Као што сам сугерисао пре месец и по дана, ови избори су, барем када је о победнику реч, били одлучени још у тренуту када су расписани – и да је постојала иоле реална могућност да се заврше другачије, избора не би ни било.

22.03.2014. НСПМ

Без обзира на то што се то прикривало зарад одржавања вештачке неизвесности и зарад мобилизације бирачког тела СНС, неизвесности у погледу напредњачког резултата напросто није било и једино је постојала дилема (али је она била више занимљива кладионичарима него што је имала неки опипљив политички смисао) да ли ће освојити „само“ 43-44, или свих педесет одсто гласова изашлих бирача.

А посебно је свако лицитирање са резултатима постало беспредметно након што се Демократска странка поцепала у две колоне на месец дана пред изборе и када вајне „патриотске снаге“ нису успеле да се договоре о заједничком наступу, упркос реалној опасности – која се на крају и обистинила – да сви могу остати испод „црте“. Све остало је била ствар чисте технике коју играч Вучићевог искуства напросто није могао пропустити да не искористи.

Штавише, чини ми се да је победа СНС чак за нијансу „претерана“, тј. контрапродуктивна, јер превелику одговорност баца у руке СНС и њеног лидера Александра Вучића. Такође, мислим да није добро да више од 20 одсто грађана нема своје заступнике у парламенту, као и то што у њему неће седети нико ко би представљао готово трећину оних који су скептични и неповерљиви према евроинтеграцијама и актуелној косовској политици.

У ствари, као што сам већ рекао на другом месту (Сведок 14. јануар 2014., Време 16. јануар 2014., Време 6. март 2014.), постоји једно лакмус питање које смо ми у НСПМ-у патентирали пре петнаестак месеци и које непогрешиво прати, објашњава – и одр(а)жава – Вучићев рејтинг. Питање гласи: “Шта мислите о актуелним хапшењима и активностима у борби против корупције“, а понуђене опције су биле 1) То је коначно прави почетак борбе против корупције 2) То је политички обрачун садашње власти са члановима и финансијерима бивше власти и 3) Те активности служе властима за скретање пажње са економских проблема и прихватања независности Косова. Када је то питање први пут постављено тачно половина испитаника је гласала за опцију 1 („коначно прави почетак…“). У међувремену је тај проценат минимално опадао, али је и даље више него довољан да симболу те борбе гарантује више него убедљиву изборну победу. И то је мање-више био крај овог изборног турнуса. Све остало је, као што рекосмо, била пука техника.

Да, знао сам (тј. знали смо). Дискретно сам то најавио и упозорио – а онда, најмање месец дана, некада сам, а некада у друштву Слободана Антонића, покушавао да то што знам предочим „патриотским“ политичким актерима. Али узалуд. С тим што су реакције ишле од игнорисања и или оптужби (прочитати поново полемички текст Н.Бакареца на мој апел), па до извињавајућег правдања како то што предлажемо „на жалост, није реално“. А, у ствари, свако је веровао да може сам (највише ДСС, па су зато и били најбахатији), или се барем надао да ће прећи цензус – или макар напакостити оним другима.

Што се осталих тиче, све је у границама очекиваног. Упркос свим аферама и нападима, Дачићева коалиција држи солидан рејтинг и држаће га све док буду на власти (то неће бити баш тако дуго), или док им природним путем не одумре све старије и немоћније бирачко тело. УРС овога пута напросто није имао никаквих шанси. Демократе су се „самоубиле из заседе“ у режији (П)ПВ-а, док су ЛДП и ДСС платили данак својој „кооперативности“, тј, суздржаности да нападају директно Вучића, све се надајући да ће за то бити награђени коалицијом на републичком, односно градском нивоу. На њихову несрећу, то што би можда могло да прође без последица код СПС-ових или СНС-ових гласача, није прошло код њиховог, за српске прилике, ипак натпросечно политички свесног бирачког тела.

Радикали и даље, са све нижом стартном позицијом, чекају „повратак Шешеља“, Двери су показале знаке политичког живота, али и лутања, што је ипак било недовољно за пролазак у парламент (једина шанса им је био заједнички наступ, као што им је, понављам, и приватно и јавно, добронамерно саветовано).

Сви остали су били ту само да чорба буде гушћа и да осталима скину по неки проценат и повећају број „бачених гласова“, те да тако Тријумфаторов тријумф буде још трјумфалнији.

Све ово, наравно, не умањује размере Вучићевог успеха и вештину којом је, шаховски прецизно, ма колико то понекад деловало хаотично, бутално и грубо, вукао по табли политичке фигуре, жртвовао пионе, коње и топове, постепено заокружујући „краља“ и „краљицу“ у лику Ивице Дачића и Томислава Николића. Па их чак на крају навео да се међусобно боре, те у њему траже заштиту и савезника.

Без шале и без потцењивања, Вучић – или онај ко га саветује и води – се још једном показао као врхунски мајстор политичког инжењеринга. И без обзира на то што је у периоду свог метеорског успона и политичког „преумљења“ (пре)често волео да цитира Макса Вебера, дефинитивно се чини да је ипак неупоредиво бољи као Макијавелијев следбеник у схватању политике као „вештине стицања, одржања и увећања моћи“, у чему се показао као прави шампион. Политичке кампање су оно у чему је Вучић заиста добар и једино што заиста воли и уме да ради. И у чему се вежбао и калио више од две деценије. Зато он, ево, још мало па две године државу и води као да је непрестано у изборној кампањи и у ванредном стању – што на неки начин и јесте случај. А да ли и како уме да води државу, гради институције, чува демократију и поштује критичко мишљење моћи ћемо да видимо врло брзо. У ствари, већ видимо. Али се неки надају да ће тобоже, сада, када је коначно једном и сам победио на неким изборима и када је иживео ту фрустрацију и губитнички комплекс, коначно показати своје право, људско, српско и државотворно лице. (Што, наравно, није сасвим немогуће, али је, отприлике, реално исто колико и оно својевремено надање радикалских навијача како су се кумови Тома и Воја „све ово договорили“ и да само фингирају међусобни сукоб, да би преварили власт и западњаке.)

У сваком случају, без обзира на претерано и неукусно медијско фаворизовање које му, дугорочно, може више штетити него користити, нема сумње да СНС и Вучић лично („Будућност у коју верујемо“) тренутно ужива безусловну подршку негде између четвртине (половина од половине која је гласала), па до трећине грађана Србије. Друга трећина подржава све остале, то јест, разбијене остатке „Прве“ и „Друге“, то јест, „патриотске“ и „грађанске“ Србије. А трећа трећина, разочарана у све и убијена у појам, не подржава никог, не верује ником, ничему се не нада, не гласа и не учествује у политичком животу. То је, у најкраћем, слика данашње „Вучићеве Србије“.

И то је та обесхрабрујућа политичка и демографска основа са којом се мора рачунати. И од које мора отпочети национални опоравак – или, пак, терминална фаза нашег дефинитивног, државног и националног ишчезнућа.