Нови савези потпуно различитих идеологија који су пронашли неке заједничке теме око којих остварују своје интересе на крају ће вероватно довести до новог светског сукоба. Политика силе и права јачег у великој експанзији последњих година доводи до нових потенцијалних жаришта сукоба широм света. Једно од таквих је данас Украјина која је од своје жеље за независношћу довела до предуслова за један велики глобални сукоб.

08.04.2014. СРБИН.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

У последње време се догађа неколико необичних савезништава на подручју Европе који указују на одређене промене у међународним односима. Појавом нових регионалних и светских сила које желе појачати свој положај у међународним односима доводе до нових међународно-правно упитних активности. Тако смо недавно били сведоци војних интервенција у Ираку, Авганистану, Азарбејџану, Грузији, Либији, Сирији, затим Турско отворено супростављање Израелу у последњем израелско-палестинском сукобу те на крају украјинска револуција и враћење Крима Русији. С друге стране уочен је растући тренд савезништва патриотских странака Европске Уније с Руском Федерацијом. Такође америчка подршка радикалним исламистичким групацијама у Сирији које су починиле стравичне злочине према Сиријским хришћанима постављају многа питања. У свим овим ситуацијама је јасно да је међународно право и правни поредак који осигурава какву-такву стабилност у свету на великим искушењима, пре свега због осионости администрације у Вашингтону.

Свакако најнеобичнија појава је савезништво председника Руске Федерације Владимира Путина с водећим патриотским странкама Европске Уније као што су француски Национални Фронт, мађарски Јабок, грчка ”Златна Зора”, Бугарска ”Атака”, те представници многих других патриотаских странака Европске Уније. Стварање новог типа савезништва при чему сасвим супротне идеологије са својим екстремним ставовима довеле су до те мере да су пронашле заједничке циљеве за деловање. У томе свако види свој интерес.

Познато је да већина европских патриотских странака заступа своје националне државе те су у правилу против стварања Европске уније у којој би се кретањем људи, роба и капитала умањила национална свест и везање за одређени простор, а све у циљу како би се лакше могло управљати с једног места на што већем простору. С друге стране председник Руске Федерације Владимир Путин од свог доласка на власт у Русији жели поновно створити јаку, снажну и утицајну Русију те је својим деловањем отворено дао до знања му је циљ створити неки нови облик Совјетског савеза.

У овом његовом деловању за сад не можемо наћи повезаност за обнову Руског царства обзиром да је иделологија више усмерена на на неки облик обновљеног Совјетског Савеза, од туда и тако силна жеља да се Украјина по сваку цену укључи у тај савез, по новом пројекту Евроазијског савеза. Како би се тај циљ остварио Путин жели по сваку цену ослабити Европску унију или задржи њен нестабилан статус због немогућности усаглашавања спољне политике појединих њених чланица.

Традиционално добри немачко-руски односи појачани кроз савезе с патриотским странкама Европске Уније на добром су путу да омогуће Русији да оствари свој план успоставе Евроазијског савеза у међукораку ка повратку Русије на светску сцену. Покушаћемо да објаснимо данашње стање сукоба у Украјини и овог новог природног савезништва повратком у једну анализу из 2011. године. Тако према аналитичару Александру Огородникову у изјави од 22.05.2011. године на тему шта чека Русију у будућности, европски политиколози очекују стварање новог СССР-а на постсовјетском пространству при чему ће у следећих 20-30 година доћи до стварања Руског савеза у који ће ући Киргистан, Узбекистан, Бјелорусија, Арменија, Таџикистан.

Према европским политикозима искључује се могућност припајања Руском Савезу балтичких држава, док се за Украјину предвиђа делимично прикључење обзиром на могуће претпоставке распада Украјине на начин да би се исток, југоисток Украјине и Крим у потпуности прикључили Руском Савезу, централна Украјина би била њен стратешки савезник док би се западни део Украјине, Галиција, покушао по сваку цену одвојити од руског утицаја.

