Према подацима РИК-а, од 6.728.170 бирача уписаних у бирачки списак, гласало је 3.573.847 или 53,12 одсто. Коалиција окупљена око Српске напредне странке освојила је 48,34 одсто гласова или 1.727.444 гласа (808.902 гласа више него 2012. године), и у новом сазиву Народне скупштине Србије имаће 158 посланика од могућих 250, што је 63,20 одсто. Коалиција око СПС освојила је 482.710 гласова или 44 посланичка мандата, (73.638 гласова мање него 2012. године). Напредњаци су у 63 општине освојили више од 50 одсто гласова, у десет више од 60 одсто, а у две више од 70 одсто. Ово су званични привремени резултати ванредних парламентарних избора, које је саопштила Републичка изборна комисија (РИК), на основу 99,08 одсто обрађених података. Од 19 изборних листа које су конкурисале за места у српском парламенту, цензус је прешло само шест партија и коалиција:i поред коалиција око СНС и СПС, у парламент су ушле и Демократска странка (ДС), Нова демокатска странка (НДС) и три мањинске странке.

Испод цензуса су остали: ДСС са 4,24 одсто или 151.677 гласова бирача; „Двери“ са 3,57 одсто бирачког тела или 127.753 гласа; ЛДП са 3,35 одсто бирача, односно 119.855 гласова; УРС који је освојио 3,04 одсто или 108.693 бирача; Српска радикална странка са два одсто или 71.640 гласова бирача; Саша Радуловић и листа „Доста је било“ која је освојила 2,08 одсто или 74.445 гласова бирача.

21.03.2014. Фонд стратешке културе

Дакле, недеља 16. март био је прави изборни цунами у корист СНС. Ова партија освојила је апсолутну власт на републичким и градским изборима (Београд) и очекивало се да ће, с обзиром на кампању „спржене земље“ током које су у последњој недељи своје политичке противнике класификовали као „екстремисте“ и оне који гравитирају око тајкуна, славодобитно кренути у формирање „кабинета“. Уосталом, ко победи чини власт, зар не? У случају Србије, то баш и није тако. У самој ноћи победе лидер СНС је изјавио да је остварио „највећи и најбољи резултат икада у вишепартијској Србији“ii, да ће Владу формирати до празника рада или Првог маја, и да ће у ту исту Владу позвати све (чак и оне који нису прешли цензус) који желе да Србија иде напред.

Вишепартијска Србија, пролазила је кроз разне фазе. Некако се по изборним резултатима, па тако и убедљивим победама издвајају: избори 1990, када је Слободан Милошевић са СПС освојио 2. 320. 587 гласова бирача или 194 мандата; десет година касније (2000) коалиција ДОС, осваја 2. 402. 387 гласова бирача или 176 мандата; 14 година касније (2014) СНС осваја 1. 727.444 или 158 мандата у парламенту Србије. iii ДОС је данас сведен на урушену Демократску странку која је са Тадићевом фракцијом прешла цензус и неизвесно је како ће изгледати убудуће. Када је реч о Милошевићевој невероватној популарности и изборној победи (1990), Милошевић је већ 1991 имао масовне демонстрације (9. марта) на улицама Београда.

Иако је незахвално поредити периоде и контекст у ком су се „дешавале“ изборне победе партија персонификованих кроз лидере, заједнички именитељ је да је победа врло брзо преведена у пораз. Могућност да партија може сама да формира власт оставља и невероватно опасну прилику за узурпацију политичке (и не само) моћи, с једне стране. Гледано из перспективе одговорности, јасно је да ће надаље лидер СНС бити одговоран за све, чак иако је некоме прегорела сијалица у стану. О реформама, нади и перспективи да и не говоримо. Зато су брже боље они који су политичке противнике победили кампањом „сржене земље“ или да не остане камен на камену у противничком табору најчешће по таблоидима пожурили тим истим противницима с паролом „за будуће генерације“.

