Народтворни процеси и геополитика

Сваки историјски народ је имао сопствени, оригинални народотворни пут. Чешки социолог Мирослав Хрох (Miroslav Hroch) посматра стварање једног народа као троетапни процес („народотворни процес“), који има своју временску димензију. Према његовом виђењу, од јављања интереса за заокруживањем сазнања о одређеној етничкој групи, њеном језику, култури и заједничкој историји, преко стварања националног политичког програма, развоја националне културе и стварања политичких институција, до масовног ширења национално-политичког и државно-политичког програма међу становништво  у појединим случајевима било је неопходно да прођу и читава два века. Лав Гумиљов (Лев Николаевич Гумилëв) описује како је процес стварања француске нације трајао преко хиљаду година, још од 9. века , што је сасвим у складу са тезом Рене Генона (Réne Guénon), који дефинише традицију као „свеукупност сакралних знања чије је праисконско порекло божанско, а не људско.“  Трагање за почетком прве фазе народотворног процеса води у далеку прошлост, ка коренима рађања једне, посебне етничке заједнице. 

02.08.2014. Фонд стратешке културе – пише Душан Пророковић, за ФБР приредила Биљана Диковић

До убрзавања националног заокруживања долази после 18. века када су „вера и култови постепено престајали да буду извор националног идентитета. На њихово место су, у духу просветитељства и романтизма 18. и раног 19. века, дошли језик, па и слободна воља појединца да сам изабере своју припадност. Вера је, у духу модерних европских идеја, постала приватна ствар.“  Најпре језичка блискост, а затим и свест о заједнички проживљеној историји постају стубови народног окупљања. Ово је и период рађања националних држава. У немачком језику постоје два појма којима се описује процес стварања нација и националних држава: Staatsnation и Kulturnation. Ово нам указује и да су изграђени народи имали потенцијал да створе сопствене државе, и да су државе имале потенцијал да изграде народе. Најупечатљивији пример Staatsnation-а је америчка нација, у доброј мери и француска и енглеска, док се у групу Kulturnation-а могу сврстати Немци и Италијани, на пример.

Рађање националних држава је узроковало промену граница у Европи. Немачки историчар Теодор Шидер (Teodor Schieder) разликује три типа настанка модерних држава у Европи.  Први тип су такозване народне државе западноевропског типа. Њих су формирали „државни народи“ и као примери се могу навести Француска и Енглеска. Други тип су „уједињене народне државе“, настале уједињењем више административно-политичких целина у којима су живели припадници једног народа у једну целину. Примери су Италија и Немачка. Трећи тип су државе настале отцепљењем од већих, мултинационалних царевина. По Шидеру, ту спадају – Србија, Ирска и Финска. У историјском смислу, посматрајући један период у прошлости, овакав закључак је сасвим тачан. Међутим, отвара се питање: зашто посматрати само један, уски период у оцењивању карактера државотворног процеса? Настанак државе је, као и рађање народа процес, у неким случајевима дуг и више векова, а поједине борбе које су током тог процеса вођене трајале су и по неколико деценија.

Зато настаје проблем политичког вредновања ове категоризације. Користећи Шидерову типологију, по којој је Србија добила своју самосталност отцепљењем од отоманске државне целине, могло би се закључити да су Срби 1878. коначно остварили своју тежњу (и право) да имају сопствену, самосталну и међународно признату државу. Међутим, то је било далеко од истине. Док се за „народне државе западноевропског типа“ и „уједињене народне државе“ може рећи да су својим настанком углавном завршиле процес територијалног заокруживања, у случају трећег типа држава то није био случај. Срби нису остварили своју тежњу 1878. године и знатно већи број Срба је остао да живи ван независне државе Србије. Нешто слично се током ранијих периода дешавало и са деловима немачког и италијанског народа, који су потпадали под туђу окупацију, па се затим ослобађали, све док није дошло до коначног уједињења у другој половини 19. века. Гледано са теоријског аспекта, било је тешко објаснити зашто је Србима било ускраћено право да створе „уједињену народну државу“, да остваре своје природно право да живе у једној држави, на начин на који су то учинили Немци и Италијани.

