ПОДСЈЕЋАЊЕ НА 16 СРБА СА КУПРЕСА КОЈИ СУ 1992. ГОДИНЕ НЕСТАЛИ У ХРВАТСКИМ ЛОГОРИМА (Данас је Свјетски дан несталих)

30.08.2014. ФБ Dusan Maric, за ФБР приредила Биљана Диковић

Трећег дана агресије Хрватске војске и ХОС-а на Купрешку висораван, 6. априла 1992. године, Хрвати из Купреса и хрватска војска су у логоре одвели више од 150 српских цивила и територијалаца из Доњег Малована и Купреса.

Иако је било зимско вријеме купрешки Хрвати су Србе (своје дојучерашње комшије, пријатеље, радне колеге, са којима су деценијама дијелили добро и зло) изули босе и постројене у колони потјерали у 20 км удаљену Шујицу. На превоју Стржањ убили су Жарка Живанића.
По доласку колоне у Дувно заробљеници су крвнички премлаћени, а једну групу Хрвати су водили над јаму у којој су у Другом свјетском рату убацили десетине Срба из Дувна, тукући их над јамом и пријетећи да ће и њих снаћи иста судбина.

Жене, дјецу и старце Хрвати су затворили у логор у Томиславграду, а мушкарце су отјерали у логор у сплитској „Лори“.

Пакао је рај за оно што је неколико десетина Купрешака доживјело и видјело у сљедећа три дана. Голгота коју је прошао Исус Христос је милост у односу на мучење којем су они и остали логораши били подвргнути.

ПАКАО У „ЛОРИ“

Ево неких метода иживљавања које су регистроване у „Лори“ (преузето из изјава преживјелих логораша и неколико стражара покајника):

Вађење очију ножем, избијање очију ударцем кундака, одсјецање ушију, чупање ноктију клијештима, ломљење чланака на прстима ударцима чекићем, печење голих логораша лет-лампом, убијање забијањем ексера у чело, забијање ексера под нокте, спаљивање косе и маља по тијелу, чупање браде клијештима, урезивање ножем разних слова и знакова по лицу и осталим дијеловима тијела (најчешће латиничног слова „U„ ), привијање на свјеже ране завоја од соли, свакодневно (три пута дневно) прикључивање логораша (углавном преко ушију и полних органа ) на струју, све док жртва не падне у несвjест, крвничко батињање до падања у несвjест на свака два сата, набијање спорогорећег штапина у чмар и паљење истог, вишедневна „исхрана“ само изметом и мокраћом, без капи воде, дерање каишева коже са леђа логораша, сечење вена на рукама да би стражари „жедни српске крви“ утолили жеђ, присиљавање логораша да пију своју крв, присиљавање логораша на међусобне сексуалне перверзије, тјерање логораша да из пуног трка „главом прођу кроз зид“ , тјерање логораша да отворених очију гледају у сунце све док не падну у несвијест и др.

Навешћу само један конкретан примјер злочина.

КЛАЊЕ МЛАДИХ ВОЈНИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ

Једно вече стражари су петорицу резервиста ЈНА из Црне Горе, млађих војника, буквално поломили страшним батинама. На крају су их натјерали да једни другима сјеку уши и ваде очи. Када је остао само један резервиста са једним ухом, и један резервиста са једним оком, стражари су клекли на њих и заклали их. И то тако што су им главу потпуно одвојили од тијела. Све то наочиглед других логораша, укључујући и Србе из Купреса.

Зликовци су се највише иживљавали над православним свештеником са Купреса Зораном Перковићем, над којим су примјенили скоро све наведене методе мучења и понижавања. Божијом вољом, физички јак и духовно присебан, Зоран је издржао, али најмање седамдесет и један несрећник је подлегао звјерском мучењу. Међу њима и Купрешаци Петар Спремо и Стојан Зубић, којем су у Другом свјетском рату купрешки Хрвати, прве комшиује, убили три рођена брата.

„НЕСТАНАК“ ПРВЕ ГРУПЕ

Након тродневног зверског мучења у „Лори“,10. априла, на годишњицу проглашења НДХ, поломљени Купрешани су потрпани у камион и повезени у правцу Задра. Негдје успут Хрвати су зауставили камион, подигли задњи крај цираде и наредили да сви које прозову изађу напоље.