Од тих будућих генерација, јер садашње очито нико и не рачуна већ је одузето много. Држава је у ропцу, питање је шта ће све морати да се по „препоруци“ ММФ и страних „инвеститора“ сасече, у свему томе политичка „елита“ нам је саопштила да више не жели да ради јер „неко кочи реформе“ – Србија је после годинуипо дана добила нове изборе. И то изборе који су личили на реконструкцију реконструисане владе, али с много више утрошеног новца:

Из буџетске резерве на изборе је утрошена милијарда 146 милиона и 440 хиљада динара, ако се томе дода промоција странака рачунало се да ће и ове године на промоцију потрошити око 30 милиона евра, колико се потрошило за прошле изборе (2012). Иако је кампања трајала знатно краће, чини се да су улози били већи (освајање апсолутне власти или прелажење цензуса) па тако се верује да су странке уложиле скоро исти износ. Када се у тој структури промоција узму у обзир, рецимо закуп сале каква је Комбанк Арена (закуп кошта 25 000 евра) плаћени термини у зависности од трајања од 13 000 до 40 000 евра, билборди, огласи…дође се до збира од око неколико десетина милиона евра. Све то да би добили, шта у ствари? Апсолутну победу иначе најјаче партије у Србији без које ниједна важна одлука није могла да се донесе и која је по освојеној убедљивој победи рекла, како разумемо: е, сад не желимо сами да владамо већ позивамо све чак и оне који нису прешли цензус. Наведени разлози налазе се у општим местима попут: демократски, цивилизацијски, (не)ускостраначки? Онда, опет (јаче је од нас) морамо да питамо чему избори и тако беспоштедно агресивна кампања? Показали смо-јаки смо и сад….шта с тим? Треба водити државу, како и с ким? У моментима који нису нимало једноставни, ни за Србију, ни за регион, ни за целу међународну сцену…и то како је звучао слоган СНС: „Свом снагом у реформе“. Треба га одбранити, и то истом преданошћу како се „сахранила“ доскорашња политичка сцена Србије… а пара нема.

Немачке искрене „честитке“ искреним „пријатељима“: Известилац владајуће немачке Хришћанско-демократске уније и Хришћанско-социјалне уније за спољну политику Филип Мисфелдер честитао је СНС победу и оценио је као „значајни корак напред за Србију пред којом су многобројни изазови“ један од тих је како истиче Мисфелдер признање независности Косова: „Мора даље да буде спроведен план преговора Србије са Косовом који на крају треба да води до признавања Косова од стране Београда“. Није непознато, напротив исувише је уочљиво инсистирање будућег премијера Србије на пријатељство и уважавање с Немачком, покаткад се оде и у неку временску миљу и даље па се пријатељство доказује позивањем на немачке теоретичаре модерне државе, и онда та иста рационална и (над)моћна Немачка на самом почетку „пријатељу“ стави букагију око ноге вероватно као завет пријатељства. И у томе се иде даље: „Из наше перспективе“ пише Мисфелдер „ за Србију је прави пут да са СНС и Александром Вучићем иде даље ка ЕУ…веома велики државни апарат, и велики број државних фирми, бирократске структуре које су превелике и образовни систем који је застарео“ дијагноза су стања српске привреде, државе и друштва за које је према Мисфелдеру „Конзервативна СНС најавила да ће се свом снагом посветити сузбијању корупције и незапослености. Могући премијер Александар Вучић најавио је да ће управо ставити нагласак да би наредних година убрзао развој Србије. Привреду и друштво учинио делотворнијима. Посланичка група ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу подржава Србију у тим напорима“iv саопштено је из Бундестага.

Дакле, од „пријатеља“ толико. Уосталом, када је августа 2011, немачка канцеларка посетила Београд врло јасно без „околишања“ је рекла „Немачка је признала Косово, ви нисте и у томе се разликујемо“v наговештавајући да ће Србија то морати да уради пре уласка у ЕУ и да је боље да се то јасно зна. Она је тадашњем председнику Србије Тадићу пред новинарима рекла да не очекује да Србија одмах уради све што ЕУ (или Немачка) од ње тражи-али корак, по корак услове треба испунити на начин да најјачи ЕУропљани буду задовољни.

