У селима око Вргинмоста усташе су говориле људима да ће они који се одазову позиву за покрст бити поштеђени, а да ће сви устаници бити убијени. Иако је доста људи посумњало у те изјаве око 1.200 људи из села Доња Блатуша, Чемерница, Доња Пјешћаница, Козарац, Цреварска Страна и Брњавац се скупило и око 40 усташа их је камионима одвезло у Глину, гдје су у православној цркви затворени и касније заклани. Након тога су усташе прошириле хватање и даље, нарочито око села Бовић.

Неки ухапшени људи нису убијени у цркви, већ на мочварним пољима поред глинског Новог Села. Трећа група сељака из села Класнић и Драготина, која се налазила у глинском затвору, је отпремљена возом у Лику и тамо поклана.

ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА

По причању јединог преживјелог свједока Љубана Једнака:

– „У цркви био је затворен и Перо Миљевић, кафеџија у Топуском. Усташе га у цркви питају: „Е, ти Перо Миљевићу, зашто си ти за старе Југославије прогонио Хрвате?“ Перо им одговара: „Чујте људи, то није истина, ја сам тада збиља био добар пријатељ Хрватима.“ „Не, ти си прогонио Хрвате“ – кажу они. Срушише га на под и с кундацима му смрскаше главу. Усташе су затим изашли из цркве и продужили пити у оближњој гостиони. “

Љубан Једнак се са још петорицом одвојио од масе и отишао пред олтар да се сакрије. Ипак су се вратили у масу оцјенивши да ће код олтара бити лако пронађени.

– „Када је ушла група усташа у цркву с њима је био њихов официр. Он је рекао усташама: ако тко од нас оданде побјегне, њих тада ни једнога неће бити. Усташе су нам наредиле да се скинемо. Скинувши горњи дио одјеће, остали смо у вешу. Тада нам је наређено да полијегамо, па су нас затим почели клати ножевима.“

Љубан Једнак сведочи на суду послије рата у усташком покољу у Глини 1941.

При том свирепом клању усташе су Љубана Једнака некако прескочили и није био ни такнут ножем. Мислећи да су сви Срби заклани, усташе су изашле из цркве да пију. Љубан се тада дубље завукао у мртве и намазао се крвљу. Послије неког времена усташе су се вратиле и почеле износити мртваце из цркве и бацати их у камионе, као цјепанице. Љубан је завршио најгорњи у једном камиону. Међутим учини им се их има превише, па су га бацили на цесту а потом у други камион.

– „Ја сада гледам сједе двојица усташа на мртвима. Један у једноме, други у другом ћошку камиона. Видим, идемо према Петрињи, а затим лијево од Прекопе, гдје су нас бацали у раније ископане јаме. Када су нас побацали из камиона, на мене је бачен неки тешки човјек, а један се још мицао. То је усташа примјетио па рекао: Гледај, овај је овдје још жив. Узео је пушку и опалио. Тим је метком ранио и мене у лист ноге. Рана није била дубока. Имао сам осјећај као да ми је неко ставио упаљену шибицу на лист.“

Један усташа је примјетио да Љубан на себи има вунену весту, па су му и то скинули, док се он претварао да је мртав. Бацили су га потом натраг у јаму. У јами се касније један човјек покрене. Љубан га упита: „Друже, јеси ли жив?“ „Јесам“ – каже он. „А ко си?“ „Ја сам Злокас из Шаторње. Што ћемо сада?“ Љубан му је рекао да бјеже, и сам се извукао из јаме и сакрио у живицу. Како Злокас није долазио, Љубан је пошао у Мајске Пољане код ујака Павла Лончара Паје. Путем га је срео Стојан Ребрача који му је помогао.

Код ујака је Љубан остао сакривен неколико дана. Послије оздрављења, пребачен је у партизане и касније је постао носилац Партизанске споменице 1941. Други човјек, по презимену Злокас, се успио извући из јаме сам и доћи кући. Неко га је међутим издао, и усташе су га ухватиле и убиле.

Крајем мјесеца августа 1941, Окружни Комитет Комунистичке Партије за Карловац доноси овакву оцјену:
– „… Оваква звјерства у глинској цркви, каква су вршили ти – крвљу опијени фашистички стрвинари – Павелићеве усташе, не памти хисторија. У котару Глина убијено је по прилици 2.600 људи, у котару Војнић 960. У котару Вргинмост 200 људи, у Великој Кладуши 2.700 људи, тај број пење се на 6.460 мужева, жена и дјеце до половине мјесеца коловоза 1941.“

ПОСЉЕДИЦЕ

Српска православна црква Пресвете Богородице у Глини је подигнута 1846. године. Недуго након што је у њој 1941. почињен покољ, црква је потпуно порушена од стране усташа.

По завршетку Другог свјетског рата, остаци жртава су 1947. пренесени на српско православно гробље у Глини. На мјесту порушене цркве су југословенске комунистичке власти поводом десетогодишњице покоља, 27. јуна 1951. подигле заједничку спомен костурницу за све жртве. Народ Баније је 4. јула 1969. сопственим прилозима подигао Спомен-дом жртвама фашизма у Глини.

Након операције етничког чишћења Олуја 1995, хрватске власти су мјесто некадашње српске православне цркве у Глини, односно тадашњи Спомен-дом жртвама фашизма у Глини, преименовале у Хрватски дом. У „Олуји“, Љубан Једнак се поново нашао са својим народом у колонама за Србију. Умро је 1997. у Србији.

Да се не заборави и не понови!