Пошто су послужили пропаганди Вашингтона, оборени малезијски авион и тобожњи улазак руске тенковске колоне у Украјину су избачени из вести, иако обе ствари и даље остају потпуно и тотално неразрешене.

20.08.2014. paulcraigroberts, за ФБР приредила Биљана Диковић

© Photo: RIA Novosti/Alexei Druzhinin

Марионетска влада Вашингтона у Украјини није објавила податке о комуникацији између украјинске контроле ваздушног саобраћаја и малезијског лета 17, а Вашингтон није објавио фотографије са свог сателита који је био директно изнад места догађаја у време обарања авиона.

Из овог намерног задржавања доказа ми са сигурношћу и дефинитивно можемо закључити да докази не подржавају пропаганду Вашингтона и Кијева.

Ми такође можемо комотно и непобитно закључити да су изненадна незаинтересованост западних медија за неразрешену причу и незахтевање доказа које Вашингтон и Кијев држе у тајности у складу са западним медијима као Министарством пропаганде.

Другим речима, Вашингтон и његове преститутке штите лаж што су је Вашингтон и његови медијски вазали успешно ширили по целом свету и Вашингтон их искористио као основу за даље санкције у ескалирању сукоба са Русијом. Вашингтон не може бити јаснији у поруци да Вашингтон намерава да ескалира сукоб, а не да га ублажи, сукоб који је сам Вашингтон оркестрирао.

Исто важи и за наводну руску тенковску колону. Руска влада је за причу рекла да је фантазија, што и јесте, али ипак је Вашингтон и његови медијски вазали оставише такву каква је.

Пошто је енглески језик светски језик и како европска штампа послушно следи америчке преститутке, пропагандни рат оломио се на Русији ( и Кини). Руски и кинески нису светски језици. Ови језици су заиста тешки за учење и на страни их много не познају. Западни медији следе вођство Вашингтона, а не Москве и Пекинга.

Како чињенице нису релевантне за исход, Москва и Пекинг су у ситуацији губитника у пропагандном рату.

Исто важи и за дипломатију. Вашингтон се не ангажује у дипломатији. „Изузетна“ земља користи мито, претњу и присилу. Дипломатски напори руске владе су узалудни. Како се руски председник Путин пожали: „Вашингтон не слуша, Запад нас не чује.“

А ипак руска влада наставља с покушајима да се носи са украјинским проблемом користећи чињенице и дипломатију. Овакав приступ се показао прескупим за становнике бивших руских територија у источној и јужној Украјини. Ове људе убијају у ваздушним и артиљеријским нападима на њихове домове и инфраструктуру. Велики број тих људи је побегао од украјинских напада и сада су избеглице у Русији. Западни медији не извештавају о насиљу марионетске владе Вашингтона у Кијеву над овим људима. Западни медији говоре једино гласом Вашингтона: „За све је крива Русија.“

Криза би била спречена да је руска влада прихватила молбу да се области врате у Русију, као у случају Крима. Међутим, руска влада је одлучила да избегне било какву одлуку коју би Вашингтон могао погрешно протумачити као „инвазију и анексију“, мислећи да ће Европа видети руско непровокативно понашање као умирујуће и да ће одолети притисцима Вашингтона да уђе у сукоб са Русијом.

По мени, руска влада је преценила моћ дипломатије на Западу. Вашингтон је заинтересован за подстицање криза, а не за њихово решавање.

За 23 године од распада Совјетског Савеза, многи Руси су мислили да је Вашингтон, а не совјетска влада, била страна којој се могло веровати у хладном рату. Руска влада је недавно научила да се Вашингтону не може веровати и да је сумњичавост совјетске владе спрам Запада била врло основана.

Војни напад Кијева на источну и јужну Украјину неће стати зато што сину Европљанима, стиже им у главу. Европљани не само да су се тринаест година држали по страни  док је Вашингтон бомбардовао цивиле у Авганистану, Ираку, Либији, Сомалији, Пакистану и Јемену, и организовао стране снаге да нападну Сиријце, уз истовремену изолацију Ирана у припреми за војни напад, већ је и активно учествовала у нападима. Европа се држала по страни и док је Израел небројено пута масакрирао Палестинце. Руско уздање у савест Европе је уздање у нешто што не постоји.

Због неуспеха у заустављању клања и затирања руског становништва у источној и јужној Украјини, руски народ ће се деморалисати и смањиће подршку Путиновој влади. Мирење руске владе с покољем чини да Русија изгледа слаба и подстиче још више агресије против Русије.

Уколико руска влада намерава да реши своје проблеме у Украјини и да предупреди  да Вашингтон са још санкција додатно наруши политичке и економске односе Русије и Европе, руска влада ће морати да се окрене чвршћим мерама.

Руска влада код Украјине има две алтернативе. Прва је да објави да ће покољи и оглушивање Кијева и његових западних спонзора на напоре Русије да се убијање оконча дипломатским договором навести Русију да преиспита захтеве области да се поново уједине са Русијом и да ће даље нападе на ове територије сматрати нападом на Русију и да ће на такав напад добити уништавајући војни одговор.

Друга алтернатива је да се Путин приватно састане са марионетама Вашингтона и пренесе корумпираним олигарсима да што је доста – доста је и да ће, ако се напади наставе, Русија прихватити захтеве за спајање и заштиту области. Путин би марионетама Вашингтона објаснио, да ће, ако желе да задрже бивше руске територије као део Украјине, морати да нађу задовољавајући договор са областима. Другим речима, Путин би поставио ултиматум на који је потребан хитан одговор, тако да марионете не могу отрчати до Вашингтона и Вашингтон не би имао времена за нову пропаганду.

Карл Маркс је морал сматрао рационализацијом класних интереса. Како свака класа ствара морал за оправдавање сопствених интереса, није било основе за добру вољу међу људима. А како је реформа немогућа, насиље постаје једини ефикасан метод промене. Вашингтон има своју верзију Марксове доктрине. Као изузетну земљу, историја је одабрала САД да превладају над интересима других земаља – не осврћући се на правила дипломатије која захтевају компромис. Дакле, Вашингтон се, као и Маркс, ослања на насиље.

Руска се влада не може ослањати на дипломатију и добру вољу уколико се Запад ослања на насиље.

Можда би се решење могло наћи у сепаратним састанцима председника Путина са Меркеловом и Оландом, када би им објаснио да Русија не може до у недоглед прихватати санкције засноване на лажима и пропаганди, без предузимања одлучнијих корака но што су то руске санкције, забрана увоза европских пољопривредних производа. Путин би могао да јасно стави до знања, да ће се Европи, настави ли да се акомодира нападу Вашингтона на Русију, доток енергије ограничити или искључити.

Поред тога, председник Путин би европским лидерима могао објаснити да би се динамика кампање Вашингтона у демонизацији Русије могла отети контроли и довести до рата што ће Европу разорити. Путин би могао рећи, да Европљани, раздвајајући се од спољне политике Вашингтона и усвајајући спољну политику која служи сопственим уместо интересима Вашингтона, немају шта да изгубе осим својих вазалских ланаца.

Путин би Европљанима могао објаснити  да је Русија спремна да гарантује безбедност Европе и да, према томе, Европи не требају гаранције Вашингтона у погледу непостојеће руске претње.

Ако овакав врло разуман и дипломатски приступ Европи не успе, онда ће Русија и Кина знати да им је да се припреме за рат.

Аутор: Др Пол Крејг Робертс
Извор: Ukraine Crisis Continues — Paul Craig Roberts – PaulCraigRoberts.org
Превео: Александар Јовановић