Агресија Северноатлантске алијансе против Југославије предпоследње године 20. века била је један од финалних актова дугогодишње кампање Запада против ове снажне балканске државе. Бомбе и ракете које су падале са ноћног неба на Београд, Приштину и друге српске градове, завршиле су форматирање нове карте Источне Европе, рекао је за Глас Русије експерт центра за конзервативна истраживања социолошког факултата Московског државног универзитета Александар Бовдунов.

Створено је жариште напетости у Европи, што јој је сметало да се издвоји као самостални геополитички центар, а као друго максимално су гушене и уништаване снаге које су могле да постану руски савезници. У првом реду Србија и Срби. Нису случајно у том конфликту САД и Европа под њиховом контролом подржавали прво Хрвате, а затим донели одлуку да униште српску државу и максимално умање њен утицај на Балкану путем разбуктавања конфликта око Косова.

Један од главних циљева САД тада је било да покажу читавом свету да могу да намећу своју вољи и да имају право да располажу територијом сваке тачке у Европи. Тако се уз подршку Вашингтона појавила квазидржава Косово, чија је улога фактички сведена на једно – да буде нова платформа САД, сматра старији научни срадник Руског института за стратешка истраживања Василиј Каширин:

То је поуздан и веран сателит Запада. Тамо се налази највећа америчка база на читавом европском континенту. Американци су тамо изградили прави војни град-тврђаву. Они су дошли тамо на деценије и не планирају да оду. Са тачке гледишта тријумфа грубе америчке војне силе, америчког иперијализма то је био несумњиви успех.

Разбивши југословенску државу на неколико малих република и енклава, Запад се није зауставио. Својом крилатом демократијом он је посејао хаос у Ираку, Авганистану, Либији. И већ је био спреман да се обрачуна и са непокорном Сиријом, кад је механизам једнополарног утицаја одједном заказао – на путу евроатлантске политике појавила се Русија, каже Василиј Каширин.

Промењен је глобални распоред снага у свету. Русија више није тако слаба као 1999. године, и Русија је то јасно показала прошле године у току сиријске кризе, када је Москва својом разумном дипломатијом и принципијалном позицијом омела Запад да започне војну агресију против Сирије.

Наредни промашај евратлантизма постао је Крим. Сасвим закономерну и објашњиву са људске тачке гледишта жељу Москве да заштити рускофонско становништво полуострва од украјинских ултранационалиста западна заједница представља као војну агресију против Украјине. А резултат слободног изражавања воље Кримљана поводом придруживања Русији у Европи сматрају кршењем територијалне целовитости украјинске државе. Како је истакао Василиј Каширин, таква реакција Западне Европе и САД је рефлекс политике двостурких стандарда. Само што су се времена изменила и ова политика неће бити тако ефикасна као раније. Превише је очигледна постала за читав свет.