Масовна сељења Срба за Русију и стварање посебних услова за њихов живот и рад било је опредељено, не алтруизмом, већ геополитичким интересима велике државе Русије, чије јужне границе су чували Срби. За хиљаде Срба, Русија је постала друга домовина, а аутономне области, као Нова Србија и СлавјаноСрбија, биле су планиране као зачетак будуће српске државе на тлу данашње Украјине (област Запорожја) под Руском империјом.
УКРАТКО О ИСТОРИЈИ ОДНОСА СРБА И РУСА…

20.03.2014. СРПСКА ИСТОРИЈА

ИСТОРИЈА РУСА У СРБИЈИ

Историја Руса у Србији почиње 1725.године, када, по указу Катарине I, долази у Србију руски свештеник Максим Суворов. У Карловцима (данас Сремски Карловци), он отвара “Прву руско-словенску школу”, (касније ће му се придружити и брат Петар), која је дала прве српске учитеље, који ће касније отворити нове школе руско-словенског правца по свим већим местима у Србији. Те школе су истиснуле старе вековне српско-словенске школе..

Сремски Карловци ће постати (1921-1944) седиште Више црквене управе Руске православне цркве у иностранству.
Биће то време уникалних светских и духовних односа Срба и Руса.

Иако Руски император Александар I, није држао Србију за свој приоритет у спољној политици, доласком цара Николаја I, Балкан постаје опет центар пажње руске спољне политике.

ГЕНЕРАЛ ЦЕРЊАЕВ НА ЧЕЛУ СРПСКЕ АРМИЈЕ У БОРБИ ПРОТИВ ТУРАКА

После Првог српског устанка и његовог гушења (1804-1813), затим Другог српског устанка, Цар Николај I године 1830. прима делегацију из Србије пуних осам година пре него што ће се између Србије и Русије успоставити дипломатски односи.

1876.године Србија објављује рат Турској (што руска званична политика није одобрила, јер Русија у то време није била спремна за рат са Турцима), али се није ни противила хиљадама руских добровољаца, који су пошли да помогну браћи Србима, међу којима је било 700 официра. Словенски комитети су по целој Русији скупљали прилоге за Србију.

У Србију долази и чувени руски генерал Михаил Церњаев, власник новина “Руски мир”, који постаје главни командант српске армије, којој су се придружили и руски официри. Споменућемо и пуковника Николаја Раевског (који је послужио Лаву Толстоју, као узор за лик грофа Вронског из романа “Ана Карењина”), који се придружио армији Церњаева и погинуо 1876. године. Његов прах је после пренесен у Русију, а на месту погибије је подигнута “цасовња” (капела).

Сетимо се и композитора Чајковског, који је својим “Српско-Руским маршем” 1876. године тако подигао патриотска осећања у руском друштву, да је на крају император био принуђен да објави рат Турској.

НИКОЛАЈ II И СРБИЈА

Период од 1903. до 1917, за време владавине краља Петра I (унука Карађорђа) је период пуног узајамног разумевања Србије и Русије. Николај II, руски цар, као и његов отац су отворено подржавали Србију, док је Никола Пашић, српски премијер министар био оријентисан на Русију.
(Наши нови политичари би требали ближе да упознају историју српско руских односа)

За време српско аустријског царинског рата (1906-1911), за време Балканских ратова (1912-1914), Русија је на светској сцени представљала интересе Србије.
(можда би и данас требали тако да радимо?! И да смо Русији дали преговарачку улогу по питању Косова?)

Наравно, увек треба имати у виду да је Русија велика држава, велика сила, која има своје стратешке приоритете и да су односи са Србијом били добри, јер је Србија на Балкану водила политику објективно повољну за Русију.

РУСКИ БЕОГРАД

Не смемо заборавити да је Русија ушла неспремна у Први светски рат због Србије, да је њена улога била кључна у пребацивању наших војника из Албаније на острво Крф, када је савезницима Енглеској и Француској запретила, да уколико не пошаљу бродове и не превезу наших 100.000 војника, исцрпљених од повлачења преко Албаније, Русија ће изаћи из рата.

Исто тако, после револуције у Русији, преко 100.000 руских емиграната је нашло своје уточиште у Србији, највећи део њих у Београду. Био је то “цвет” руске интелигенције, међу њима генерал Петар Врангел, који се, са родитељима, настанио у Сремским Карловцима (1922-1927), Михаил Родзианка, председник државне Думе, целокупни Свети Синод Руске православне цркве у расејању са митрополитом Антонијем, чувени руски архитекта Николај Красов и многи други руски научници, уметници, лекари, инжењери, официри, који су тај свој статус задржали и у ‘новој домовини’.

Руски лекари су добијали места лекара, научници места у лабораторијама, архитекте су Београду и другим местима дале, и данас препознатљиве, хиљаде грађевина, у време док су руски емигранти у Паризу и у другим земљама, радили као таксисти, курири, чистачи улица.

Руска емиграција је допринела значајном развоју српске (југословенске) науке, културе, уметности и развијању саме државе.

Поменућемо Олгу Јанцевецку, певачицу руских романси, Александра Игњатовског, оснивача хируршке клинике, Георгија Острогорског познатог византисту, Нину Кирсанову балерину, позоришног режисера Јурија Ракитина, сликара Степана Колесникова. У Србији је сахрањено 30 чланова државне Думе и њеног последњег председника Михаила Радзианка, генерала Михаила Алексеева, врховног команданта Руске армије, главног командата руске “беле” армије Петра Врангела.

У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, и други.

У Русији се све више књига објављује о сећањима руских емиграната о времену проживљеном у Србији.

Према Русима, Срби имају неки посебан однос, као и Руси према Србима.

И то траје тако већ осам векова.

(Башта Балкана)