У знак сећања на хиљаде интернираца, имиграната, који су почетком Првог светског рата, зато што су у стигли из тадашње Аустроугарске монархије сматрани непријатељима Канаде и затварани у радне логоре широм земље, 22. августа, тачно у 11 сати преподне, у 59 градова од источне до западне обале Канаде, поставиће се 100 спомен-плоча. Затворено је тада на хиљаде Украјинаца, али ни Срби нису били поштеђени хапшења и одвођења у логоре где су у изузетно лошим условима, гладни и измучени хладноћом, у потпуној изолацији од своје породице и пријатеља остали све до 1919. године. Најпознатији такав логор за Србе био је на северу Онтарија, у Капускасингу.

17.08.2014. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Спомен плоча која ће бити постављена на 100 локација широм Канаде

Операција интернирања започела је 22. августа 1914. године по ступању на снагу акта канадске владе познатим као „Прве ратне мере“ и трајала је све до 1920. године када је распуштен и последњи логор. Око 80 хиљада имиграната из земаља које су тада чиниле Аустроугарску сматрани су непријатељима, а између осам и девет хиљада (5.000 Украјинаца) је интернирано у 24 логора широм земље. У два „радна кампа“ биле су затворене жене и деца.

• Десет милиона за истраживање
  

  Украјинци су пре четврт века почели истраживање о неправедним и неразумним мерама канадске владе према емигрантима из Аустроугарске. Влада Канаде 2008. признала је неправду учињену интернирцима и доделила 10 милиона долара за проучавање политике коју је Канада водила током Првог светског рата према својим емигрантима. Новац је поверен украјинској организацији „Тарас Шевченко“ која је онда основала „Канадски комитет за признање интернирања у току Првог светског рата“ у којем се, осим четири стална припадника украјинске заједнице, мењају и представници других етничких група чији су сународници били интернирани.

Затворени су били и Мађари, Немци, Румуни, Хрвати. Колико је до сада познато, око 300 Срба завршило је у логорима . Нажалост, податке о страдању интернираца није лако „ископати“, „сахрањени“ су по разним архивама, сви интернирци су дошли са пасошем Аустроугарске, па ни националну, етничку припадност није лако издиференцирати. Држава Канада све до сада није се бавила овом срамном епизодом своје историје, нити је поклањала пажњу томе шта се пре стотину година дешавало са њеним емигрантима.

Ипак, прича о страдању емиграната, па тако и Срба који су у потрази за бољим животом и слободом стигли у Канаду на почетку прошлог века из Босне и Херцеговине, Славоније, Лике и Кордуна, а завршили као непријатељи државе у логорима, неће бити заборављена.

Овом јединственом акцијом када ће се истовремено поставити стотину спомен плоча, надају се организатори и иницијатори „Пројекта сто“ како је акција названа, заправо ће се означити почетак ширег покрета чији је крајњи циљ упознавање деце и омладине са тим што се догодило и увођењем ове теме у уџбенике историје како се тако нешто никада више не би поновило.

Драга Драгашевић

Драга Драгашевић, која се испред Српске народне одбране већ годинама бави овом тематиком и која је до пре две године била српски представник у Комитету за признавање интернирања, са узбуђењем и пијететом говори о постављању плоча.

– Драго ми је да несрећа наших Срба, тадашњих емиграната ипак неће бити заборављена. Посебно ме радује што Марин Мандреш који истражује тај период и тражи податке о Србима интернирцима, стално проналази нове податке о тим људима. Кад је избио Први светски рат, Срби се нису могли вратити у стари крај. Неки су се уписали у канадску војску и тако били на савезничкој страни, и то је, заправо, био једини начин да помогну отаџбини. Претпоставља се да се већина оних који су били затворени, огорчени неправдом која им се десила и начетог здравља ,вратили у домовину“, каже за „Вести“ Драга Драгашевић.

