Слађана:

… Мени само не иде у главу докле овај мој народ намерава да ћути? Јер свакодневне неправде и понижавања која доживљавамо постале су нам нормалне.

Рецимо, моју колегиницу која ради пуне три године за стално као професор српског језика су отпустили из школе само због тога што је швалерка локалног функционера пожелела да разбије монотонију свога живота и да се запосли баш у нашој школи. И наравно покренула се хајка на несрећну девојку. Уцене и притисци само прште, и као што бива сви смо побегли у мишју рупу да сачувамо посао.

Питам ја све – зар је могуће продати свој образ за ситне паре? Онда како они мисле да ми предајемо и да будемо узор деци када се према нама опходе као према стоци?

За разлику од ње која је пример културе, васпитања, памети и одговорности и која се бори за неко место у удаљеном селу, из министарства стиже допис да се запосли за стално у државну фирму у центру града, дечко који је ретардиран, а примљен као способан, на одговорно место на коме ће да прима плату а остали да раде његов посао. И наравно поново сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше. А страх им утерао Кркобабић лично.

И поново питам ја мој народ – Да ли ћемо да дозволимо да нам деца заврше као раја младих страначких јаничара или ћемо да предузмемо нешто? Да ли ћемо да будемо толико бедни да шенимо за мрвице са њиховог стола срећни да нам баце било шта? Да ли смо ми људи, Божија деца или смо безлична маса која нема ни части ни морала? И коју можеш да купиш за један јефтин дечји пакетић за Нову годину.

Нико њих не мрзи нити их осуђује, нека раде поштено и по правди јер су зато и постављени на чело Србије. Желим нам свима срећну српску Нову годину, а не ову католичку и да се сви освестимо, сложимо и ујединимо у борби за обједињење светих српских земаља.