у Кијеву. Стална војна опасност: тренутни укијевски министар одбране обећао је победничку параду за снаге Укија у Севастопољу (не шалим се). Можете мислити шта би људи попут њега морали да кажу на независну Новоросију. Кључни проблем: овај максималистички став не оставља никакав подстицај Кијеву да преговара.

б) Практична (de facto, али не и de jure) независност: „Украјина 2″

Предности: Новоросија је већ стекла много више него што је желела пре шест месеци (видети горе). Чувајући фикцију унитарне Украјине, ово решење свима спашава образ, а сви главни спољни актери  (Русија, САД, ЕУ, УН, ОЕБС) могу потписати споразум и прогласити се његовим гарантима. Такође, ако је Новоросија номинално део „Украјине 2″, то онда људима из источне Украјине (који су најбогатија и најобразованија већина украјинског становништва) даје шансу да се супротстављају и оспоравају владавину нациста у Кијеву, а може служити и као основа за растурање актуелног „Бандерастана“ и његову замену са Украјином 2. Осим тога, уједињена Украјина ће бити у много бољој позицији да прими очајнички потребну међународну помоћ и новац за обнову. С обзиром да ће нацистичке наказе бар спочетка остати на власти у Кијеву, можемо бити прилично сигурни да ће растурити и оно мало што је остало од „Бандерастана“, и да ће то, пре или касније, довести до промене режима. Ако нови режим на власти буде колико-толико нормалан, источна Украјина би могла да захтева да се одговорни за хаос изведу пред суд и да се формира комисија типа „Истина и помирење“.

Мане: Постоји реална опасност да Порошенков режим падне и да буде замењен Јарошевом диктатуром. Алтернативно, Јужни Бандерастан се може отргнути од Кијева и створити „Коломојскистан“. У сваком случају, колапс Порошенковог режима воња по Донбасу у другој фази грађанског рата, без могућности за отворену руску помоћ (тајна помоћ би, наравно, била обезбеђена). Чак и сама идеја да такву Новоросију заступају нацистичке наказе из Кијеву, или да се стане под укијевску заставу, мучна је због свих оних који су погинули бранећи Новоросију. Осим тога, ако договор не буде изгледао чврст или стабилан, поздравимо се од враћања кући из Русије, још Новоросијана ће „гласати ногама“ и емигрирати у Русију. Данас су чак и Кримљани нервозни, и руски политичари, укључујући Путина, морају да им стално говоре: „Не, овај пут је заувек, ми вас никада нећемо напустити, то није нешто што икада може бити оповргнуто“. Ако су људи с Крима још увек забринути за своју будућност, иако су сада легално део Русије, можете мислити колико би био уплашен и несигуран народ Новоросије у ма каквом виду „асоцијације“ с Кијевом, чак и чисто формалном.

Ово је само неколико примера, постоји још много тога што би се могло навести као предност или као мана, и за независну Новоросију и опцију „Украјина 2″.

Моје врло спекулативне и личне претпоставке

Преферирана опција Русије

Ја мислим да би Русија радије опцију Украјина 2. Са тачке гледишта Русије, она има много предности (као што је приморавање „Украјине 2″ да усвоји потпуно неутралан, несврстан статус). Као што сам увек говорио, Русија не жели Украјину и она јој не треба. Оно што Русија жели јесте стабилна, неутрална и просперитетна Украјина, и то не зато што су Путин и остали у Кремљу свеци или украинофили, већ зато што је таква Украјина објективно у најбољем интересу Русије. Једино што јој је требало Русија је већ добила: Крим.

За оне од вас који би могли бити згрожени идејом једне „мање од потпуно“ независне Новоросије или „Украјине 2″, рећи ћу да веома сумњам да Русија може да наметне такав исход народу Новоросије. Наравно, ја нисам наиван, Захарченко и садашњи новоросијски лидери су добили власт променом руководства коју је подржала Москва, њихове везе са Москвом су веома блиске, али стварна снага Закхарченка & комп.  је у томе што имају подршку и консензус огромне већине народа Новоросије, посебно бораца ВН. Никада нисам веровао у „продају“ Новоросије (иако сам се увек бојао), и уверен сам да, кад би неко покушао такву „издају“, једина права сила у Новоросији – Војска Новоросије – никада не би допустила да се то деси. Плус што би свака „издаја“ изазвала озбиљну политичку кризу за Путина.

Све ово значи да, иако верујем да би Путин и његови саветници с обзиром на избор и опције радије de facto али не у потпуности de jure полусамосталну Новоросију унутар веома лабаве „Украјине 2″, ипак не верујем да је „издаја“ оно што они желе, чак мислим да је и неизводљива: крајњи гарант de facto независности Новоросије нису Путин и Русија, већ наоружани људи Војске Новоросије.

Преферирана опција Новоросије

Шта би волео народ Новоросије и, посебно, борци Војске Новоросије?

Искрено, не знам, али претпостављам да је пуна независност њихов преферирани циљ. Ипак, ситуација је сложена и има веома солидних аргумента који говоре против такве опције а за „Украјину 2″ (као што има и веома чврстих аргумената што говоре у прилог потпуно независне Новоросије а против „Украјине 2″).

Неко би могао да каже да сада није право време за такав избор. Као прво, нико не зна ко ће бити на власти у Кијеву за само неколико месеци. Зима долази, навелико се преговора о гасу, значај му постаје још већи. Зависно од тога на шта се НАТО одлучи или не одлучи, једна опција може постати очигледно бољи избор од друге опције (само замислите снаге НАТО-а у Кијеву!).