Међутим, гледано са геополитичког аспекта, сасвим је јасно зашто је до тога дошло. Још од самог почетка актуелизације „српског питања“ на међународном плану, крајем 18. века, оно је постало геополитичко питање. Отуда ће и тежња српског народа да, попут осталих европских народа, свој народотворни процес крунише иституционалним и територијалним заокруживањем модерне српске државе постати проблем у односу између Србије и великих сила . Можда је најбоље образложење постављања великих сила према „српском питању“ дао француски министар спољних послова Шарл Морис Таљеран (Charles Maurice de Talleyrand-Périgord), који још на самом почетку Првог српског устанка, саопштава турском посланику у Паризу „да се не сме допустити да тако велико становништво, на стратешки тако значајном положају добије своју државу силом отету од султана.“ Ипак, после седам деценија одлучне и грчевите борбе Србија је постала међународно призната, па је никла нова држава на стратешки значајном положају. Политичка битка се зато од друге половине 19. века води око питања како спречити даљи раст те државе. Тумачење како Србија настаје „отцепљењем од мултинационалне царевине“ је зато и покушај њеног ограничавања на територији коју заузима непосредно после Берлинског конгреса. Србима се ускраћује право да имају своју „уједињену народну државу“, а од тада, па све до почетка Првог светског рата, кључна област на којој се води ова битка је Босна и Херцеговина.

У историји се може наћи неколико примера како су спречаване тежње једног народа да се хомогенизује на одређеном, географски омеђеном, простору. Вавилоњани су, још од 6. века пре нове ере практиковали „колективна пресељења“, па су „селили једне народе са неке територије, а друге досељавали“, јер „када би се један народ нашао на сасвим другој територији, било је много мање шанси за побуну, за револт. То није била земља тог народа, то је сада била туђа земља где су они били дошљаци и нису имали мотива да се боре“ . Ефекти ове стратегије били су познати и Византији. Једна од теза о доласку Албанаца на Балкан, која је била прилично раширена међу српским истраживачима и историчарима у 19. веку, јесте да су Албанци кавкаско племе, које се досељавало на Балкан у периоду од 7. до 10. века на иницијативу саме Византије, како би штитили њену западну границу. У делу „О управљању царством“ (De administrando Imperio),  цар Константин VII Порфирогенит (Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) описујући унутрашње околности у тадашњој Византији, на неколико места спомиње Албанце, али не као народ који живи на Балкану, на западној граници Византије, већ као кавкаски народ који је насељавао простор који се данас може одредити као северозападни део Азербејџана и који је имао изразито уређену структуру унутрашњих односа, те да су се у разговорима морале одавати посебне почасти племенским главешинама .

Један од начина је представљало и ширење етнопростора једног народа на уштрб другог. Најбруталнији пример представља Велики источни план (Generalplan Ost), који је, према расположивим документима и сведочењима током Нирнбершког процеса највероватније припреман између 1939-1942. године. Био је то тајни план, осмишљен у уском кругу, којим је руководила Главна безбедносна служба Рајха (Reichssicherheitshauptamt). После Другог светског рата, иако је већина докумената о раду ове службе уништена, ипак је на основу сведочења руководиоца овог „пројекта“ др. Ханса Елиха (Standartenführer Dr. Hans Ehlich) и расположиве документације могла да се изврши реконструкција о томе шта се желело постићи Великим источним планом. Циљ је био територијално ширење Немачког Рајха на исток, уз промену етничке структуре становништва. Тако би нови „животни простор“ (Lebensraum) био под доминацијом немачког фактора. До промене етничке структуре је могло доћи уништавањем становништва, њиховом германизацијом, или протеривањем. План се односио на Пољаке, Русе, Белорусе, Украјинце (Малорусе), Чехе, Јевреје и припаднике балтичких народа. Коначна верзија плана се састојала из два дела: малог и великог плана. „Мали план“ (Kleine Planung) је подразумевао предузимање одређених активности још током рата и извођења ратних операција, док се „Велики план“ (Grosse Planung) односио на акције које су требало да се спроводе по завршетку рата у периоду од тридесет година . Да би постојала немачка етничка већина на одређеним територијама, предлагано је да се „гераманизује“ половина Чеха, трећина украјинских Малоруса и четвртина Белоруса, као и да се већина словенског становништва протера далеко на исток, иза Урала. У „Великом плану“ се констатује да од 45 милиона становника средње и источне Европе који нису Немци, чак 31 милион је „расно неподобан“ (сви Јевреји, четири петине Пољака, три четвртине украјинских Малоруса, две трећине Белоруса), док преосталих 14 милиона могу да остану у оквиру Немачке, али да служе као јефтина радна снага. На новоуспостављени „животни простор“ би заједно са Немцима били пресељавани и Чеси и Летонци, на пример, што би у новом окружењу убрзало њихову германизацију . У предратном периоду у Немачкој се од стране нациста почиње користи појам Untermensch, што је требало да означи „подљуде“, „људе ниже вредности“ или „инфериорне групе“ . У таквом амбијенту се и разматрају планови о ликвидацији, депортовању или асимилацији десетина милиона људи! Словенски народи су, поред Јевреја и Рома у овој скупини.

