Банаћани у вртлогу добровољства и дисидентства
у Русији у Првом свјетском рату

Недавно је, на Београдском сајму, представљена веома интересантна књига, издавачки подухват Историјског архива из Кикинде. Шампу на златно-жутој хартији која подсећа на вечност урадила је штампарија Гармонд Ново Милошево, тако су илустрације (фотографије, документа) добиле на вредности. Аутор овог необичног дела из историје Баната, који је приповеда на читаоцу близак начин, је Драгоје Рајо Кујовић, а „да дилеме, заблуде и неразумјевање не буду заборављени, на част и понос некима и да се неки застиде, или бар ућуте… а, и то је нешто!“… Рецезент је историчар Илија Петровић, а штампана је у 250 примерака. Књига је почетком новембра представљена у Кикинди, говорили су историчари Проф. др Милоје Пршић и Јован Пејин, аутор књиге, као и директор Историјског архива Милан Срдић.

06.11.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

„…Тада су се многи од ратних заробљеника, претежно Срба, обраћали српском посланству у Петрограду, амбасадору Мирославу Спалајковићу; који је по одобрењу спрске владе почео преговоре, касније обилато помаган од стране српског војног аташеа у руској Врховној команди, пуковника Лонткијевича и српског конзула у Одеси, Цемовића.
Све те многобројне молбе, добијене са свих страна Русије од Срба, али и других заробљеника, нијесу могле бити ријешене јер је био онемогућен било какав транспорт добровољаца у Србију.198) Али будило је топле наде код Владе Србије да су политичка стремљења изражена још у ставовима Нишке декларације с краја 1914. године, која од многих великих сила савезница и није била призната, не само иправна него на „широкој и истинитој основи уједињења свих јужнословенских народа“ заснована, чак не слутећи да се иза свега крију „велике политичке замке“ великих сила, тада савезница Србије.
Преговори око прикупљања Срба заробљеника у слања добровољаца у Србију су били тешки и спори. Руски аристократски кругови сматрали су једном дату војничку заклетву као светињу. Док је са прагматичне тачке гледишта постојала бојазан од репресалија према већ заробљеним Русима; потом и репресалија према ближим и даљим рођацима добровољаца и нејаком народу у српским крајевима у Монархији.
Ипак, суздржан став руске владе се највише тицао питања кршења Хашке конвенције. Супростављено руско начело, сама Хашка конвенција, ставу присталица добровољачког покрета о добровољном опредељењу за борбу не против своје отаџбине, већ против угњетача, није се сматрало довољним аргументом за руске бирократске и војне кругове, јер су руски аристократски кругови сматрали витештвом давање заклетве и да се „заклетва даје само једном у животу“.
До промене у руском и, уопште савезничким ставовима, дошло је тек по изношењу доказа које је поднела српска влада о крешењу свих моралних норми и норми ратовања, па и Хашке конвенције од стране аустроугарске војне силе у рату против Србије (безумно бомбардовање Шапца и масакрирање цивилног становништва, чак вјешање бремених Српкиња Мачве и Рађевине, поготову звјерства у Шапцу, Лешници и Прњавору). 199)
И када се на фронту у рејону Полесја, на њемачко-руском фронту, појавила јединица састављена од Пољака заробљених из руске војске, тек тада је Русија, уз сагласности с осталим члановима Антанте, одобрила формирање добровољачких јединица, али уз услов да оне буду употријебљене против држава из којих нијесу ови добровољци, дакле да се упуте на фронт против Бугарске, Турске или Њемачке. 200)

Српски представници у Одеси др Шаиновић, трговац А.Ћирковић и конзул Цемовић, сматрали су да је у том руском црноморском граду могуће стварање војних формација, које би се пребацивале у Србију. Дабоме, да остварење тог плана није било могуће без одобрења и помоћи Русије у сваком погледу. Сагласност и подршка Русије убрзо је добијена и то на највишем нивоу.
Наиме, 19. октобра 1915. године, руски цар Николај II је био у Букурешту 201), у кратку аудијенцију примио је конзула Цемовића и српског посланика у Румунији Павла Маринковића, који су га упознали са израженом жељом добровољаца логорисаних широм Русије да се боре против заједничког непријатеља. Цемовић је тада молио цара да одобри формирање добровољачког одреда у Одеси речима: „Хтели бисмо, Господару, да створимо добровољачки одред, али немамо ни копејке…“ Руски император је пажњиво саслушао саговорника, потврдно климнуо главом и ауторитативно одговорио: „Скупљајте их ви, а ја ћу вам све дати“. 202)
Непосредно после тога цар Николај II Романов наредио је надлежним органима да за образовање и издржавање одреда добровољаца издају 80.000.000 рубаља. Тако је створена и политичка и материјална подршка за формирање добровољачких одреда у Одеси. 203)
Због тога је тек у јесен 1915. године мања група добровољаца, махом Срба, преко Одесе и Румуније, стигла у Србију нешто пре њеног слома, те је та група у склопу „Власинског одреда“ касније узела учешћа у борбама против Бугара“. 204)
Група која је кренула трагом претходне, пред сам крај 1915. године, је због почетка повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније, заустављена у граду Ренију 205), морала натраг у Одесу. Ова група је остала као организована формација, од ње је формиран Српски добровољачки одред, потом батаљон, па пук. А када је српски војни изасланик у Русији јавио влади на Крфу да се што у Одеси, што на путу за Одесу, стекло више од 12.000 добровољаца, српска влада је наредила фебруара 1916. године формирање „квалитетне команде дивизије“ и саставних јединица, а у Одеси је именован њен привремени штаб.

