28. децембар 2013. Сиви Соко

Пише: Небојша Малић

Око Соколово, бр. 100

Крај године је традиционално време за свођење рачуна. Преглед 2013. из перспективе Сокола припремам, али још није готов (као ни година, уосталом). Као увод, међутим, спремио сам ове фрагменте, мисли и запажања која сам током године поставио на друштвеним мрежама.

Невољан сам корисник Фејсбука и Твитера. Много је шума, а мало сигнала. Али ту и тамо су корисни за мерење медијске манипулације – на пример, да видим колико се преносе дезинформације попут лажне приче о Тому Хенксу. А неколико пута ми се десило да нешто што почне као коментар на Фејсбуку прерасте у текст на блогу.

Ево неких мисли које у 2013. нису отишле даље од Фејсбука, али их постављам овде, како би биле сачуване од заборава:

• Баш они који нам кажу да је борба изгубљена и да смо остали без наде своју су наду за спасење напустили, окренувши се од Богочовека Спаситеља да служе господару лажи, који им је понудио „царство земаљско“. (6. јануар)

•  Србија је данас невиђени пример експеримента наживо. Њени становници гледају антисрпску телевизију и читају антисрпску штампу. У њој „уметници“ снимају антисрпске филмове и приказују антисрпске представе. Чак се и говори антисрпским језиком и пише антисрпским писмом. Онда није ни чудо што Србија има антисрпску власт. Али јесте чудо што још увек има било каквих Срба. Мало ко други би опстао у таквом загађењу душе. (29. јануар)

• Где још у свету може премијер једне земље да каже да је њен Устав „лаж“?
  Дачи хоће доврши „посао дефинисања нашег сопственог простора“? Да му помогнем: он лично од Србије може да добије два метра у дужину, метар у ширину и два метра у дубину. И ни кубног центиметра више. (7. март)

• Саосећање са туђим жртвама је људски осећај. Али заборав и понижавање сопствених жртава је нечовештво најгоре врсте. Док неко не ода пошту Милици и осталим жртвама НАТО агресије, док се најоштрије не казне они који данас то зову „ослобађањем“ Србије, док се не стане у крај олошу који би да Србија капитулира пред Бриселом, Берлином и Вашингтоном – нећемо бити достојни да се зовемо људи. (17. април)

• Пре него што се предате очају (а квислиншки култ то и хоће), сетите се да је народ изнад државе, а држава изнад власти. А не обрнуто. (19. април)

• Престаните да очајавате. Престаните DA PISETE SVIM VELIKIM SLOVIMA и латиницом. Престаните да цитирате квислиншке медије и користите речник непријатеља. Водите примером. Инспиришите људе око себе. Повезујте се. Реците „не“ лажима, крађи, неправди, непоштењу, на сваком месту и у свакој ситуацији. Нека свака ваша реч и дело буде камен којим, један по један, зидате темеље слободе. Ако је тако сазидате, нико вам је неће моћи одузети. (14. октобар)

• Треба одолети искушењу да се мрзи и презире народ који је гласао за овакве политичаре. Прво, зато што је мало ко у ствари гласао за њих, а друго, зато што ако мрзите и презирете сопствени народ, једина разлика између вас и квислиншког култа постаје предзнак. (4. новембар)

• Народно (и исправно) поимање слоге је када се сви прутићи окупе, па су заједно јачи него појединачно. Данашњи политичари су то мало „унапредили“, па је слога по њима када се поломе сви остали прутићи, како би остао само један. (4. новембар)

• Сваки пут кад цитирате нешто са Б92, из Бљуц-а, Курира, или Данаса, помажете квислиншки култ у убијању Србије. Без обзира о каквом тексту се ради. (6. новембар)

• Може ли неко да ми понуди рационално објашњење зашто се битке предају унапред? Зашто се извињавамо што постојимо (и то онима који немају право да од нас траже извињења за било шта, већ су нам итекако дужни)? Зашто се уопште интервјуишу некакве „боркиње“, Немци, нато-лобисти, бедна белосветска пискарала, и проглашавају „угледним“? Зашто се зло и лаж проглашавају неминовним? Разумем зашто то ради квислиншки култ, али то не би смели себи да дозволимо ми који нећемо да му припадамо. (13. новембар)

• По мени је бити досадан историчар грех упоредив са фалсификовањем историје. Историја је занимљива по природи; истина је обично занимљивија и од најлуђе фантазије. Приче које причамо о себи чине душу једне нације. Ако историчар не зна да исприча причу, од њега нема никакве користи, само штете. (2. децембар)

• Основно полазиште демократије је пристајање на правила игре. Када се та правила прекрше, или још горе, претворе у фарсу, престаје демократија а почиње грађански рат. (2. децембар).

• ЕУ је Италија, где људи умиру од хладноће јер не могу да плате грејање. Шпанија, где су градили аеродроме за непостојеће авионе. Грчка, где се сиротиња заражује сидом како би примала социјалну помоћ. Бугарска, која шаље печалбаре да у Србији (!) копају кромпир. Француска, где омладина свако мало запали возни парк. Шведска, у којој влада епидемија силовања, али нико то не сме да каже да не би испао расиста. Кипар, где су штедише опљачкане као својевремено у Југославији. О каквој се онда – и чијој – „светлој будућности“ ради? (11. децембар)

• Немојте мислити да је победа добра над злом загарантована, па ништа не чинити да до ње дође. Тако само гарантујете победу зла. (17. децембар)

За крај, два цитата:

• „Трагедија јеврејског народа једна је од највећих у историји. Али, да будем потпуно искрен, Холокауст у бившој Југославији био је попратна представа за много веће масовно убиство Срба“. – Ефраим Зуроф (26. децембар)

• „Радије бих да ме обесе због верности, него да ме награде за издају“. – Владимир Путин, маја 1996. (27. децембар)