Претходница „Великом источном плану“ била је (гео)политичка концепција „Продор на исток“ (Drang nach Osten) . Дискутабилно је када се по први пут јавља идеја о „Продору на исток“. Поједини историчари је стављају у рани Средњи век и време првих великих сукоба са Великоморавском кнежевином и потом Мађарима; други повезују ову идеју са Бизмарковом Пруском, док трећи наглашавају период после уједињења Немачке и припрема за Први светски рат као кључно раздобље развоја идеје. Прва теорија, која смешта почетак „Продора на исток“ у средњовековни период, заправо покушава да направи везу са процесом такозваног Ostsiedlung-а, насељавања источних територија немачким народом још од 10. века. Овај миграциони процес, који је, гледајући са данашње историјске дистанце трајао неколико векова и утицао на стварање политичко-културног подручја Средње Европе, ипак не би требало мешати са „Продором на исток“ који је уследио касније. До „кретања“ немачког становништва током Ostsiedlung-а долазило је, између осталог, и због позива многобројних словенских владара да управо немачке занатлије и трговци населе њихове земље. Тако су убрзавали привредни развој и пунили државну касу, у чему им је немачко становништво било од велике користи. Ово је узрок средњоевековних сељења германског становништва у Шлезију, Судете или Подунавље . Поред тога, у појединим периодима немачки протестанти су протеривани са територије Светог римског царства, па су се принудно пресељавали на подручје Балтика, Карпата, Трансилваније или области Руске царевине на пример .

Трећи начин се односи на стварање хибридних идентитета, који су погодни за геополитичку инструментализацију. Шта се може подразумевати под овим појмом? Хибридни идентитети представљају покушаје стварања Staatsnation-а око вештачки створених конструкција. Према Витнију Смиту (Whitney Smith), симболи који су утицали на народотворни процес могу се поделити на пет категорија: јавне догађаје (као нпр. прославе, погреби, процесије у већински католичким државама), вербалне симболе (пароле, гесла, песме, химне), иконографске симболе (слике, иконе, посебни знакови идентификације, заставе), споменике и, на крају, на саму државу и њене елементе (територија коју је обухватала или на којој је настала, закони, посебне институције). Он такође описује и четири начина на која се „национални симболизам“ може манифестовати као: активни симболизам (коришћење симбола на јавним прославама или догађајима), вербални симболизам (приметан у јавним иступима, певању песама, узвикивању парола), конкретни симболизам (место које у свести становништва заузима земља, или поједине области, реке, планине), графички симболизам (употреба симбола на заставама, плакатима,сликама).  У изградњи хибридних идентитета се користе активни, вербални и графички симболизам, како би се у свести становништва изградио тачно одређени, наметнути, конкретни симболизам. Зато се смишљено усмеравају и повезују јавни догађаји, вербални и иконографски симболи, са идентитским споменицима и државним атрибутима и тако обезбеђује широка пенетрација хибридног идентитета на одређеном географском простору. Типично за хибридне идентитет јесте и да се њихово формирање индукује споља, од стране заинтересованих геополитичких играча, са циљем фрагментације одређеног простора.

Да би се градили хибридни идентитети, користе се различитости које један део становништва у областима у којима живи испољава у односу на своју идентитску матицу, према сопственом цивилизацијском огњишту. То могу бити религијске, културно-језичке, економске или политичке разлике. Инструментализација ових разлика у геополитичке сврхе доводи до тога да се хибридни идентитет увек заснива на радикалном антагонизму према цивилизацијском огњишту. На овом месту треба напоменути да је сасвим могуће да би поменуте различитости становништва на одређеном подручју резултирале почетком једног новог, оригиналног народтворног процеса и у крајњој линији довеле до стварања новог народа. Међутим, тај процес „одвајања“ од шире идентитетско-просторне целине би текао својим „природним током“, трајао дуго и вероватно не би доводио до стварања радикалних антагонизама. Исход овог „природног тока“ не би значио да се нова нација удаљава од свог цивилизацијског огњишта.

Полный текст: Употреба хибридних идентитета у геополитичке сврхе: Босна 1914-Украјина 2014.