На фону сталне кукњаве хунте да се не бори против милиције него против руске војске, протекле недеље су интензивирана стална питања безмозговића: „Да ли је истина то што хунта пише?“, „Одакле стижу Т-90?“ „А одакле „БТР-82?“, „Откуд тамо нови бацачи граната?“, “Кога то фашисти показују у својим видео-клиповима?“

26.08.2014. МАГАЦИН, превод Александар Јовановић, за ФБР приредила Биљана Диковић

Фотографија: „Ми не скачемо“. (алузија на еуромајданско „Ко не скаче тај је Москаљ“).

Можда ће искуство операција на Криму, када је учешће руске војске било очигледно после 26. фебруара, али је званично порицано до средине марта, помоћи да се разуме понашање Руске Федерације по овом питању. И тада су објављивани видео-снимци слични овима које фашисти сада пуштају, јер су покушавали да докажу да је неко заробљен (машући њиховим пасошима и војним књижицама),  упорно су тврдили да се такво оружје и униформе не продају у „продавницама војних вишкова“, да нема много бораца милиције на Криму, и да они никако не би могли да имају“ Тигрове“и најновије моделе лаког наоружања. Хунта је тако кукала читавог пролећа. Сви вапаји су званично игнорисани, уз понеко саопштење типа  „тамо нема руских војника, можете да све ваше доказе спакујете и турите себи …“. Када је све било готово, Путин је рекао – да, били су тамо. Али признање више није могло оставити никаквих значајних последица на операцију.

Могао сам на сам дан војне интервенције на Криму да на блогу напишем да су руске специјалне снаге ступиле у акцију, чак сам могао да прецизирам –  91. бригада ГРУ Руске Федерације, која је деловала под маском милиције, али … Али, све док се званично не призна, ови војници нису ту. Таква су правила игре. Упркос писанјима по блоговима или доказима хунтиста. То је веома чудан облик постиндустријског рата, зове се „хибридни рат“. Активно ангажовање уз званичан став „Ми нисмо ту“ или „Привиђа ти се“. Чудно је што последњих месеци рата овај облик ратовања није свако и потпуно разумео, иако је био сасвим очигледан. Ноторна „продавница војних вишкова“ није стилска фигура. Може да „продаје“ активно или не баш тако активно, у зависности од домаћих прилика и како их виде онај исти Стрелков или Ахметов, али чињеница њеног постојања је очигледна свакоме ко је више или мање упознат са стварном, а не телевизијском сликом рата у Донбасу. Наравно, многи од оних који су упознати са реалном сликом ће и даље писати да нема никакве продавнице војних вишкова. Што је и прихватљив став, подржава званичну линију по овом питању. Ако нешто званично не постоји, онда стварно нема ничега. Заправо, оно што цурка новинарима је само мали део реалне слике, која је широка и интересантна, али о којој је још прерано говорити, да се не би наудило заједничком циљу. Званично, не постоји ништа, после рата ће се испоставити да је нечега било и да га има. Када се све заврши у нашу корист, и не буде имало оперативног значаја, описаћу неке детаље иза позорнице рата у Донбасу у форми посебне серије чланака.

Ја уствари никад нисам тајио да „продавница војних вишкова“ постоји (и зато никад написао да је Русија оставила Донбас на цедилу) и да постоји тако што пружа различите количине војне и финансијске помоћи борбеним одредима, у зависности од воље оних код којих доток завршава, и оних који су укључени у расподелу. „Продавница војних вишкова“ већ неко време има сезонску распродају, и то на кредит, што не спречава наставак званичне приче „Ма нема и никада није било ничега“. На интернету можете да докажете шта год желите, дипломате ће наставити да играју пинг-понг, који може да траје недељама или месецима. Тамо се нешто ради и за то постоје информативна и дипломатска покривка. На потпуно исти начин као што је било на Криму. Јер је ова игра у току и прихватиле су је све стране (чини се да су господари хунте већ имају гомилу „доказа“ за рад „продавнице војних вишкова“, али шлајфују у стилу „Ма нема шансе да милиција то може имати“ и добијају већ стандардне одговоре у духу „Па, ви никад не знате где и шта сте снимили, никад заправо не знате шта милиција има, немате доказа“. Зато што је ова шема циклична, она ће се наставити на неодређено време и, ако је потребно, наставиће се све до заузимања Кијева или чак Љвова, а господин Лавров ће вам  причати да Русија ни на који начин није укључена у било шта. Званично, тако ће и бити. И чињенице што их је некакав блогер или коментатор изнео на свом блогу … то су лични ставови појединаца. И сад ми реците да ова шема не пролази.

Значење свих ових спорова је у томе, да се стране, поред правог рата, такође боре у стварању доминантне информационе слике, тако да се ситуација  може званично реевалуирати. У том случају, Русија ће одмах признати бар неки доказ свог учешћа у рату у Донбасу (а не касније, када све буде готово).

Дакле, уопште није битно да ли ће хунта изнети праве или лажне доказе, у сваком случају ће бити порекнути, јер таква су правила игре. Када вам ова једноставна ствар постане јасна, бићете много мање узбуђени због хунтиних „открића“. У принципу, сва се једноставно могу игнорисати, јер представио их је непријатељ, против кога се води рат до његовог уништења. Са становишта садашње офанзиве јужно од Доњецка, то је заправо мањи проблем, јер се катастрофа јужне групе хунтиних снага примиче много брже, нема времена за утицај „доказа о руској инвазији“.

А у вези са „радницима продавнице војних вишкова“, чије присуство хунта покушава да докаже, њих званично нема, наравно. И неће их ни бити, званично. Лепо. Мислим да сте сада све схватили и да више нећете постављати глупа питања.

П.С.  Потпуно заборавих да поменем да су САД укључене у догађаје користећи сличну шему.

Оригинални чланак на руском: Colonel Cassad – Про „работников военторга“

Извор: Colonel Cassad (in English) – About „workers of the military surplus store“
Превео: Александар Јовановић