Игра судбине или можда и није све тако случајно али након два и по века Срби поново бране границе Русије. Срби који су временом постали Руси или Украјинци уз још пар хиљада оних који још увек чувају своје српско порекло и тако се изјашњавају али сви они су свесни своје прошлости или бар већина.
27.07.2014. ФБ Евроазијска Унија, за ФБР приредила Биљана Диковић

Новорусија је далеко већа од бивше Руске покрајине Славјаносербије коју је уништио Лењин када је и почела украјинаизација Срба али је чињеница што се може лепо видети на карти Нове Србије или Славјаносербије да је једино тај део Новорусије узео пушке у руке и директно се супроставио највећој опасност по русе и Русију. Не ни Харков, ни Одеса, ни Херисон који су можда много више руске територије од Луганска. Славјаносербија је заузимала као што се види територију у троуглу Доњецк-Луганск-Славјанск упарво подручје где је данашња Новорусија под контролом устаника и где се воде највеће борбе. Можда је тај део становништва мало више свестан од осталог рускоговорног подручја опасности које носи нови амерички фашизам или је само случајност али је чињеница да управо та област чува данас РФ и част руса у читавој Украјини а и Руској федерацији.

Ватикан је поново организовао (овога пута преко Унијата) да пуцају у Србе, овог пута у Славјанску (данас Луганска област), који је стотине године имао назив СлавјаноСербск и био део СлавјаноСербије односно СлавјаноСербского уезда Русије све до 1918. године. Све специјалне јединице које су већ стигле у СлаВјаноСербск су мобилисане на Западу Украјине где су годинама Ватикански прозелитски центри.
Осим такозваног руског питања отворило се сама по себи и питање српске аутономне области у Украјини, коју је укинуо Владимир Илич Лењин. Тим укидањем су Срби изгубили право на самостално управљање својом облашћу, чиме им је ускраћено службено и књижевно коришћење српског језика – те су проглашавани припадницима украјинског народа. Но, ових дана су потомци Срба насељених у овом крају Русије, у 18. веку, устали да истакну своју народносну припадност – српску! Они су, на барикадама у Луганску, тражили своја права, која су им стекли преци у Русији 1753. године, а која је Владимир Илич Лењин укинуо 1918. године. Срби су имали у Русији своју аутономну област, која се звала СЛАВЈАНОСЕРБИЈА – с десетинама насеља, која су носила имена из старог краја: Панчево, Вршац, Вараждин, Карловац, Вуковар, Осијек… И данас постоји насеље које носи име те српске области Славјаносербск – 33 км од Луганска.
Проф. др Божидар Митровић председник Регионалне организације Срба у расејању у Москви, упутио је писмо премијеру Владе Републике Србије, Александру Вучићу, и скренуо му пажњу на небригу државних установа Републике Србије о Србима у расејању. Посебно је замерио, што Влада Републике Србије не чини ништа на заштити људских и других права прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске. Такође је предложио Влади Републике Србије да се обрати Влади Руске Федерације, ради прикупљања података о овој српској покрајини и њеном становништву, како би се код УН и других међународних организација покренуло питање обнове ове српске аутономије у Укарајини – што су Срби обнародовали на недавним демонстрацијама у Луганску. Највећи број насељеника у Славеносербији, у 18. столећу, потицао је из Републике Српске Крајине, која је данас окупирана од стране Хрватске.
Проф. др Божидар Митровић позива Владу Србије да:
1. се понуди као посредник у заштити Срба у Луганску, СлаВјаноСербску и Доњецку као и Срба на простору Нове Сербије која је такође постојала све до 1918. године.
2. тражи обнову аутономије области СлаВјаноСербија и аутономију области Нова Сербија
Занимљива чињеница је да и процентуално највише устаника су заиста Срби. Рачуна се да војска Новорусије има око 10 000 људи под оружјем а да су бар 300-400 њих Срби са тенденцијом раста да за неких два месеца буде и читавих 1000 српских добровољаца што је скоро 10% укупног броја устаника. Ако се узме да Срба има око 10 000 000 а руса око 200 000 000 узимајући све Србе и Русе онда је мало и чудно да је тако мало руса дошло да се бори за Новорусији, то није ни 0.01% војно способног становништва са друге стране обзиром да се рат води релативно далеко од Србије број од пар стотина је и те како велики.
Категорије:АКТУЕЛНО, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Национално питање, Новости, Отворена писма, Русија, СРБИЈА, УРЕДНИКОВ ИЗБОР, Украјина, MAIL - RSS FEED














Славјанск се никада није звао Славјаносербск! То су два различита града. Славјаносербск постоји и дан-данас и то је градић сјеверозападно од Луганска и онај који ми видимо на карти. Док се спорни Славјанск налази сјеверозападно од Доњецка.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштована Биљана,
Разумем Вашу добру намеру, али бих Вас молио да коригујете Ваш чланак.
Називи места која спомињете, пре свега Панчево, Вршац итд. се нису налазили у Славјаносербији него у Новосербији која је у централном делу Украјине. Још увек су остала места са називима Кањижа, Суботица, Панчево итд. Такође, јасно је да имена тих места нису дали Срби из Републике Српске Крајине, него Срби из тадашњег Српског Војводства у Аустроугарској.
Град Славјаносербск није променио име и данас носи исто име.
Свиђа ми сеСвиђа ми се