Сећање на Србе у Виндзору и Нијагари

Као знак сећања на неправедно заточење Срба у радним логорима 22. августа биће постављене две спомен-плоче: у Виндзору у Музеју српског наслеђа и на Нијагари, на имању цркве Светог Ђорђа. Организатори откривања спомен-плоче на Нијагари су црква Светог Ђорђа и Српска народна одбрана у Канади, а позвани су представници власти, историчари, парохијани и сви Срби Нијагаре и околине који могу да дођу, да се на достојанствен начин обележи страдање Срба интернираца. И, у Нијагари и у Виндзору биће прочитани експозеи Драге Драгашевић и Марина Мандреша о акцији интернирања и најновијим сазнањима о томе, те историјском контексту те жалосне епизоде у канадској историји. На оба места биће отворене изложбе које на документаран начин говоре о Првом светском рату и Првој канадској државној акцији за интернирање. У Виндзору ће се организовати и ручак за званице.

Она, такође, наглашава да је најважнија порука „Пројекта сто“ заправо подсећање да грађани Канаде никада, ни у кризним ситуацијама, не смеју дозволити кршење грађанских права и слобода. Овим догађајем, истиче наша саговорница жели се афирмисати важност људских права, правде и толеранције и јако је важно да канадска јавност буде упозната са свим последицама Прве ратне мере (у Канади су доношена још два слична акта: у Другом светском рату и тада су се у фокусу нашли Јапанци, и 70-их година прошлог века током сепаратистичке кризе у Квебеку).

Тек 1919. године, годину дана по завршетку Првог светског рата, 264 Срба је ослобођено из логора Капускасинг на северу Онтарија. Ослобађање се десило на иницијативу др Михајла Пупина који је упутио апел конзулу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Анти Сеферовићу у Монтреал да се нешто учини за заточене. Конзул је ангажовао Божидара Марковића, тадашњег председника Српске народне одбране (основана 1916. године), који је отишао у Капускасинг где је испитао сваког логораша, и учланио их у СНО, након чега су пуштени.

По непотпуним подацима те прве године „великог рата“ у Онтарију је било око 400 Срба. Они који су живели у Торонту и околини учланили су се у СНО, што их је спасило хапшења и интернирања, јер се на њих није гледало као на савезнике непријатеља. Божидар Божа Марковић је писао о свом искуству у Капускасингу у Гласу канадских Срба, његова кћерка Олга Марковић је оживела сећања на овај догађај тако да је српска заједница, преко СНО и Драге Драгашевић могла да се ангажује на изношењу истине на видело и сложи и слаже и даље делиће историјске слагалице у једну целину, ону која говори о животу и патњама најранијих срспских досељеника у Канаду.

Маринел Мандреш

Срби у канадској војсци

Марин Мандреш, Румун рођен у Југославији, започео је истраживање како би утврдио тачан број Срба који су били затворени у радним логорима и третирани као савезници непријатеља, као и о историји Срба тога времена. Истраживање о Србима интерницима трајаће три године, каже Мандреш који је за тај пројекат добио грант (неповратни кредит) од Комитета за признање интернирања.

Према доступним подацима до сада се са сигурношћу зна да се неколико стотина Срба борило у канадској војсци у Првом светском рату, а многи од њих су били одликовани. Један од њих је био и Будимир Протић који се борио у српској војсци у Балканским ратовима. Такође је познато да је у Канади 1917. године постојала српска војна мисија. Божо Марковић је био представник мисије, а Шпиро Хутуларовић је био одговоран за регруте за српску војну мисију. Зна се и да је специјални изасланик владе Србије пуковник Милан Прибићевић основао камп за обучавање добровољаца, те да је у војним камповима на хиљаде добровољаца из САД и Канаде, а међу њима и Срба обучавано и тренирано.

Херој од Јерићевих

Колико је до сада познато Никола Јерић је једини интернирани Србин са подручја Нијагаре. Он је ухапшен и одведен у Капускасинг и одузета му је сва имовина. Никола је, иначе, деда стриц Ђорђа Јерића, једног од најпознатијих и најбогатијих Срба у Канади, и претеча лозе Јерића, познатих и цењених на Нијагари и шире.