Замислите младог Европљанина који са 19 година напушта сигурност дома да би однео помоћ Србима на Косову, најпроказанијем народу у западним медијима последњих деценија. Замислите да он на ту акцију не гледа као на авантуру, већ као на животну мисију. При том није у сродству са Србима, није ишао у школу са њима, а тек је његов чукундеда био учесник Првог светског рата. Замислите да за десет година успева да мобилише 8.000 донатора у Француској и прикупи помоћ у вредности од 1,5 милиона евра. Замислите га да пише књигу о свом доживљају Срба које види као „подељене, поносне, слободне, свадљиве“…

19.03.2014. ВЕСТИ

Не морате више да замишљате, јер сте у прилици да сазнате ко је тај нови Арчибалд Рајс. То је 29-годишњи Арно Гујон, инжењер са дипломом угледне Политехничке школе у Греноблу, оснивач хуманитарне организације Солидарност за Косово, добитник Медаље Светог Стефана Дечанског и аутор књиге „Сви моји путеви воде ка Србији“.

ДЕБАТА О БОМБАМА

– Нисам имао ни 14 година када је мој професор историје организовао „дебату“ о ваздушним ударима на тадашњу Југославију. Расправа се повела неколико дана након што је бомбардована зграда РТС-а. Професор је заступао становиште да је циљ био легитиман јер је ова телевизија ширила режимску пропаганду. Јавио сам се за реч и рекао да није прихватљиво бомбардовати медијску кућу, каква год да је, и да се то противи конвенцијама о рату. Позвао сам у помоћ и речи мог оца Ива који се одувек, иако је радио у железници, занимао за историју.

Он нам је говорио да смо жртве дезинформисања, да се на Југославију бацају бомбе са осиромашеним уранијумом, а све под изговором да се ради о хуманитарној акцији! Изговарао сам своје мишљење учитиво, па ме је још више изненадила реакција професора који је почео да виче да нисам у праву. Био је то мој први сусрет са острашћеним противницима који су подлегли тадашњој пропаганди у Француској. После неколико година случајно сам у једној књижари срео тог свог професора. Било му је непријатно и чак ми је признао да је од тада умногоме променио мишљење.

– Један мој пријатељ, фотограф-аматер, затекао се 17. марта 2004. на Косову када је дошло до великог погрома Срба. На његовим сликама било је манастира и цркава у пламену, али је пре свега било људи, уплашених сељака, жена, деце који су безглаво бежали… Одлучио сам да не седим скрштених руку, већ да сакупим нешто новца, купим играчке и да их однесем српској деци на Косову. Мој две године старији брат Бертран ми је рекао да могу да рачунам на њега. Бертран ми је много помогао у оснивању хуманитарне организације коју сам назвао Солидарност за Косово. Савршено смо се допуњавали: ја сам одређивао циљеве, тражио донаторе, контактирао са медијима, а он се бавио администрацијом и рачуноводством. Касније, како се удружење развијало, много ће ми помагати мајка Жозјан и сестра Орели. Викендом су правиле колаче и продавале их пред црквом, а добијени новац смо трошили на гориво и за изнајмљивање камиона. Родитељи су били срећни што њихова деца нису огрезла у егоизам тако својствен младим генерацијама, али су и били забринути због пута на Косово, тада најнебезбедније подручје у Европи.

• На часу енглеског– Српски сам учио паралелно са студијама на Високој школи у Греноблу и било ми је баш тешко, али нисам намеравао да одустанем. Учио сам га чак кришом и на часовима енглеског, а једном ме је у томе ухватила и професорка која није могла да се начуди што учим српски. Да сам тада знао за израз, сигурно бих јој одговорио: „Говорим српски да ме цео свет разуме.“

ПРВА ЛУТКА

– Крајем децембра 2004. мој брат, пријатељи Андре и Гаетан и ја кренули смо на пут дуг 2.000 км. Важно нам је било да стигнемо до православног Божића и поделимо поклоне. Било је напорно, поготову за мене јер сам тек неколико месеци раније положио возачки. Морам признати да ме је поразио мој први сусрет са „Србима“. Од српског цариника нема већег закерала, а при том му ни корупција није страна. На прелазу са Косовом један од њих нам је тражио фотокопију неког документа. Девет увече, а најближа фотокопирница је удаљена 15 километара! Покушао сам да објасним да смо путовали 35 сати, да носимо поклоне српској деци и да смо у стисци с временом. Ништа није вредело, па смо морали да се вратимо до Рашке. У повратку, нисам спустио ручну, па су се после извесног времена точкови упалили. Били смо изгубљени у својој првој хуманитарној мисији, негде у бестрагији Србије, убеђени да се наш подухват ту неславно и завршава. Изненада се зауставио један човек и помогао нам да угасимо пожар. Тада сам се први пут упознао са чувеном солидарношћу српског народа, једном од врлина због којих сам га тако заволео.

– Наш човек за везу с којим нас је повезао мој пријатељ фотограф звао се Драган. Још као студент био је рањен 1999, отац му је погинуо у мартовском погрому, да би убрзо и мајка умрла од туге… Драган нам је предложио да играчке прво поделимо деци из Обилића. Родитељи нису могли да верују да су четири француска младића превалила толики пут само да би обрадовали њихову децу. Једна старица ме узела за руку и сузних очију рекла да дођемо поново, макар ништа не донели. Тада сам упознао сву трагичност живота у енклавама. Срео сам девојчицу која је на моје питање да ли воли да се игра с луткама, стидљиво одговорила да не зна. Била јој је то прва лутка у животу!

• Да ли си шпијун?– Било је оних међу Србима који су сумњичаво гледали на моју благонаклоност. Млад Француз који редовно одлази на Косово, говори српски, распитује се о начину живота… То нису чиста посла! Више пута сматрали су да сам шпијун. Ко ме плаћа и томе слично.