Карта како ”еуропски политолози” виде Украјину као подељену државу на три дела. Наведена подела у потпуности је иста оној коју је заступник Руске Думе, Владимир Жириновски у марту 2014. године понудио у писмима упућеним пољском, мађарском и румунском министарству спољних послова.

Надаље Огорников изјављује у видео прилогу да су неке италијанске новине објавиле карту руских непријатеља у чланицама Европске уније и Европи у коју су укључене балтичке државе, Пољска, Румунија, Велика Британија, Шведска те непризнато Косово и Грузија. Руски економиста Александр Шатилов је изјавио да се ради о овим државама зато што су противници Русије у геополитичком, политичком и економском карактеру. Према Огорниковим истраживањима Русији пријатељске државе у Европи су Грчка, Бугарска, Србија, Мађарска, Словачка те понајвеће чланице Немачка, Француска и Италија које би чиниле четвероугао Москва – Берлин – Париз – Рим и будућу противтежу осовини Њујорк – Лондон.

Константин Сивков, први подпредседник Академије геополитичких проблема на тему новог четвороугла сарадње у Европи насупрот осовини Њујорк – Лондон каже:

”То је кључно питање савремености какав ће бити нови светски поредак, када на пример САД, Велика Британија и њихови најближи савезници стоје на позицији успоставе модерног правног система у којем ће англосаксонска оса Вашингтон – Лондон доминирати светом”.

Такав поредак не задовољава осталу Европу и због тога Париз, Берлин, Рим, Мадрид и Атена, старе чланице НАТО-а, које су раније у међународним пословима увек стајале на стране Вашингтона, сада полако, опрезно, али сигурно почињу да граде независност од свог већег брата и зато је главни задатак САД постала онемогућавање тешњих веза запада и истока Европе, али за тај задатак је у САД све мање могућности.

По мишљењу Сивкова САД су хтеле да доведу своје војне трупе на територију Русије, што нису успеле, па ће та настојања усмерити на суседне државе Русије како би задовољиле своју војну геостратешку доктрину о доступности својих снага било ком делу света и совјетском пространству. У том прилогу Огородников напомиње такође да се тим пространством САД бави још од времена распада Руског Царства и Октобарске револуције када је амерички председник Вудро Вилсон планирао да подели Русију на осам делова како би лакше могао да заузме делове Русије што му није успело. Такође, после Другог светског рата су од Совјетског савеза хтели да направе 22 државе, а посебно након деведесетих када је Русији претио распад, али сви планови о дестабилизацији и распаду Русије су пропали.

Једино што је преостало САД после тих неуспеха, према мишљењу руских експерата, је да пребаце интерес на руске најближе суседе. Један од највећих геостратешких задатака САД је да онемогући повезивање потенцијала Русије и Западне Европе јер такав развој догађаја може да одузме САД реалну власт на целим светом. Из тог разлога и постоје стална онемогућавања повезивања Русије и Западне Европе кроз Северни и Јужни ток те указивати на претње од сумњиве Русије и одржавати важност пријатељства Западне Европе и САД.

Анализа овог истраживања из 2011. године у светлу догађаја задњих неколиком месеци у Украјини показује да се и даље води битка око стварања утицаја на догађаје у свету. Русија је свакако у последњих 15 година за време Путинове власти значајно ојачала, па покушава да учврсти свој положај у свету и са стварањем евроазијског савеза настоји да поврати значај и утицај из времена Совјетског Савеза. Полако, али сигурно се догађаји развијају у том смеру. Значајну улогу у свему томе за Путина свакако представља Украјина у којој су се налазили разни важни симболи за стварање Русије обзиром да су кроз историју за Русију важни градови Севастопољ и Кијев. Такође за некакав будући руски савез Украјина представља са својих више од 45.000.000 становника велику важност, наравно на начин да ће спроводити пријатељску спољну и унутрашњу политику према Русији.

