ПОСЉЕДЊИ ПУТ видио сам је у сплитској кафани „Семафор“. Ситни сати, други гости отишли, неки и бунећи се, газда је дозволио да остане само наше друштванце.

На њој црна одјећа, скупи накит, кожни каиш са металним оковицама. Блиједо лице, фино његовано, зрачило је љепотом.

А очи – жудњом од које нема спаса.

– Глумиш Клеопатру! – рече, иронично, грлећи је, мој пријатељ Чело, један од њених љубавника, који ће умријети двије године касније. Болест ме спријечила да га испратим до гробља на Ловринцу.

Смијала се, уморна од путовања са кога се управо вратила, чаврљајући о својим доживљајима у Београду, који је „душа од града“.

Потом сам прочитао неки интервју с њом у коме је са гађењем говорила о шовенима.

Као избјеглица – рат је одавно почео – наиђох на нови разговор са Дорис Д., што су га београдске новине пренијеле из загребачких. Паде ми на ум покојни пријатељ Чело.

Његови описи њене дивље помаме док му се подавала.

– Божанска пушачица! – причао је – Дими све: „буба-мару“, боцу, дрво, хашиш!

Шта би казао, помислих, да је прочитао следеће ријечи:

– Ову круницу добила сам од гардисте Рока. Увијек је носио са собом. Радо сам се одазвала позиву да наступим на фронту. Била сам на опасном мјесту, код Петриње, три дана након нашег Божића. Диван крај, питоми брегови, шумарци, зимски пејзаж – скоро нестваран.

Пјевала сам као никад дотад.

Сто педесет метара од четничких положаја!

Четници су се примакли, привучени мојом пјесмом и – улетили у засједу. Било их је једанаест.

Сретна сам што су сви мртви!

Ваљда ће и мени припасти нека медаљица, кад се буду дијелиле – заслужила сам. *Из књиге Здравка Крстановића „Приче из хада“ Сфаирос, Београд 1994. Књига је награђена наградом „Милан Лалић“