Свима је тада дипломатски скандал био јасан сигнал да се пред Србијом налазе препреке које Тадић никако није могао прећи без великих жртава. Зато је Тадић склоњен с власти и замењен националном опцијом и новим немачким партнерима спремним да одговоре на задате теме. Остало је историја. Стога су немачке реакције и уочи избора, током кампање као и „честитке“ очекиваном победнику део исте слике. Више него уочљиво (про)западни медији у етар „пуштају“ анализе које о СНС и њеном лидеру говоре на начин да уколико се само хтела апсолутна власт-то неће изаћи на добро. Ни посета Хелмуту Колу, ни толика инсистирања на немачком путу нису помогла да се поруке рационалне и (пре)снажне Немачке ублаже. Напротив. У сусрет окупљања региона под једну (немачку) управу, с те стране често долазе врло децидне поруке: Хрватска је модел. Косово је независно, а Србија мора под контролу. Овде, такође ваља подсетити на 2011 годину када су посланици Биндестага Србији поручили да неће бити препрека за улазак у Еу уколико „испуни све услове“ један од тих је и улазак у НАТО: „Треба бити обазрив с изјавама „Никад у НАТО“, рекли су посланици Бундестага изражавајући притом да је пожељно да се „Србија залаже за улазак у НАТО, јер између тог војног савеза и ЕУ постоји блиска веза која се огледа у заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици“.vi

Све тако постаје јасније, и избори који су манифестовали прекомпоновану политичку сцену Србије са које су избачени и они који су против ЕУ и НАТО у потпуности конвергирају оштро израженим ставовима велике Немачке. Толико велике да не преза да својим „савезницима“ врло јасно и недвосмислено стави до знања да грешке нису могуће. Стога, не треба да изненаде анализе које долазе из утицајних немачких и европских медија које се своде на пажљиво праћење како ће СНС освојени политички спектар да искористи: за аутократију или реформе. Премда, реформе које су у најави без аутократског печата није ни могуће спровести. Гушење реакција незадовољних и изборним обећањима преварених може доћи само из једног центра моћи; као и најава промене Устава, (ре)дефинисања спољнополитичког курса у смислу сврставања на ЕУропску сферу утицаја и то без остатка као и коначно улазак Србије у НАТО који је сада остварив с обзиром на новонастале околности. Овоме треба додати и прекрајање Дејтона у контексту форматирања региона западног Балкана који само као целина може да рачуна на чланство у ЕУ (па тако и НАТО) до 2020. године. Главни проблем биће статус Републике Српске која је једини камен спотицања у пројекту „Г6“. Она мора да се утопи у унитарну БиХ која ће, како Запад налаже ускоро (до краја текуће године) морати да напусти Дејтон и уђе у потпуно нову организацију. С тим у вези, на брифингу за стране новинаре одржаном у просторијама СНС (17.март) лидер ове странке рекао је да, иако, постоје посебне везе с Републиком Српском Србија „није ни у једном тренутку угрозила нити се негативно односила према територијалном интегритету и суверенитету БиХ“.vii Следствено томе најављене су заједничке седнице влада Србије и БиХ, и све су прилике да Милорад Додик (бар када је регион у питању) остаје сам на чистини нарастајућег притиска са Запада за унитаризацијом БиХ.

Пред Србијом се тако налази врло турбулентан пут у неизвесно, за који ће како на унутрашњем тако и на спољнополитичком плану бити одговоран једино лидер странке која је однела апсолутну победу на ванредним изборима којима је легитимитет дало тек пола нације, и од те половине изашлих 48,34 одсто је гласало за СНС. Питање је да ли ће тих 1.727.444 бирача који су одредили претходно описани пут Србије имати заиста довољно храбрости да се суоче с одговорношћу за судбине остатка Србије и Срба у региону. Поготово, када тих 1.727.444 уско везаних за постојеће или обећане синакуре схвате да ће они први бити жртве „реформи“…

——–

i  http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/RIK-naprednjacima-158-poslanika.sr.html

ii http://www.danas.rs/danasrs/politika/vucic_nova_vlada_do_1_maja.56.html?news_id=278087

iii  http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Ko-ce-u-buducu-vladu.sr.html

iv  http://www.rtvpuls.com/vesti/kosovo_glavni_uslov_za_nemacku_/3940

v  https://www.youtube.com/watch?v=pfgvHHENqkg

vi  http://www.rtv.co.rs/sr_lat/politika/nemacki-poslanici-za-clanstvo-u-eu-uslov-fakticko-priznanje-kosova_260137.html

vii  http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vucic-rjesavati-probleme-zajedno-sa-bih

фото http://www.novilist.hr/Vijesti/Svijet/Srpska-napredna-stranka-prelomila-Izvanredni-izbori-vec-ove-godine