Прву украјинску револуцију против руског утицаја, те окретање Западној Европи Русија је успешно решила сталним претњама о подели Украјине, одвајању југоистока и Крима те сталним поткопавањем нестабилне коалиције Јушченко – Тимошенко што је поново довело до доласка Путиновог кандидата за председника Украјине који је одрадио неколико важних ствари за Путина: продужио боравак црноморске флоте, ослабио војну снагу, посебно на источним границама, те прилагодио Украјину за провођење руских интереса. Дошло је до значајног приближавања царинском савезу и тесним везама са државама бившег Совјетског савеза. Међутим, снажни коруптивни утицај, покушај потпуног окретања од Западне Европе те јаке репресивне мере довеле су до нове револуције, Евромајдана, који су резултирали бруталним сукобима, великог броја погинулих, те враћање Крима Русији. Стална претња сукоба великих размера довела је до катастрофалне кризе која може кулминирати сукобима ширих размера.

Представници чланица ЕУ, руски пријатељи, у посматрачкој улози кримског референдума

У свим овим догађајима је јасно уочљива позиција Русије која жели да ојача свој утицај те Западне Европе и САД који такође желе да остваре свој утицај у Украјини, али на начин да се баш превише не замере Русији те да Украјина сама све направи, а они да дођу на крају да остваре своје циљеве – потпуну контролу украјинске државе и полигон одакле ће се кренути у даље освајање Истока.

У таквој геополитичкој ситуацији, Путин је пронашао један врло снажан начин за остварење руских циљева кроз слабљење Европске Уније притиском на све снажнију патриотску оријентацију чланица ЕУ. Током одржавања референдума на Криму, главну улогу је одиграла група посматрача патриотско оријентисаних странака Западне Европе, односно представници патриотских странака Грчке, Финске, Пољске, Летоније, Аустрије, Белгије, Црне Горе, Србије, Мађарске и Италије што јасно показује да је већина чланица ЕУ „послала” своје патриоте као подршку референдума за враћање Крима Русији.

Такође отворена подршка Марин Ле Пен испред француског Националног Фронта, отворене подршке мађарског Јабока, бугарске ”Атаке”, грчке ”Златне Зоре” указују на снажан утицај Русије на слабљење ЕУ с обзиром да је пронашла заједничке интересе са патриотским снагама ЕУ чланица који у последње време значајно јачају, те полако преузимају власт као на примеру Мађарске и Виктора Орбана.

У самој Русији доласком Путина на власт, изашла је у први план доктрина Александра Дугина, руског филозофа и професора на Москвовском државном универзитету Ломоносов који је покренуо иницијативу стварања Евроазије, међународне организације за уједињење чланица бившег совјетског подручја у јединствену културну и цивилизацијску целину. Дугин је успео данас да окупи следбенике те иницијативе у Русији у разним слојевима друштва: комунисте, традиционалисте, националбољшевике, теологе, те припаднике војно-политичких кругова.

Александар Дугин и Габор Вона

Да би се могла у потпуности спровести обнова неког облика будећег Руског Савеза и водеће улоге Русије потребно је онемогућити јачање Западне Европе те њеног либерализма. Отуда жеља Русије за повезивањем и помагањем националних патриотских странака Европе које би својим ојачањем радиле на слабљењу Еуропске Уније, па чак и уништења ЕУ, с обзиром да редом све патриотске странке против Европске уније и за стварање националних савеза широм Европе, који би представљали некакав лабави савез јаких националних држава. Проблем у тој доктрини је да у великом броју националних странака постоје империјалистички елементи који негирају националне ставове других држава. Како на пример: повезати хрватске и српске националисте, затим с друге стране мађарске и словачке, румунске, украјинске, или хрватске и српске где Јаббок сматра делове тих држава мађарском територијом, тако и многе друге случајеве где отворено постоје преклапања националних интереса.