Морамо времену дати времена (француска изрека)

Примери Кореје, Кипра, Косова, Придњестровља и многи други показују да једино решење понекад уопште није решење. Примери Ирске или Чеченије показују да нека решења првобитно нису ни разматрана. Осим тога,  морам да додам да прави крајњи циљ Русије у Украјини није задобијање Крима или спашавање Донбаса, већ стварна промена режима у Кијеву. Само та опција би била исход који би заиста задовољио Москву и, ако то имамо на уму, уопште ми није јасно ми како би пуна независност Новоросије била најбољи начин да се до тога стигне. И хајде да поразмислимо о овом питању: шта је боље за народ Новоросије, пуна независност од Украјине или стварна, трајна промена режима у Кијеву?

Баш као у шаху, време и тајминг су кључне фигуре на табли. Они који су у последњих неколико месеци хистерично оптуживали Путина да је издајник који ће се с леђа забити нож у Новоросију једноставно не добацују до важности времена и тајминга у стратегији. Жао ми је што ћу то рећи, иако без намере да вређам, многи људи на Западу су одгајани, образовани и обучавани у култури инстант акције-реакције, непосредних, одговора готово без размишљања. Они су научили да разматрају само краткорочне и брзо остварљиве опције. Русија, а још више Кина, веома се разликују у овом погледу. Ове две нације су своје огромне земље изградиле уз спор и сталан напредак, а не на мах. И мада би обичан Рус можда такође волео брзо решење украјинског проблема, људи из Кремља, нарочито бивши обавештајни официри попут Путина, потпуно схватају да је „Украјински проблем“ ту 400 до 800 година, зависно како га дефинисали (прочитајте ово и ово ако сте заинтересовани), и да неће бити решен за неколико месеци. Ово је посебно тачно с обзиром да је у садашњој ситуацији прави узрок и сила иза тренутне украјинске кризе Англоционистичка империја.

Прави, „реални“, циљ Путина (и Хси Ђинпинга!)

Као што сам поменуо овде много, много пута, прави „реални“ крајњи циљ Русије није чак ни промена режима у Кијеву: то је промена режима на планети. Немам ни трунке сумње у то да и Русија и Кина желе да створе нови светски поредак, али „New World Order“ веома другачији од оног што су га замишљали Буш, Фукујама, Обама и остали Англоционисти једнопроценташи. Русија и Кина желе комплетну деконструкцију Англоционистичке империје, оне желе да дедоларизују светску економију, желе мултиполарни међународни светски поредак у којем се поштује владавина права, јер се схвата да је то најподеснији начин да се носи са проблемима. Русија види своју будућност у свом северу и у Сибиру, Кина жели за своју економију да делује глобално, по далекоисточној Азији и пацифичком региону, Африци и Латинској Америци. Русија такође жели да улога Латинске Америке и Централне Азије постане важнија, јер без тих континената и региона не може бити истински мултиполарног света. Такође тврдим да и Русија и Кина одбацују западни цивилизацијски модел и његове кључне догме (нећу их сад наводити да не бих увредио или разбеснео нове читаоце, али моји дугогодишњи читаоци тачно знају на шта мислим), и да обе гледају да створе не само један другачији светски поредак, већ и другачију цивилизацију. Све ово је много, много веће него Донбас, па чак и читава Украјина. Да, у овом тренутку, линија фронта глобалног цивилизацијског рата иде право преко Украјине, али је то само једна битка много већег и обухватнијег рата.

Судећи по неким веома јасним знацима у изјавама Захарченка на његовој недавној конференцији за новинаре, уверен сам да он то разуме јако добро. А Путин ? Он свакако.

Закључак

Главни закључак, за који се надам да ћете га сви извући из наведеног, јесте да не би требало брзати са закључцима и да треба избегавати доношење великих и далекосежних оцена. Ако сам вас убедио да је ово веома тежак, сложен и мулти-димензионални проблем, онда сам задовољан. Ако добијем још једну поплаву сентенција у корист било опције, онда нисам успео. Као што рекох, нисам сигуран да било ко заиста зна чему нас све ово води. На првом месту, Укиштад и њихови западни патрони се нису држали ни једног јединог споразума који су потписали од прошле јесени и стварно нема рационалног разлога да очекујемо да ће се држати било чега што би могли потписати овај пут. Можда ће и ови преговори завршит никуд, па ће се хаос и „сомализација“ екс-Украјине наставити. Пре неки дан Путин рече: „Без обзира на то где се САД умешају, увек остваре исти резултат: Либију.“ То је сасвим тачно, и можда треба да се догоди либијизација Бандерастана пре него што се сви дозову памети. Или је, можда, а ово је страшно рећи, ситуација сличнија оној у Чеченији 1999., када су многи људи морали да буду просто физички елиминисани, убијени, пре него што се могло доћи до било каквог решења (нажалост, али нацистима и вехабијама је заједничко да је једини начин да се с њима носи убити их). Искрено, не знам.

Па добро, хајде да пазимо на ову невероватно флуидну, комплексну и опасну ситуацију, а не да се претварамо као да је једноставна и да је решење пред носом.

Будите на вези, а ја ћу, као и увек, дати све од себе да будете обавештени.

Срдачан поздрав и много хвала,

The Saker

ПС: Ово је још један од мојих „написаних у цугу између неколико других обавеза“ постова, па вас молим да опростите на лошој граматици, правопису, синтакси и стилу. Једноставно, физички немам времена да ово исправљам. Жао ми је, морам да се губим 🙂  The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: Novorussia: independent, associated or (con)federated?
Превео: Александар Јовановић