Прочитана су имена Мирка Чивчића (30), Душана Милишића (32), Спасоја Канлића (38), Душана Никића (40), Славка Драгољевића (46), Јована Марића (49), Ратка Милића (54) и његовог рођеног брата Љупка (51). Од тада, као да су у земљу пропали.

Након дводневног батинања у логору у Задру, преостали Купрешаци пребачени су у Стипаниће код Томиславграда.

„НЕСТАНАК“ ДРУГЕ ГРУПЕ

У сриједу 15. априла постројили су их испред штале и гараже, у којима су били затворени. Након извршене прозивке, издвојили су четири брата Машића из Беговог Села – Драгана (32), Миливоја (38), Радована (40) и Марка (41), Ђорђа Марића (53), Ратка Лугоњу (30), Душана и Николу Дувњака (35).

Остале заробљенике су пребацили на у логор Вргорац код Љубушког, где је батињању подлегао и Миле Спремо Мигац, а ову осморицу прозваних несрећника одвели су у непознатом правцу.

Никада више нису виђени.

Српске власти из Купреса и породице су се за помоћ обраћале на десетне адреса, још за вријеме рата обимна документација о овом случају са доказима достављена је и Хашком трибуналу, али без резултата.

СВЕ ЛАЖИ ХРВАТА

Подсјећам, Хрвати су до сада, званично и незванично, испричали на десетине верзија о судбини 16 несрећника. И свака је била лажна. Прво су тврдили да их никада нису ни заробили. Онда су се дуго држали приче да су живи, па су за вријеме рата чак вођени и преговори о њиховом ослобађању. У љето 1993. године саопштили су да су нестали логораши убијени, али да су њихова тијела недоступна, јер су закопана на територији под муслиманском контролом. Према једној од њихових „службених“ верзија, тијела су спаљена, па и нема посмртних остатака за размјену. Након рата, најдуже су се држали лажи да су несрећници бачени у акумулациону језеро Бушко Блато, па не могу да их пронађу.

Посљедњих пет-шест година, и на сам помен ових несрећника, сви купрешпки Хрвати слијежу раменима и тврде да о читавом случају појма немају.

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА ГРОБНИЦА КОД ДУВНА?

Прије 10 година Канцеларија за тражење несталих у Бањалуци дошла је до сазнања да се у атару села Липе код Томиславграда налази масовна гробница са посмртним остацима 89 убијених Срба. Очекивало се да би међу њима могли бити и нестали Купрешани, бар група у којој су се налазила четворица Машића.

Уз помоћ Међународне комисије за нестале, СФОР-а и Европске полиције, утврђена је локација гробнице. Договорено је да се са откопавањем почне у априлу 2004. године. Међутим, када су службеници Канцеларије за нестале поново посјетили ту локацију, умјесто некадашње ледине затекли су – омање језеро. У међувремену, тијела су пребачена на неку другу локацију, а рупа је буквално напуњена водом.

За тако обимнан посао требало је неколико дана напорног рада, много људства и тешке грађевинске механизације, па је јасно да се то није могло извести без знања и учешћа локалних власти и полиције из Томиславграда.

Међутим, све то није било довољно да се надлежни државни органи БиХ, прије свих тужилаштво у Сарајеву, позабаве овим случајем.

Они се баве само злочинима које су починили Срби. Било да су стварни или измишљени.

ШТА ЈЕ СА САВЈЕШЋУ КУПРЕШКИХ ХРВАТА?

Ако се понашање државних органа који су под контролом насљедника и сљедбеника исламског џихадисте и ратног злочинца Алије Изетбеговића и може разумјети, јер сарајевска фукара остаје фукара, ако се може разумјети и понашање званичних органа у Купресу или Томиславграду, чуђење изазива чињеница да се ни 20 година послије рата међу четири хиљаде купрешких Хрвата није нашао ни један да га савјест натјера да прекине завјеру ћутања и макар анонимно или у четири ока каже гдје се налазе посмртни остаци њихових и наших дојучерашњих суграђана, комшија, пријатеља…И тако њиховим породицама омогући да сахране своје најмилије.

А стотине њих знају како су и гдје убијени и покопани Мирко, Душан, Спасоје, Славко, Јован, Душан, Ратко, Миливој, Драган, Љупко, Радован, Марко, Ђорђе, Ратко, Душан, Никола….
Знам.

НАПОМЕНА: Објављујем само фотографије четворице Машића и Ратка Милића зато што само њих имам.