Путин је у том делу сарадње видео своју предност не да би омогућио покрет стварања савеза јаких националних држава у Европи што је платформа већине патриотских странака, већ да би првенствено јачањем тих снага у Европи слабио утицај Европске уније, те наметање савеза на основи четвороугла Москва – Берлин – Париз – Рим, створио јак евроазијски савез који би успешно одбранио евроазијски простор од агресивне политике чија је осовина Њујорк – Лондон.. На тај би начин Путин вратио снагу Русије на време са краја Другог светског рата.

Недавна посета шефице француског Националног фронта Марине Ле Пен Москви на позив председника Руске Думе Сергеја Наришкина, блиског сарадника Путина, те њена подршка враћању Крима Русији, показује смер европских патриотских странака. Тако се Марин Ле Пен померила до једног од јачих савезника Путина који су међусобно нашли заједнички циљ на теми слабљења Европске Уније, хомосексуалних бракова, углавном без укључивања идеолошких мишљења.

Такође, посета лидера мађарског Јаббока, треће странке по снази у Мађарској, руским националистима блиским Кремљу, показује развијање тих односа. Јаббок је на основи јачања националног курса економског развоја у Мађарској последњих година значајно ојачао, те према изјави председника странке Габора Воне, Русија прихваћа Јаббок као ”партнере“, вероватно у том ентузијазму Јаббока има и финансијске помоћи према неким мишљењима. Како Јаббок има сличне ставове о разлозима руске интервенције на Криму, подржали су  враћење Крима Русији, те изјавили да је то образац за државе у којима постоји дијаспора у суседним државама. По том обрасцу Вона вероватно мисли на мађарску мањину у Словачкој, Хрватској, Србији и Румунији.

Попис националистичких европских странака који желе тешње везе с Русијом могуће је продужити и са грчким патриотама ”Златна Зора” који су на изборима 2012. године освојили 18 посланичких места у грчком парламенту. Чланови ”Златне Зоре” никада нису негирали сарадњу с руским националистима те њихову финансијску помоћ. Тако је после хапшења председника ”Златне Зоре” Никоса Михалолиакоса због организовања протеста у Грчкој, за време боравка у затвору према наводима једног веб портала блиског ”Златној Зори”, Александар Дугин послао писмо подршке лидеру ”Златне Зоре”. Платформа деловања Михалолиакоса се заснива на савезу с Русијом те против ”морске атлантске цивилизације”.

Тези у којој се расправља о руским пријатељским државама можемо додати и чињенице објављене у Викиликсу које показују да је и бугарска патриотска странка ”Атака” блиско повезана су руским политичким круговима. Такође кулоарске приче о финансирању ”Атаке” од стране Русије до данас службено нису потврђена, али о подршци бугарских патриота руској спољној политици може се уверити свако ко крене у истраживања те тематике. Тако су 17. марта објављени на ”Радио Бугарска” искази посланика ”Атаке” у бугарском парламенту како би Бугарска требала да призна резултате референдума на Криму, па је председник ”Атаке” Волен Сидеров позвао бугарску владу да уложи вето на економске санкције ЕУ против Русије.

У складу са развијањем блиских односа са Русијом и јавној подршци анексији Крима, Јаббок, Национални Фронт и Атака су послали своје посматраче током кримског референдума. Њима су се придружили представници аустријске ”Странке Слобода”, белгијске ”Влаамс Беланг“, италијанске ”Форца Италиа” и ”Лига Норд”, пољске ”Самообрана” и неколико социјалистичко-комунистичких странака међу којима и немачка ”Die Linke”. Такође, међу посматрачима су били и представници ”самопроглашених република” Абхазија, Придњестровље и Нагорно Карабах. Организацију путовања су организовали Евроазијски савет за демократију и изборе (EODE – Eurasian Observatory for Democracy & Elections) и патриотске невладине организације окупљене око савеза – ”Супростављање западној идеологији”.

На крају треба закључити да је овај савез Русије са патриотским европским снагама сваким даном све јачи, а време ће показати да ли је био довољно јак да се одупре центрима моћи окупљеним око осовине Њујорк – Лондон.

(Дневно)