Радња осамнаестог романа Добрила Ненадића „Време кокошки”одвија се негде у западној Србији, у замишљеној општини Мокри До. И место и догађаји и личности плод су пишчеве маште, али се, као што често бива код приповедача реалистичког правца, збиљско и измаштано преклапају, тако да се каткад губи та танка линија раздвајања. Стварност је иначе у нашем добу понекад тако живописна и необична да превазилази и најбујнију машту.

Многи Ариљци препознали су се у новом роману, али се неће поновити прича из прошлог века кад сам био премештен у Латвицу на 15 година – каже Добрило Ненадић о књизи „Време кокошки”

13.05.2014. ПОЛИТИКА, за ФБР приредила Биљана Диковић

У Ариљу где Ненадић живи и пише књига је разграбљена, у библиотеци су сви примерци на читању.

– Разлог овако великог интересовања је у томе што су се многи житељи овога места препознали, мада сам се, поучен искуством са романом „Киша”, својски трудио да не дам повода приговорима и љутњи, те никога по имену или надимку нисам у „Времену кокошки” помињао. Неће се поновити прича из прошлог века кад сам био премештен у Латвицу на 15 година – каже Добрило Ненадић за „Политику”.

Елем, пре 35 лета појавио се на Сајму књига у Београду Ненадићев други роман „Киша”, а већ 1. фебруара 1980. године, писац и по занату агроном, био је са послом премештен из вароши Ариље у село Латвицу. По казни, разуме се, као што је Нушићевим ликовима прећено да ће бити виђени за Ивањицу ако нешто забрљају. Вољом ироније, Латвица се заиста и налази баш на путу Ариље–Ивањица.

– Оптужбе нису биле нимало наивне. Уз приговоре да сам многе виђене људе овога места оклеветао и наружио прикачили су ми, ради појачања притужби, да је књига опака и штетна јер исмева другове руководиоце, руга се светињама социјалистичког друштва, власти радничке класе, несврстаности и самоуправљању, да се залаже за трули либерализам, вишестраначки систем и обнову капитализма. Те оптужбе делују данас више него смешно, јер су то општеприхваћене вредности у које више нико не сумња, но тада је то било опасано па се и за много безазленије ствари летовало у Падинској Скели.   Зато сам увек држао у стању готовости спакован ранац са ћебетом, вуненим чарапама, дебелом кошуљом, вуненим џемпером и неколико дугачких гаћа. Камо среће да су дошли по мене, скочиле би у моју заштиту невладине организације, Амнести интернешенел и то друштво, „Доротеј” би можда био преведен на многе језике и где би ми био крај…

Та прича из Ненадићеве стварности даље иде овако:

– Ариљци су, међутим, послушали савет једног препредењака из Београда па су ме гурнули у село да коломатим по малињацима и поучавам сељаке како се гаји та воћка. То ће ме одвићи од порока писања, мислили су. Мени то није сметало. Напротив. Устајао сам сваког јутра тачно у петнаест до пет и следећих 15 година провео у Земљорадничкој задрузи „Латвица”. Тамо смо успоставили ариљски метод гајења малине помоћу кога су остварени светски рекорди у приносима уз врхунски квалитет, па је малина постала најбољи извозни производ ове земље, а ја сам тамо узгред написао неке књиге које се сврставају у класику српског историјског романа.

Сада се ситуација на понавља?

– На неки начин да, само што то више није исто. Нема више друга Тита и његове Удбе. У пензији сам, хвала богу, устајем кад хоћу лежем кад хоћу, а што се тиче ранца, нека он стоји у пуној готовости, за сваки случај, злу не требало.

Многи су актери новог романа. Заступљени су сви друштвени слојеви и сви типови карактера и темперамената.

– Део ове приче је мокродолски пословни свет који је прецизно описан у бележници жандармеријске капетанице Смиљане. Ту су и Мићо Зорић звани Махер, председник општине Мокри До, невиђени дрипац, Деско Дука, помоћник председника општине, фуњара, Дмитар, власник Центра за окрепу женскиња, жонглер и играч на жици, Миладин Јаћовић звани Јаћо Пиле власник „ChikenCo.”, пилићар, Родољуб Жмигић звани Жмига Кокица, јајцара, Танасије Степић, власник и уредник листа Аброноша, аривист, Фо, власник ланца киоска брзе хране, фићфирић дохватних шака, Мо, ваћарош и муљар, Јово Маслар, историчар и већински власник предузећа „MaslarCompanyLTD”, лунатик, Милкана, красавица, лепотиња и убавиња, Џорџ Матијашевић, светски путник и пустолов, Радоје звани Машка, масер са биоенергијом.

Из збирке ликова у овом роману израњају и стари неожењени момци, заборављени и остављени у опустелим селима. Ево и Мида Прке, једног од њих, како беседи:

„Отишло, море, женскиње за љепшим животом. Шта њиг брига како кога зову, мош га звати и крњавом лончином, ако је при парама, не маре оне. Ма јок. О нама причају да смо џокари и грљеши.

Поњо ја сјекиру Мијаилу да ми клепа и наоштри. Успут ми била Тиосављева кућа, па ко велим да свратим да видим како је Тиосав, чуо сам да се посјеко кад је клао крме. Уђем кад Тиосав ðеди уза шпорет, држи бучук међу кољенима и круни муруз.

– Добар дан.

– Добар дан. Ене, откуд си ти Прка тако уранио? Куд си пошо?

– Пошо Мијаилу да ми клепа сјекиру па реших да свратим код тебе да видим како си. Неко ми рече да си се посјеко кад си посјечио.”

Писац се трудио да све њих представи као самосвојне ликове који говоре изворним језиком, и то је први пут да се у неком књижевном делу на овом простору пише овом варијантом српског којим су се служили, а и данас њиме зборе, житељи планинских села ужичког краја. Саво Мркаљ и Вук Караџић, који су реформисали азбуку по правилу „пиши као што говориш”, заборавили су да уврсте у азбуку два слова за два гласа која се чују у Црној Гори, Херцеговини и западној Србији, па су их црногорски језикословци накнадно увели проширивши азбуку на 32 знака.

Ненадићев роман „Време кокошки” („Лагуна” 2013) ступио је међу читаоце и они пресуђују колико ће остати на гласу. Пригодно слово уз роман написао је уредник „Лагуне” Дејан Михаиловић:

„Вешто приповедање, језгровит и убојит хумор и језичка виртуозност још једном потврђују Добрила Ненадића као особен и увек свеж глас на домаћој књижевној сцени.”

 

Г. Оташевић
објављено: 11.05.2014