Ни после 16 година не зна се судбина осморице рудара из угљенокопа Белаћевац који су настали 22. јуна 1998. Породице су очајне, али не одустају од потраге.

21.06.2014. Ј. Л. Петковић – ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Наташа Шћепановић: Шта је Србија урадила?

Наташа Шћепановић, представница Удружења породица несталих на КиМ, подсетила је да су рудари отети усред бела дана, још у време док је држава Србија имала контролу над Косовом, али да то није помогло у истрази у коју су укључени Еулекс и УН.

– Трагедија отмице осам радника копа Белаћевац означила је почетак етничког чишћења на КиМ. Да трагедија буде већа, киднаповани су време када је држава Србја имала пуну контролу на територији Космета. Питамо их шта је Србија урадила за своје сународнике? Да ли их је неко истински тражио? Да ли су завршили у свирепим логорима ОВК или у Жутој кући, питала је она.

На скупу, на коме су учесницима потекле и сузе, Милорад Тодоровић, координатор канцеларије за нестале у Косовској Митровици, подвукао је да су породице учиниле све да дођу до истине.

– Ми и данас док не нађемо остатке имамо право да верујемо да су живи. Знате како је годинама живети са информацијом коју вам представници УН кажу, да су сазнали локалитет на коме се можда они налазе – истиче Трифуновић.

Потрагу за рударима пратили су многи неуобичајни потези, који доводе у питање жељу међународних представника да се истина сазна. Представница Владине Канцеларије за нестала лица Весна Бошковић каже да је на локацији Жиливоде пронађен сведок 2006. кога је Канцеларија спојила са Хашким трибуналом и УН. Одлучивање да се крене у потрагу је трајало чак две године. Када се са откопавањем стигло до дубине од 25 метара (на којој се, према веровању породица, налазе земни остаци најмање 26 тела) избио је пожар који је тињао два дана, пре него су упућене екипе за гашење. Тема несталих још није на дневном реду разговора Београда и Приштине у Бриселу.

Заклани док су чували стоку

Јуче је обележено и 15 година од првих жртва по доласку НАТО на Косово. Трајан, Живко, Димитрије и Живојин Симић убијени су 20. јуна 1999. у Сливову док су чували стоку. Према сведочењу Трајановог сина Живорада они „су клани, избодени ножевима, а стрица су целог распорили, али за 14 година нико није испитао злочин“. Јучерашњем помену на гробљу присуствовали су и представици општине Грачаница.
– Ово није убиство, ово је злочин. Обраћао сам се свуда, сви знају ко је убица, само ја не знам. А не могу да испитам, јер немам начин – казао је Живорад Симић.