* РУСКОГ ЛИДЕРА ВЕРОВАТНО ЧУДИ ШТО ЗАПАД ОВАКО НЕВЕШТО ИГРА ПРОТИВ ЊЕГА
* ПИТЕРС: ПУТИН РАЗМИШЉА ДЕЦЕНИЈЕ УНАПРЕД, А ОБАМА СЕ САМО ТРУДИ КАКО ДА ПРЕВАЗИЂЕ ТЕКУЋУ КРИЗУ

20.04.2014. ФАКТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

• Путин жели да Русију изнова учини моћном и великом и тако остане у историји као моћан и велики лидер. Пошто настале прилике не дозвољавају да се то постигне, њему је потребно да промени светску пропорцију
• Његов главни циљ у Украјини био је да повећа моћ Русије и примора Запад да се повуче, проширивши своју сферу контроле и утицаја
• Недавно је канцеларка Немачке, Ангела Меркел, приметила да се Путин отргао од реалности и да живи у сопственом свету. То уопште није тако. Путин је рационалан играч који доследно следи сопствене интересе

Пише: Данијел АЛТМАН („Foreign Policy“, САД)

           ОХ, Владимир Путин. Бивши пуковник КГБ, леденог погледа, човек, кога сви тако радо мрзе.

          Зар су његове амбиције безграничне?  Зар му је тешко да се лепо понаша? Зашто он не би ослушнуо глас разума?

          Све те хистерије су апсолутно бесмислене. У ствари, управо је разум- јака Путинова страна, а Запад би могао од њега много да научи.

          Путин жели да Русију изнова учини моћном и великом и тако остане у историји као моћан и велики лидер. Пошто настале прилике не дозвољавају да се то постигне, њему је потребно да промени светску пропорцију. При том, он не жели да јако ризикује: сваки пут кад ставља рискантан улог и изгуби, Русија почиње да изгледа слаба и глупа.

          Зато он све време следи обичну шему од три тачке, која му гарантује успех. Она као да је узета из уџбеника за теорију игара и по мом мишљењу ради отприлике овако:

          1. Исказивање могућности. Све игре, сем хокеја, које Путин игра јесу – игре у којима он гарантовано може да победи. Као што и захтева теорија игара, он прорачунава своје потенцијалне потезе и потезе противника. Он разматра све сценарије до самог краја. Ако он потпуно побеђује или, барем, остаје у било каквом добитку при било ком могућем исходу – тада улази у игру. И, само се крајње ретко дешава да је принуђен да учествује у играма које не жели да игра.

          2.  Промена статус-кво. Ако Путин буде неактиван – све ће наставити да иде утабаним путем, што њему не одговара. Зато му је потребно да догађајима дā подстицај који ће покренути ситуацију у правцу који му је потребан. Он може то да ради сам или туђим рукама, при чему они које он користи могу да разумеју, а могу и да не разумеју шта се дешава. Важно је само да они могу да остваре промене, чак и ако нису способни да без туђе помоћи учврсте успех.

          3. Приморавање противника да прихвати нови статус-кво. Путин даје предност противницима спремним да се помире са поразом и да се слажу са променама. Да би то постигао, руски председник настоји да реакције друге врсте учини некорисним.

          Деловање Путина у Украјини потпуно одговара овој шеми. Његов главни циљ био је да повећа моћ Русије и примора Запад да се повуче, проширивши своју сферу контроле и утицаја.

          Он би више волео да то учини мирним путем и на читавој територији Украјине, али је спреман и да делује у етапама, а ако је неопходно – да прибегава насиљу.

Председник русије са представницима Крима

          Крајем прошле године он је, вероватно, прорачунавао ситуацију на следећи начин. У почетку он нуди Украјини пакет финансијске помоћи. Знао је да ће његов савезник – проруски расположени председник Виктор Јанукович, примити тај пакет. Ако се на томе све заврши, одлично – Украјина поново постаје клијент Русије. Ако не, односно, буду немири, протести, нереди или све истовремено – ситуација у земљи ће се дестабилизовати. А нестабилну Украјину неће бити тешко узети под контролу, посебно ако се узме у обзир да значајан део њене територије има симпатије према Русији.

          Ако у Украјини наступи нестабилност, следећи Путинов потез биће упад на Крим да тако или на други начин озакони враћање тог полуострва Русији. То ће бити први корак постепеног успостављања руске власти над Украјином. Узимање Крима под контролу неће бити тешко. Ипак, биће потребно да се противници приморају да се с тим помире.

          Ако се исто тако дестабилизује ситуација у Источној Украјини, то ће подићи улоге. Због тога ће се украјинске власти и Запад прибојавати да ће Русија кренути даље, а ситуација ће се скотрљати ка отвореном рату. Сада се налазимо управо у тој фази.

          Даљи Путинови кораци потпуно су очигледни. Пошто у Источној Украјини створи довољну напетост да се противници забрину, он ће „ослушнути глас разума“. Он ће се одрећи проруских снага у региону, (чије је активности раније охрабривао) пошто их незванично увери у своју подршку и објасни да је за сада још рано да се делује. Запад ће то назвати правилним кораком, изразити опрезан оптимизам и допустити својим економским санкцијама да изгубе на снази.

          Путинови противници – укључујући и владу у Кијеву која настоји да се врати обичним политичким играма и којој је потребна руска енергетика – прогласиће победу: Русија је одступила и избегнут је рат. Враћање Крима у састав Русије постаће историјска чињеница на коју ће сваке године крајем фебруара подсећати само мали митинзи поред Беле куће и зграде ОУН-а.

          Добри резултати за рад од пола године. Русија ће показати и повећати своју моћ, а Путинови противници ништа неће разумети.