***

Почетком 1916. године српска војска је била у очајном стању после албанске голготе и незаинтересованости Француске и саботерског понашања Италије која је одуговлачила са евакуацијом изнурених, изладњелих и обољелих српских армија. Стога је Никола Пашић послао свим српским дипломатским представништвима очајнички телеграм у којем их обавјештава о стању српске војске и тражи да са закључцима владе Србије у егзилу упознају владе земаља у којима службују.
С друге стране, нашавши се у избјеглиштву, спрска влада и војска биле су лишене природне попуне и мобилизације људских ресурса па је на овај покрет не само политички, него и војнички озбиљно рачунала. Зато је пажљиво али упорно инсистирала код свих савезничких влада, али у првом реду код владе Русије да се овом покрету прида дужна пажња.
Телеграм српског предсједника владе (Пашића), о притужбама владе Србије на понашање савезика према „изможденој српској војсци“, у Петроград је стигао у моменту када су се Спалајковић и Цемовић спремали да руској влади и Врховној команди предају ноту о организацији добровољаца. Одмах су одлучили да руским властима предају оба документа: Пашићев телеграм о стању српске војске у Албанији  и ноту о организовању добровољаца у Одеси.
Документа су уручена цару Николају II, 19. јануара 1916. године. Руски император се из телеграма Николе Пашића упознао са стањем у српској војсции одмах је упутио оштар демарш енглеском краљу Џорџу и предсједнику Француске Поанкареу, уз озбиљну пријетњу да ће Русија напустити савез ако се не поступи по договору и одмах не спасе српска војска, и ако задужени за то не изврше преузете обавезе. У ноти о добровољцима српски представници су од руске владе тражили и добили:

• да сви трошкови око формирања, снабдевања и издржавања одреда иду на рачун руских војних фондова;
• да сви заробљени јужнословенски народи, који желе да ступе у одред, буду пребачени у Одесу;
• да одредом привремено командује мајор Ж.Пејовић, под надзором војног аташеа пуковника Лонткијевића;
• да се градске власти обраћају конзулу Цемовићу у вези с политичким питањима;
• да се одред стави под врховну команду начелника војног округа у Одеси, генерала Ебјелова. 206)

Овај страшни егзодус који је задесио српски народ и државу, крајем 1915. и почетком 1916. године, био је познат и руској царској администрацији и поготову царској војсци па су свим средствиманастојали да помогну остварење овог великог наума који је дефинитивно потекао од самих српских (и не само српских) заробљених војника.“

***

Ово је само малени делић и књиге „Банаћани у вртлогу добровољства и дисидентства у Русији у Првом свјетском рату“, тек да ослушнете причу…

Драгоје Рајо Кујовић

Књигу је аутор, Драгоје Рајо Кујовић, посветио посебној особи, а посвету штампао на првој страници књиге:

Онај који није волео Југославију, није имао срца!
А онај који ју је у таквим историјским
околностима и међусобним односима Срба,
Хрвата и Словенаца до 1918. године, створио,
није имао добре намјере!

Посвећујем Наталији Љвовној Пичурина
Из Ростова на Дону
Аутор

————————

198) У самом почетку стварања идеје „о добровољству у Русији“ о томе је говорено као о одласку „на рад у Србију“, и све је престављано као радна испомоћ Србији, само да се не стекне утисак о кршењу „Хашке конвенције“

199) Мислимо да у великој мјери на овоме, већ у том времену релативно хитром рјешавању треба захвалити извјештају др Рудолфа Арчибалда Рајса Централи Црвеног крста у Женеви и српској влади. Др Рудолф Арчибалд Рајс, Аустроугарска зверства, Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аусторугарска војска починила за време првог упада у Србију, Горњи Милановац 1995.

200)„Сви ови добровољци учествују као засебан добровољачки одред према бугарској граници и јуначки задржавају и одбијају непријатеља и стварају могућност главном делу српске војскеда се у реду повуче. Командант овог одреда причао ми је, да је од 4.000 бораца, колико их је имао на бугарској граници, дошло у Скадар свега 1.500 живих. Зна се, међутим, да код ових добровољаца заробљавања није било…“  Пише Илија Петровић, Српски добровољачки покрет 1912 -1918, Хришћанска мисао; стр. 203, цитирајући Божа Марковића, Наше народно уједињење, Женева 1918.

201) Настојећи да придобију Румунију за рат јер је она до тог времена остала неутрална.

202) http//forum.srpskinacionalisti.com/viewtopic.php. Збор у Одеси, П.Павловић и Н.Пешић.

203) http/vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaji/clanci.119.html. Збор у Одеси, П.Павловић и Н.Пешић

204) Кажемо да је тек у јесен 1915. годинекренула прва група добровољаца за Србију, иако је у тим временима сваки моменат био драгоцјен, иако је још 21. децембра 1914. године, по телеграму бр.521 Спалајковића министарству иностраних дела Србије, у комепише да је „Велики Кнез“ односно стриц руског цара Николаја II и главнокомандујући руске војске „…одобрио да се ослободе из логора заробљеници из српских земаља Аустро-Угарске“. Југословенскидобровољци у Русији 1914-1918… др Н.Поповић, Београд 1977. док. бр.3, ср.2, телеграм бр.521.

205) Руски, данас украјински, град на ушћу ријеке Прут у Дунав.

206) http//vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaji/clanci.119.html Збор у Одеси, П.Павловић и Н.Пешић