Заокрет ка војној нормализацији прети позицији Јапана као међународног лидера мирољубивости. 

23.08.2014. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић

У недавном чланку Gareth Evans explores the potential risks stemming from Japan’s international muscle-flexing. – Project Syndicate бивши аустралијски министар иностраних послова Гарет Еванс истакао је да они који анализирају често свадљив однос између Кине и Јапана треба да се више фокусирају на заузимање става него што се сврставају на једну страну. Стварност је много компликованија него што је представљају многи медијски политички експерти (pundits – „пандити“, за свезналице за које институт или факултет нису али висе на медијима,  добро и одговарајуће звучи и на српском језику – прим. прев.) и новинари, посебно у западним медијима, који прибегавају добар (Јапан) против лошег (Кина) сценарију, који не само да игнорише историјске аспекте овог односа, већ често и истину.

Запад добро памти америчко-јапанска непријатељства из времена Другог светског рата, али исказана бруталност над око тридесет милиона Кинеза, Филипинаца, Малајац, Вијетнамаца, Камбоџанаца, Индонежана и Бурманаца које су убили јапански војници још увек гласно одјекује Истоком.(1) Иако се јапанска сматра нацијом која је прихватила пацифизам после пораза у Другом светском рату, било какав знак јапанског национализма је увек био оштро осуђиван од некада окупираних азијских земаља.

Успон Кине, и економски и војни, уз севернокорејске амбиције у погледу нуклеарног наоружања, навели су низ јапанских група да доводе у питање ограничену улогу војске. Ово је подстакло нови национализам у Јапану, који можда најављује одмак од претходног начина вођења међународне политике – „чековне дипломатије“, и може довести до интензивне дебате о будућим опцијама спољне политике Јапана.

Даље подстицање националистичке ватре представља конзервативнији и ратоборнији став садашњег премијера Шинзо Абеа (2), који не само да пројектован за његов евентуални повратак на власт у септембру 2012., већ и сада широм света промовише тему „Јапан се вратио“ (3). Премијер је лидер у напорима да се ревидирају школски уџбеници и у њих унесе оно што критичари зову испраном верзијом јапанске ратне историје.

Средином августа ове године, два министра јапанске владе и више од 80 посланика посетило је храм Јасукуни (4), по критичарима симбол милитаристичке прошлости Јапана. Ове посете, како се и очекивало, изазвале су бес азијских суседа. Државна кинеска новинска агенција Синхуа види Јасукуни храм као: “ … место које слави прворазредне ратне злочинце из Другог светског рата и пере јапанску агресију“. У Јужној Кореји, председник Парк Геун-Хје је рекао, да: „Поступци неких јапанских политичара раздвајају две државе.“

Такође постоји бојазан да ће Абе ускоро испунити своје обећање да ће реинтерпретирати Члан 9. Устава који санкционише рат као средство за решавање међународних спорова, како би се омогућило Јапану да оствари своје право на колективну самоодбрану. Абе често понавља свој политички циљ, да Јапану омогући да преузме већу улогу у безбедности, а у својој недавној поруци поводом годишњице предаје Јапана у Другом светском рату, претходни завет одрицања од рата био је изостављен.

У својим „Белешкама о национализму“, Џорџ Орвел пише: „Националисти не само да не неодобравају зверства сопствене стране, већ су изузетног дара да за њих никад и не чују.“ Ово мишљење је такође поновио токијски новинар Кирк Спицер, који истиче да пажљивији посматрачи Јапана знају да његови територијални спорови са суседима заправо нису о агресији у Другом светском рату или древним историјским претензијама. Реч је, уствари, о неспособности Јапанаца да признају да су урадили ма шта погрешно током своје дуге колонијалне владавине у Азији.

Мера тумачења своје историје ће утицати на акције и политику садашње владе Јапана и играће важну улогу у промовисању новог национализма који се може сматрати развођем послератних јапанских међународних односа.

Можда би нови фокус јапанског национализма требао да буде да Јапан схвати и прихвати догађаје из прошлости, и негативне и позитивне, и усредсреди се на будућност свог међународног идентитета. Јапан је земља која има много чиме да се поноси с обзиром на послератна економска достигнућа и посвећеност мирном суживоту са другим народима. Наставак овог тренда ће омогућити да Јапан служи као поштован лидер у региону и у широј међународној заједници.
_____________________________________
1. Chalmers Johnson reviews ‘Gold Warriors’ by Sterling Seagrave and Peggy Seagrave · LRB 20 November 2003
2. For Japan, What Comes After Collective Self-Defense? | The Diplomat
3. Abenomics in 2013: Is Japan Back? | The Diplomat
4. Yasukuni’s Relevance to Japan, and the Region | The Diplomat

О аутору: Денис МекКорнак је гостујући ванредни професор на Лојола универзитету у Мериленду и специјалиста за економски развој и економије источне Азије.
Извор: ‘New Nationalism’ in Japan | The Diplomat
Превео: Александар Јовановић