Иван Златковић: Жубор поезије Милене Проковић

„Песникиња Милена Проковић твори лирику сопственим емоцијама и језиком који је у дубоком сагласју са њеном емотивно-духовном природом. Иницијални циклус „Ђердан“, настао у заносу и дрхтају, непорециво упућује на вишезначењске обрисе поетског света који се очитује у потреби за савршенством и целовитошћу, љубавно-еротском духу и текстуално-лирски уобличеном интимном космосу. То је лира која пева на експресиван, али и митски и симболичан начин, кроз метафизичко осећање унутарњих жубора и дамара, често упућена попут љубавне посланице имагинарном сабеседнику, саосећајнику и љубавнику, ткајући дубину и рафинираност људске душе, кроз метафорички доживљај сопственог бића…“ записао је у рецензији Иван Златковић о новој књизи песама ЖУБОР ОКА – песникиње Милене Проковић.

04.10.2013. извор: ФБ Ip Jovan, за ФБР уредник Биљана Диковић

Користимо прилику да вас преко рецензије Златковића упознамо са садржајем нове књиге песникиње Милене Проковић:

„Кључни мотив ове поезије је природа која у лирској игри добија своја чулна обележја, наликујући на љубавнике и њихову плот, препознајући у њеним плодовима јасне еротске симболе (нпр. песма „Трешња“) или сликајући у дионизијском духу нечије очи „благе и дубоке ко два винограда пуна црног вина“. Љубав се у песми „Уштап“ очитује као космичка фантазија слободних и безмерних даљина, метафизички осећај надпостојања, у којима и месец врхуни као својеврсни еротски знак. Ноћ је митски хронотоп, она је чулна јер је време и простор чежњивих љубавних жеља, док је жена у овом лунарном бескрају доживљена као узнесена естетска и космичка визија („Бубре груди, цртају млечни пут небеског свода“). Природа се, дакле, у овом лирском ткању појављује као инспирација и иницијација, али и у традиционално илићевском духу, као симболички израз поетесиних расположења, мисли и осећања.

Љубав је за песникињу Милену Проковић врело и жубор живота, а њен смисао је у давању, жртви која се подноси као знак сопства и постојања. Љубав је чулна, страсна, жуборава, али и предео сна, спокој након узаврелих страсти соларних божанстава. Стога и чежња, као једно од основних осећања и стожера овог топлог лирског света, страх од самоће, спознаја о пролазности и релативности постојања, дубоко су уткани у овај песнички палимпсест, у ову романтично узнесену и нежну визију која читаоца побуђује на одисеју у свет сопствене интиме. Милена Проковић нам исписује лирски дневник човечанства у којем је жеља за љубављу и вера у њу – најузвишенија космичка потреба и истина.

Завршни циклус „А ти у неспокоју и даље сневаш“ у духу је и ранијих поетесиних промишљања о свету који карактеришу родољубиве, митско-историјске и универзално-цивилизацијске духовне тековине. Стихови су посвећени свим заслужницима и пријатељима који припадају истом оном пантеону којем и Персеј, Андромеда, или Рига од Фере, зближени и здружени у једном новом космосу с нашим прецима и устаницима. Ратници и коњаници, слободари који, попут митских и историјских божанстава, обасјавају ову лирику – представљају оваплоћење љубави према херојској прошлости и духовности од које смо од искона саздани. Нојева барка у овој песничкој збирци није само библијски мотивски архетип већ и најискренија људска потреба да се од нестајања и заборава у нашим срцима сачува све оно што је трајања и части вредно.

Но, Милена Проковић и у постмодерном духу иронијски пева о смислу песништва, о чину и поступку сачињења поетског текста, о судби поезије у часу када се духовни стожери раслојавају и губе своје основно обележје човечности и потребе за естетски узвишеним. Или, песма „У зоо театру“ која одзвања сатиром, у алегоријском и пародијском тону, певајући о недобу у којем смо само актери анималне игре, кријући се иза туђих маски.
Стилски израз песничке збирке „Жубор ока“ одликује се краткоћом форме, језичком сажетожћу и згуснутошћу, експресивношћу и симболиком, при чему синтагма и реч постају стих ослобођен риме, а песма овенчана поентом као финалном формулом.

Поезија Милене Проковић израња из романтичарског и традиционалног стиха српског песништва који проналази своје ново читање и разумевање у неосимболистичкој или дискурзивној лирици нашега времена, не губећи своју поетску аутентичност и потребу да се о љубави пева као о космичком искону, а о универзалним вредностима слободе и храбрости с искреним дивљењем и достојанством.“

Иван Златковић

***