Многи ме питају о чему се ради код тих такозваних прстенова у које се укијевске снаге опет и изнова заглављују и бивају опкољене. Да ли су укијевски генерали просто тупави или шта, у чему је њихов проблем? Покушаћу да објасним.

27.08.2014. The Vineyard of the Saker, за ФБР превео: Александар Јовановић, приредила Биљана Диковић

(фото са ФБ профила Стелла Зубкова)

Спомените се да су укијевске снаге обично „тешкаши“. Имају много тенкова, много артиљерије, пуно муниције, пуно војника … бар на почетку. Али су много инфериорније у погледу тактичке вештине, морала и воље. Насупрот томе, снаге Самоодбране имају неупоредиво мање тенкова, мање артиљеријских оруђа, много мање муниције, такође и војника. Али њихов морал је висок до неба, тактичке вештине су им изврсне и они се боре на својој земљи – имају велику предност „домаћег терена“. Свему томе додајте да Укији очајнички покушавају да свету докажу да су „победничка“ сорта, док Самоодбрана покушава да отера сорту окупатора. С тим на уму, врло лако ћете разумети како се „прстенови“ формирају. Обично иде овако:

Политичке снаге из Кијева нареде командантима такозваних антитерористичких операција да покажу неке резултате. Потоњи се окупе и одреде кључне градова и села. Таада својим снагама нареде да у њих уђу и заузму их. Хунтоиди крену и са далеко супериорнијом ватреном моћи обично униште неколико барикада Самоодбране на магистралним путевима и крену у трк да заузму наречене градове. Тада известе „Задатак извршен – наша застава је на управи града“. ББЦ покупи испоручену им информацију и свет лепо сазна о још једној победи Укија. У међувремену, укијевски терористички одреди ликвидирају сваког симпатизера Самоодбране у окупираним градовима. Што се тиче тенкова, они се користе за заштиту укијевске живе силе,  док њихова артиљерија великог домета служи за терорисање становништва следећег града на списку.

И онда настаје ср…

Прво, велике снаге захтевају доста нафте, мазива, муниције, материјала, хране, итд, а путеви су под сталним нападима снага Самоодбране. Даље, Новоросијани полако али неминовно уводе артиљерију која почиње да укијевске снаге постепено претвара у кашицу. Све више укијевских снага бива приморано да се укопава, а Самоодбрана опет има потпуну контролу над главним путевима и околним градовима. И то је то – круг је затворен, Укији су окружени, „прстен“ је формиран.

Тог часа се дешавају две ствари: а) Укији покушавају да се повуку; б) шаљу им појачања да их спасу. Али тада су густина и квалитет снага Самоодбране довољни за блокирање главних путева и спречавање и повлачења и пристизања појачања. У неким случајевима Укији успевају да се пробију или појачају, али обично по високој цени у опреми и животима. Што ме доводи до другог важног момента:

Укији воле да се боре на главним путевима. Самоодбрана је код куће у шуми, по брдима, пољима и густишу (руска војска каже „зеленило“). Што значи да су покрети Укија веома предвидљиви, али не и покрети Самоодбране. Укији се „зеленила“ боје – Новоросијани га воле. Ја не знам ни за једну досадашњу борбу у којој су Укији покушали да нападну Укије кроз или из „зеленила“. Новоросијани то чине стално.

Идемо даље. Снабдевање убрзо постаје прави проблем, а са мање-више читавим укијевским ваздухопловним снагама „капут“, и густином противваздушног оруђа Самоодбране, чак и велике укијевске јединице прелазе са борбеног режима на режим спасавај се ко може.  У ком је тренутно најмање четири укијевских одреда смрти.

Али, и запамтите, Укији још увек имају више оклопа и већу ватрену моћ, тако да није лако смањити и сломити прстен – што је разлог зашто је Самоодбрани потребно толико времена да их тамо докусури. Мада успева, један по један прстен. Кад би Самоодбрана имала више времена и снага, лако би било то учинити, али нема их.

Главнина снага што штити Мариупољ је сада заглављена у 2-3 прстена на југоистоку Доњецка. Али, уместо да губе време смањујући их, Новоросијске одбрамбене снаге су кренуле у напад дуж морске обале ка Мариупољу, где су Укији већ у паничном режиму, јер нема много тога што би стајало између њих и Новоросијских одбрамбених снага. Што је исправан потез Новоросијана.

Исто као у шаху, у ком је блокирана фигура у суштини бескорисна, бескорисна је и укијевска сила у прстеновима. Важно је задржати иницијативу и повећавати предност. Што је разлог зашто Самоодбрана гура ка Мариупољу. Ако се тај град заузме, или чак опколи, или ако се смање прстенови јужно од Доњецка, то ће значити колапс целог јужног фронта укијевског напада на Новоросију.

Међутим, постоје и опасности. Прво, било које новоросијске снаге које би кренуле у или ка Мариупољу, ризиковале би да буду одсечене и окружене од укијевског појачања. Сад, ја не знам засигурно шта су Укији наумили, али кладим се да је у Кијеву завладала тотална паника и да се шаљу појачања из целе земље да спрече да Мариупољ падне у руке Новоросијана. Који треба да веома брижно гледају преко рамена (мада сам прилично сам сигуран да многе ГРУ окице у космосу и на терену већ то раде за њих). Друго, опкољени Укији могу покушати да се придруже својим снагама и онда или крену у пробој или нападну према северу. Ако оману, вероватно ће чинити оно што су радили у прошлости – грабиће што брже могу за своје животе и напустити сву своју тешку опрему, или се борити до последњег човека. Какогод,  Новоросијанима потаман.

Надам се да је ово кратко (и понешто симплификовано) објашњење разјаснило, барем у општим цртама, зашто и како се ови „прстенови“  стално формирају.

Живели и срдачан поздрав,

The Saker

Извор: The Vineyard of the Saker: What is the deal with the Ukie „cauldrons“?
Превео: Александар Јовановић