..

Јуче, 8. априла 2014., је одржана промоција књиге „Остаће прича и ја у њој“ у библиотеци Свети Сава у Земуну.

На промоцији су говорили:
Милош Николић, аутор књиге
Стеван Крстец, уредник / Беокњига
Драгана Трифковић, публициста

У прилогу објављујемо говор Драгане Трифковић.

Милош је својим рукописом или дневничким белешкама, како то пише на корици књиге Остаће прича и ја у њој, извадио своје срце и дао га читалаштву на увид. Из ње се види једна потресна прича о љубави и патњи, о снази и болу, о поштовању и вери, о чистој души и здравим мислима. У данашње време, ово је права реткост а рекла бих и храброст. Смутно доба, које је снашло све нас, цени друге и другачије вредности. Ово је време владавине оних који немају ни срца, ни здравог разума. У свим сегментима друштва. Зато се многи који носе праве вредности у себи, труде да остану невидљиви, нечујни. Да сакрију срце и ставе гвоздену маску на своје лице. Што веће ништавило носе у себи, то су бољи људи. Таква је наопака логика данашњих корифеја. И зато треба одати поштовање Милошевој храбрости, да отвори своје срце и покаже га другима. Јер у њему се може наћи све оно што човека чини човеком. Људскост, љубав према ближњима, љубав према мајци, према жени, према роду своме и својим прецима, поштовање према другима, вера.
Ја бих посебно издвојила неколико прича.

Царство небеско где Милош каже да би свој живот дао за било ког Србина, али не да би задобио част неку или славу на Земљи, већ због царства небеског. Морамо да се присетимо да је царство небеско водило и светог кнеза Лазара и све косовске јунаке у најславнију битку коју свет памти. Да ли неко зна још неки мали народ који се супротставио највећој светској сили и жртвовао све што је имао? И то неколико пута у својој историји. Сетимо се речи цара Лазара: „ Ја не одлучујем да ли ћу у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“. Томе се данас подругљиво смеју лутке на концу и говоре како морају да нам промене свест. Да је то могуће, Србима би одавно променили свест. Свако ко одбаци своју традицију и културно-историјско наслеђе, остаје само празна љуштура, која својевољно прихвата живот у лажима и ланцима. Зато Милош говори о истинским вредностима, непролазних врлина. О части, храбрости, јунаштву, искрености, слободољубивости, и оне остају, чак и када покушавају да их пониште, да их извитопере, да их сакрију.

Прича Кад задњи пут те пољубих је посвећена Сањи, девојци која је присутна у књизи, од почетка до краја. Чини се да она даје посебан печат целом рукопису, са нотом љубави али и великог бола. Све праве љубави су тужне, то је реченица која нам је свима позната, постала је узречица. Ја бих рекла да су све велике љубави вечне. Јер ОНА, Сања, је прошлост, али непролазна. Прошлост која је свеприсутна и неизбежна, после толико година.

Боже хвала ти што ми мајку даде говори о најлепшој љубави која може да постоји, о родитељској љубави, о љубави мајке према детету и детета према мајци. Мајчинска љубав је од посебног значаја за сваког човека, и као што Милош каже, то је та искра која се зове душа, са којом смо повезани нас двоје. И све те речи које почињу са НЕ: не трчи, не скачи, не дери се, немој руке у уста, не дирај пса, немој да седиш на земљи, не ваљај се по блату, бивају опроштене само једним загрљајем мајке. Нормално је да родитељи исказују љубав према својој деци, али је чест случај да деца не исказују своју љубав родитељима, нарочито кад одрасту. Ипак, та нераскидива веза се осећа, чак и када се ћути.

Ланци слободе је прича о пријатељству, о изневереним очекивањима кроз које је свако од нас барем једном прошао. Разлика између бивших пријатељстава и оних која трају је у искрености, поверењу и поштовању, у оданости пре свега. Свако право пријатељство мора несебично да се негује. Прави пријатељи су увек ту када су нам потребни. Иако изневерено пријатељство може да буде јако непријатно и болно, увек треба давати поверење људима. Неповерљивост је мучна само по себи. Она може да нас спречи у томе да откријемо најсјајније дијаманте, без којих би живот био мрачан. Због тога и Милош прави разлику између оних који су га изневерили и између своје одлучности да изнова пролази кроз тешке тренутке.

Управо сам одабрала ова четири наслова, јер она говоре о различитим врстама љубави, о којима Милош пише. Његов рукопис је заправо заклетва љубави и оданост правим вредностима. У њему ћете наћи и Бога и веру, и патњу и наду, и сузе и душу.

На крају бих прочитала Милошеву мисао која носи назив Волети “Не плачи око моје, престаће срце болети. Не јецај срце моје, престаће душа патити. Не пати душо моја, једног дана када сунце сване и нас ће неко волети“. Ове речи указују на веру и снагу уз помоћ којих сваки човек може да се избори са свим патњама које га море.

Јер љубав можда јесте кратка реч, али толико довољна да објасни све енциклопедије икад написане. Љубав се бесебично даје.

У Београду, 08.04.2012.

Драгана Трифковић