Двојица утицајних немачких дипломата одједном су се активно заложили за решавање кризе у Украјини. ОЕБС је за свог посредника у преговорима између Кијева и украјинских региона, одредио немачког дипломату Волфанга Ишингера,[1] бившег Специјалног изасланика ЕУ за Косово. А 13. маја Кијев је додатно посетио и немачки министар иностраних послова Франк-Валтер Штајнмајер.

15.05.2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

У чињеници да је Запад одлучио да на украјински правац упути двојицу немачких дипломатских “тешкаша”, постоји одређена и политичка и финансијска логика. Тврдоглава неспремност садашњих власти у Кијеву да прихвати дијалог са источним регионима земље, већ је довело Украјину на ивицу распада. Одвајање рускојезичких региона, поготово њихово касније присаједињење Русији, представљало би грубо кршење западног сценарија на прекомпозицији целокупног постсовјетског пространства. Овај сценарио у духу познатих концепција гуруа америчке геополитике Збигњева Бжежинског, предвиђа не јачање Русије, већ напротив, њену изолацију и што је најважније – управо одгуривање Украјине од Москве. А садашња ситуација не може бити решена без радикалне промене позиције, не само власти у Кијеву, него и њихових западних покровитеља. Тако да укључивање немачких дипломата у процес значи да је Запад одлучио да пусти у погон “тешку артиљерију”, између осталог и ради веће попустљивости Кијева. “Украјинска влада је прихватила наш предлог да се амбасадор Ишингер именује за посредника ОЕБСА у преговорима представника власти и региона, па тако и истока Украјине” – изјавио је актуелни председник ОЕБСА, председник Швајцарске Дидије Буркхалтер.[2]

Међутим, није ствар само у дипломатском искуству Штајнмајера и Ишингера, него и у финансијско-економским рачуницама. Трошкови спасавања Украјине од банкрота расту из дана у дан. Поједини стручњаци процењују укупан износ неопходних финансијских улагања у привреду Украјине до 2018. године астрономском цифром од 300 милијарди долара. То је већ упоредиво са трошковима спасавања Грчке и није узето у обзир погоршање ситуације у Украјини у случају продужетка сукоба. У овом тренутку ММФ представља главног донатора привреде Украјине, међутим, основни терет ионако лежи на плећима Европе – а то значи Немачке. Тако да ће скорије регулисање украјинске кризе имати за Берлин јасно изражену финансијску димензију.

Но, видећемо колико ће успешна бити мисија Ишингера – између осталог он жели да организује општеукрајинске “округле столове”, попут форума округлих столова у Пољској 1989. године. Са једне стране, не може се рећи да представник ОЕБСА нема искуства. Он је био амбасадор Немачке у САД и Великој Британији, учествовао је у преговорима око Босне и Херцеговине у Дејтону, разрадио је стратегију ширења НАТО на исток, био је посредник у преговорима на Косову и Метохији 2007. године, председавао је на редовним годишњим конференцијама о међународној безбедности у Минхену.

Међутим, резултате таквих дипломатских мисија тешко можемо назвати успешним. Ширење НАТО на исток, уместо стабилизирајућег фактора постао је малтене главни камен спотицања у односима Русије и Запада. Када је у питању регулисање кризе на Косову и Метохији, ту Волфанг Ишингер није успео ни да разради, ни да примени компромисни модел регулисања, нити је успео да ни за јоту приближи ставове Београда и Приштине.

Није тајна да су у периоду деведесетих година прошлог и у првој деценији овог века, управо Немци заузимали руководећа места у миротворачким мисијама на Балкану. А слично миротворство као што је добро познато, не носи увек са собом искључиво мирољубива начела. Британски дипломата Роберт Купер је с тим у вези потпуно исправно приметио да “мека сила” није ништа друго него “рукавица од велура испод које се крије челична песница”. А два немачка стручњака (Томас Клејн, аналитичар немачког Фонда Маршала и Ханс Маул, професор универзитета у Триру) постављају нимало једноставно питање: “Шта заправо доноси савремена Немачка данашој Европи? Нови Маршалов план или Версајски диктат без рата?”[3]

Са друге стране, да ли би било праведно сву кривицу због слабости и неуспеха преговора на Балкану свалити само на Немачку? Ради се о реализацији одређених модела од стране Запада, у којима су свим учесницима додељене одговарајуће улоге.

У међувремену, пошто је посетио Кијев, Франк-Валтер Штајнмајер је опрезно обећао украјинским властима да ће се обратити немачком парламенту са молбом да приликом планирања буџета за наредну годину предвиде и финансијску помоћ за Украјину. Међутим, имајући у виду расположење у Бундестагу, ово обећање се тешко може озбиљно схватити.[4]То су лично искусили на свом примеру многи народи источне и југоисточне Европе – у првом реду Срби.