Александар Вучић, шеф СНС, победник на ванредним парламентарним изборима у Србији, већ је обећао да ће се нова влада земље у својој спољној политици придржавати курса европских интеграција и сарадње са САД, Русијом и Кином.[1] Тешко је не приметити да слична концепција није ништа друго него идеја о 4 стуба српске политике (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг) коју је својевремено презентовао Борис Тадић. Међутим, у овом тренутку у оквирима овог четвероугла долази до озбиљних померања, која стварају могућност Београду за вешто маневрисање – разуме се, уколико постоји политичка воља.

27.03.2014. ПЕТАР ИСКЕНДЕРОВ-Фонд стратешке културе

О каквим померањима је реч? Самит САД-ЕУ у Бриселу 26. марта, са учешћем председника САД Барака Обаме, председника Савета ЕУ Хермана Ван Ромпеја и председника Европске комисије Хозе Мануела Бароза, треба да реши два кључна задатка у односима Брисела и Вашингтона – први је, давање новог импулса трансатланским интеграцијама, а други, корекција позиције по питању Украјине. Међутим, решавање оба проблема носи у себи узајамно искључиви карактер, који странама не обећава толико интеграцијске процесе, колико обећава нарастање противуречности.

Да почнемо са стварањем те саме зоне слободне трансатланске трговине, којима су се последњих месеци бавили представници САД и ЕУ. У овом тренутку су економски односи између САД и ЕУ заиста најразвијенији на свету. Укупна робна размена између њих, износи више од 2 трилиона долара. У Европској комисији прогнозирају да ће потписивање трансатланског споразума сваке године европским произвођачима доносити више од 60 милијарди еура. По оценама Брисела, стварање слободне зоне спољне трговине између САД и ЕУ, довешће до појефтињења производа, као и до ефикасније расподеле ресурса, што ће са своје стране снизити цену за крајњег потрошача. У Бриселу су већ израчунали да ће раст БНД ЕУ порасти за 0,5%.

Очекивало се да ће одлука о принципијелном „возном реду“ за стварање будуће трансатлантске зоне слободне трговине бити усвојена на другој рунди преговора у новембру 2013. године. Међутим, финансијски проблеми у еврозони, приближавање избора за Европски парламент и што је најважније – скандал око прислушкивања разговора европских званичника од стране америчких специјалних служби – срушили су планиране рокове. У савременим условима није било могуће решити ни једну од кључних противуречности између САД и ЕУ – финансијско-монетарни проблем, валутни пар евро-долар и његову динамику – “примамљиво парче” за многобројне играче на глобалним тржиштима. Не чуди да узајамни трговачко-економски односи како САД и ЕУ, тако и у широј глобалној размери, више подсећају на валутне ратове, него на валутно партнерство.

Ни још увек магловите перспективе регулисања правила буџетно-финансијске делатности у Европској Унији, не дају право на оптимизам учесницима преговора између САД и ЕУ.

На таласу тих шпијунских и валутних несугласица између две стране Атлантика, ево баш на време стиже и украјинска криза, која је суштински “преформатирала” европско геополитичко пространство. Уместо активних напора за политичким регулисањем проблема, САД и ЕУ игноришући осиони национализам у Украјини, сву кривицу су свалили на Русију и покушали да се “интегришу” под знамењима антируских санкција. Али ако Обамина администрација на ова дешавања гледа само као повод да се покаже спољна чврстина уочи приближавајућих наредних председничких избора, то питање за Европљане има много оштрију форму. Међусобни робни промет између Русије и ЕУ, зависност европских држава од доставки руских енергената, руски туристи и инвеститори – све су то исувише озбиљни фактори да би се уводиле санкције против Москве на једну команду са друге стране океана.

Ту је и геополитички значај Украјине за ЕУ – једначина са више непознатих. Збигњев Бжежински, бивши саветник председника САД за националну безбедност, изјавио је још 1997. године да би независност Украјине наводно “лишила Русију њеног доминантног положаја у Црном мору”.[2] Догађаји из последњих недеља терају да се ова изјава преиспита. А оно што остаје неоспорно – то је рањивост ЕУ пред социјално-економским проблемима у Украјини. По сведочењу Ноама Чомског, стручњака са Масачусетског института за технологију: „Украјина постепено истискује земље јужне Европе са позиција главног извозника јефтине радне снаге у западно-европским државама, што, узгред, доводи до тога да се њена сопствена економија лишава висококвалификоване радне снаге.“[3]

Узгред, током 2013. године у Русију је дошло 3 милиона Украјинаца у потрази за послом. И ако се сада на иницијативу Кијева и Брисела, Украјина огради визно-трговачким баријерама од Русије, куда ће поћи та 3 милиона? Очигледно у ЕУ, додатно отежавајући ионако сложене односе у еврозони и јачајући радикално-националистичка расположења на континенту.

Посебну тачку за ЕУ представља украјинска енергетика и достављање енрегената преко те земље. Транзит кроз Украјину је политички ризична и економски не баш рентабилна ствар, као што је коришћење руских гасовода “Северни ток” и “Јужни ток”. Приликом пумпања гаса преко територије Украјине, 13% укупне количине гаса остаје Украјини у својству плаћања транзита, а још отприлике 7% се расходује на одржавање притиска у цевима (на рад турбокомпресора и на неизбежне технолошке губитке).[4] Што се тиче гасовода ГУЕУ (Грузија, Украјина, ЕУ) који је својевремено разрадила ЕУ, који је требало да повеже Азербејџан, преко Грузије по дну Црног мора са Феодосијом на Криму или Констанцом у Румунији и даље за Европу – то у овим околностима више личи на геополитички виц, него на озбиљан водич за акцију у том правцу.

Ни нада за снабдевањем енергентима из САД није оправдана. Како је ових дана признала Џенифер Псаки, званична представница Стејт Департмента, њена земља не може помоћи ЕУ у диверсификацији својих извора ради снабдевања гасом – у крајњем случају, не у скорије време. “Ми не можемо пружити хитно решење” – изјавила је она на брифингу у Вашингтону и додала: “Код нас нема свега што је технички неопходно како би стартовао извоз у Европу”. Упркос чињеници да је председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј изјавио да лидери ЕУ намеравају да предузму кораке да се смањи „наша енергетска зависност од Русије.“[5]

Тако да не треба да чуди што ће се садашњи самит САД-ЕУ само у “општим цртама” дотаћи проблематике доставке гаса у Европу и Украјину. Према сведочењу анонимних извора из Брисела, “не треба очекивати никаква чудесна решења…”.[6]Међутим, да ли ће се “чудесна решења” пронаћи и по питању других параметара односа САД-ЕУ? Што се тиче “гасног рата” између земаља ЕУ и Русије, на који рачунају многи у Бриселу и Вашингтону, мало је вероватно да ће се он разгорети, пошто су обе стране веома заинтересоване за сарадњу у енергетској области – сведочи Жерар Местраље, шеф GDFSuez, једне од највећих енергетских компанија у Европи. “Уопште не верујем да ће било која страна, ни ЕУ ни Русија, бити заинтересована за прекид односа”.[7] Тако да се трговачко-економска повезаност Русије и ЕУ може показати јачом од осовине Брисел-Вашингтон.