          Које би лекције из тога требало научити? Оне се опет могу свести на три тачке:

          1. Налажење рањивих места, актуелних и потенцијалних. Путинове игре нису увек тако очигледне. Ситуација у Украјини није била нестабилна, али је Путин увидео како може да се дестабилизује. Ситуацију треба процењивати не само у датом моменту него и узимајући у обзир могуће варијанте. Важно је увидети којим картама ће Путин да одигра и лишити га тих адута.

          2. Разумевање циљева противника. Запад није могао да заустави Путина, зато што је за Путина Крим био важнији од губитка који би му могао нанети Запад. Он је био спреман да за полуострво плати и много већу цену. Ипак, пошто је то открио, он је такође показао колико високо цени различите валуте геополитичког тржишта – територију, новац, репутацију и томе слично.

          3. Коришћење повратне индукције. То је кључни инструмент теорије игара, који аналитичарима омогућава да унапред предвиде активности играча узимајући у обзир како ће се они понашати у финалној фази игре. На пример, ако ја знам да ви на удар увек одговарате подмећући други образ, ја ћу у преговорима бити мање наклоњен компромисима и напашћу са већом вероватноћом у случају њиховог неуспеха. Звучи познато, зар не?

          Недавно је канцеларка Немачке, Ангела Меркел, приметила да се Путин отргао од реалности и да живи у сопственом свету. То уопште није тако. Путин је рационалан играч који доследно следи сопствене интересе, а који су у целини свету добро познати. Инсистирање на моралу, међународном праву и другим регулаторима понашања који се не своде на чист прагматизам, тешко да ће се с њим активирати. При том, његов праволинијски приступ чини га веома погодним противником за сваког стратега који је способан да размишља на сличан начин.

          Путина вероватно чуди што Запад тако невешто игра против њега.

• ДЕЈВИД РОТКОПФ: Руски лидер се понаша онако како су се понашали и како ће се увек понашати сви прави светски лидери
• Коментатор „Foreign Policy” сматра да тек сада сви почињу да озбиљно размишљају о руском лидеру, а он сам га у тексту назива „Влад” и „отвара душу”: „Да ли смо ово могли да замислимо пре десет година?”  

МАНЕВРИ руског председника Владимира Путина збуњују и хипнотишу његове критичаре, а дејстава руског лидера могу се назвати „изузетно успешним”, поново су присиљени да пишу амерички медији.

Коментатор „Foreign Policy” Дејвид Роткопф оценио је да је за Путина наступила „изузетна, тријумфална, величанствена и невероватно снажна година”.

„Шта има ирационално у томе да се промовишу национални и лични интереси, користећи туђе слабости и своје јаче стране? Путинов Кремљ се управо тако понаша – исто онако како су се понашали и како ће се понашати сви право светски лидери” – нагласио је Роткопф.

„Штавише, очигледно је да руски председник полако „дорађује” свог америчког колегу. Он стално чачка Обаму и проверава његову чврстину, док се истовремено са доброг растојања држи подаље од кључних америчких интереса, да би сваки директан и снажан одговор САД изгледао неумесно. Остаје само да жалимо несрећну Ангелу Меркел, која мора регуларно да комуницира са Путином, док његови односи са Обамом остају, како тврди један високи амерички функционер, „изузетно тешки”” – каже аутор текста.

Роткопф сматра да је Меркел „принуђена да се истовремено држи тврде линије и да избегава конфронтацију које ба уништила крхка достигнућа постигнута у обнови ефропске привреде”.

Коментатор „Foreign Policy” сматра да тек сада сви почињу да озбиљно размишљају о руском лидеру, а он сам га у тексту назива „Влад” и „отвара душу”: „Да ли смо ово могли да замислимо пре десет година?”

„А да све буде још горе – наглашава Роткопф – Путина, по свој прилици чекују још бољи дани. Ако се има у виду колико је на граници са Украјином концентрисано војника и колико шпијуна и специјалаца муте воду у тој земљи, Русија, највероватније, своје циљеве, може остварити и без инвазије” – тврди Роткопф.

Дејвид Роткопф

Он сматра да Путин може ићи на руку и дипломатски споразум потписан 17. априла.

„Украјина ће, у Уставу који припрема, по свој прилици, доћи до слабог федералног система. Источни региони ће добити аутономију која ће им омогућити да се приближе Москви и удаље од Кијева”- сматра Роткофп.

Нова Путинова победа, по његовој процени, може бити и победа Башара Асада на изборима у Сирији.

„Уколико нешто не преокрене ток рата, одлучност Путина и Асада, којег подржава и Иран, довешће сиријски режим до победе над расцепканим снагама умерене опозиције коју су Америка и Запад млитаво и слабо подржавали”- сматра овај аутор.

„Чињеница да ће Сједињене Државе покушати да са Русима обнове радне односе, без којих ће Обамина администрација тешко решити ирански проблем, само ће помоћи Путину да изгледа још снажније” –  истиче Роткопф.

Он тврди и да ће се Европа постепено ослобађати зависности од руског гаса, али да „за Русију то неће бити толико болан ударац како се многима чини: у свету има много оних који желе да купе оно што не купе Европљани. Међу таквима је и Кина”.

Војни аналитичар Fox News, пензионисани официр, који је стицао образовање као аналитичар специјалиста за совјетску Русију, Ралф Питерс, оцењује да се Обама напросто не може носити са Владимиром Путином. А шеф америчке дипломатије Џон Кери не може да се такмичи са министром иностраних послова РФ Сергејем Лавровом.

Јер, док Путин размишља деценије унапред, Обама се само труди како ће да превазиђе текућу кризу – наглашава Питерс.

*Превела Ксенија Трајковић