ИДЕАЛНА ЖЕНА

– Колико су ме пута Срби уверавали да су Српкиње лепше од Францускиња и ја сам им давао за право говорећи да јесу лепше, али да су Францускиње шармантније. Срећа ми се осмехнула па сам од прошле године ожењен такорећи идеалном женом: Српкињом рођеном у Француској. Ивану сам упознао пред мој одлазак из Зворника 2010, где сам шест месеци радио у једној фирми специјализованој за откуп и продају пужева, као француски инжењер са знањем српског. Био је хладан октобарски дан, дувао је ветар, магла се спустила над Дрином, када сам угледао девојку како прелази стари гвоздени мост из правца Малог Зворника. Нисам од оних који салећу непознате девојке, али сам вођен неким унутрашњим осећајем пришао промрзлој девојци и онако, као да се дуго познајемо, позвао је на пиће да се угреје. Одмах ме је упитала да ли сам Француз и наставила да ми се обраћа на савршеном француском. Тако сам упознао моју супругу Ивану, чији су родитељи Срби давних година отишли из Зворника на рад у Француску. Испоставиће се да смо Ивана и ја рођени у два алпска града, ја у Греноблу, а она у Анесију, удаљених свега 80-ак километара. Прст судбине се ту не завршава. Испоставиће се да је мој брат сасвим случајно упознао њеног брата Николу на бензинској пумпи у Женеви. Никола је на руци мог брата видео бројаницу па му је пришао и питао га да ли је Србин. Бертан му је одговорио да није, али да са својим братом често посећује Косово односећи хуманитарну помоћ. Њих двојица ће постати пријатељи, а да нису ни могли да наслуте да ће се преко брата и сестре и ородити.

– Србија је постала редовна тема у нашој кући у којој се и раније, преко прича мог деде Жилбера, архитекте по занимању, говорило с поштовањем. Моја мама, која је учитељица, одлучила је пре три године да посети Србију. Ја сам јој био водич и зато што је имала свега пет дана на располагању одлучио сам да јој покажем само Београд, Тополу и Нови Сад. У једном новосадском кафићу, где смо сели да предахнемо, започели смо разговор са човеком за суседним столом. Док је мајка усхићено говорила како помажемо Србима на Косову, 50-годишњи мушкарац је почео да се мршти да би на крају рекао: „Отворено говорећи, шта има да се бавите тим Србима на Косову… Што се мене тиче, када бих могао, ја бих такође тражио независност попут косовских Албанаца.“ Знао сам да је Војводина мултиетничка средина па сам упитао господина које је народности, а он ми је одговорио: „Војвођанин српског порекла.“ Због извесног осећања стида и нелагоде мајци нисам превео речи овог човека. Растужило ме је што нимало не осећа солидарност према сународницима, а одувек сам сматрао да један народ мора да има извесну дужност према себи.

• Деца на мору– Стално сам размишљао како да помоћ српским породицама учинимо разноврснијом, па сам одлучио да децу из енклава водимо на море. А каква су то деца, можете видети на примеру дечака Славише из енклаве Стража. Онако сићушан за свој узраст, играјући фудбал доживео је незгоду, али је говорио да му није ништа. Касније сам приметио да стиска зубе и да трпи болове, да би лекар установио да му је рука поломљена! Сутрадан када је причао са мајком телефоном говорио је да је све у реду, да би јој тек на крају, онако успут, открио да је сломио руку!

ДУША НАРОДА

– Врло брзо ми је постало јасно да морам да научим српски. Преко језика се најбоље схвата поглед на свет и култура једног народа. Посебан подстрек сам добио када сам упознао Пају, младића из енклаве Бање, који нам је био веза на Косову. Пајо говори албански, француски, енглески и руски. Научио је те језике у дружењу са албанском децом и са страним војницима који су службовали на Косову. И то без професора, без књига! Вођен његовим примером одлучио сам да се латим учења језика који спада у један од најтежих. Приликом преласка хрватске границе, једном сам се царинику обратио на српском, а он се загледао у мој пасош, па када је видео да сам Француз, задивљено ме питао где сам научио хрватски. „Са Србима“, одговорио сам, на шта је он после извесне станке прснуо у смех.

– Када сам одлучио да одбијем стални посао у Паризу, у чувеном Лореалу, знао сам да за мене смисао живота није у успешној каријери и раскошном стану. Да се разумемо, нисам од оних који ниподаштавају материјални успех уколико је частан. Не могу рећи ни да сам потпуно равнодушан према представи о удобном животу у Паризу. Али, питао сам се какав је смисао свега, нећу ли се за 30 година осврнути и упитати шта сам учинио на овом свету? Наша хуманитарна организација доживела је врхунац свог аматерског деловања, а ја бих све оне људе, девојчицу која грли своју прву лутку, старицу која ми говори да „ако од својих уста не одвајаш другоме и не дајеш“, морао да напустим. Зарад чега? Да бих се у оделу гучи, с раскопчаном кошуљом возикао аудијем?! Имао сам пред собом и лик монаха Илариона из Дечана, с којим сам се у међувремену спријатељио. Како је он као перспективни глумац могао да одбаци све, и славу и каријеру и да се посвети Богу, а ја да не могу да одбијем посао у Лореалу!

– Јесам себи у тешким тренуцима понекад говорио да би било једноставније да сам живот посветио заштити младунчади фока, али сам знао да ако не наставим да помажем косовским Србима, нећу се осећати испуњеним. Преломио сам и одбио посао у Паризу, своју организацију сам професионализовао и са супругом Иваном се настанио у Београду, где се надам да ћемо проширити породицу и одакле ћемо бити ближи Србима, последњим Галима.