Александар Павић: Косово је срце – НАТО-а?

Проглашењем Привремене скупштине Аутономне покрајине Косова и Метохије у Звечану 4. јула 2013. пободен је барјак српске државе и државности на Косову и Метохији. Покушајем легализовања тзв. Боркових споразума и склапањем тзв. бриселског споразума 19.4.2013, који је отворио пут ка расписивању нелегалних и нелегитимних „косовских локалних избора“ заказаних за 3.11.2013, београдска власт отворено гази Устав Србије, па самим тим и своје институционално присуство на КиМ, које би требало да буде оличено у уставном положају КиМ као интегралног дела државе Србије. Стога се сасвим легитимно може констатовати чињеница да је Скупштина АП КиМ – за коју су њени посланици, на 3. Заседању 19.9.2013. донели одлуку да, од следећег заседања, више неће бити “привремена” – (п)остала не само последња институција државе Србије на територији АП КиМ, већ и последња одбрана српске државности на територији не само наше јужне покрајине, већ и државе Србије у целини. У том смислу, то више није питање од само локалног значаја, нити га тако треба посматрати. На слободном српском Косову данас се брани цела садашња Србија, а уз њу и Република Српска и српска Црна Гора. Брани се, на крају, у свом тренутном „блаженом незнању“, и Македонија.

02.10.2013. srb.fondsk.ru, за ФБР приредила Биљана Диковић

У том смислу је неоспорна важност неуспеха нелегалних и нелегитимних арбанашко-натовских “избора” од 3. новембра, и крах „изборне“ кампање коју, по препознатљивом ЈУЛ-овском обрасцу бесомучне пропаганде комбиноване са претњама, уценама и притисцима – уз беневолентну подршку ЕУ и свих љубитеља „европских вредности“ – спроводи београдска власт. (Остаје још једино нејасно да ли су Вулинове црне кошуље модни савет из Брисела, (не)свесна асоцијација на претходни долазак црнокошуљаша у Стару Србију 1941, порука дефинитивног раскида са „црвеном“ прошлошћу, или нешто још егзотичније.) Потребно је, дакле, да излазност буде што мања. Наравно, чак и кад би излазност била велика – то новембарске „изборе“ не би учинило нимало легалнијим, не само због њихове неуставности и незаконитости, већ и због кршења основних грађанских и људских права свих који су сада изложени притисцима да гласају. Ипак, у време када су перцепције важније од закона и права, а медијска контрола скоро потпуна – мали проценат излазности представљаће јако оружје у борби за тумачење „изборних резултата“ која нам засигурно предстоји.

Осим важности по опстанак српске државности, опстанак српског Косова и Метохије – институционално оличеног у Скупштини АП КиМ – такође је битан и као брана против падања Србије у крило НАТО пакта попут зреле крушке. Јер, као што је тзв. бриселски споразум конципиран тако да осакати Србију и српску државност, он је исто тако пројектован као средство помоћу којег ће пут Србије у НАТО практично постати “безалтернативан”. Ево, укратко, и како:

– НАТО је, за све новије и будуће чланице ЕУ, нека врста “улазнице”. Дакле, у процесу придруживања ЕУ, државе-кандидати се полако али сигурно интегришу у тзв. евро-атлантске безбедносне структуре. Чак и без формалног чланства, такве земље природно улазе у круг војних вазала НАТО, кроз интеграцију у безбедносне структуре саме ЕУ.

– У том контексту, успех тзв. бриселског споразума Србију још чвршће везује за тзв. ЕУ-интеграције, јер је директно, уговорно-условно повезан са њима. Степен кооперативности Србије у испуњавању тзв. бриселског споразума и обавеза које из њега произилазе или које ће на њега да се природно надовежу – директно се везује за њен “напредак на европском путу”.

– Тзв. бриселски споразум Србију чврсто упућује на безалтернативну сарадњу са НАТО, с обзиром да је НАТО војни гарант тог споразума и с обзиром да је НАТО наводно – а ту је потребно „веровати им на реч“, пошто никакав потписани документ није дат на увид – издао усмену гаранцију да тзв. косовске снаге безбедности неће моћи да уђу на север у наредних 10 година. Сасвим “случајно” је у контексту бриселских преговора Први потпредседник Владе Александар Вучић – можда баш са свог “лежаја” на бриселском поду – “замолио” Американце да не напуштају Косово и Метохију. НАТО, дакле, има на располагању и најјачи могући изговор да остане ту где јесте: забога, саме власти у Београду то траже, ради безбедносних гаранција које НАТО пружа.

– Управо је у контексту ове перспективе “незаобилазне сарадње” између Србије и НАТО Генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен летос још једном упутио поруку Србији да је „добродошла“ у НАТО. Једноставно, потписивање и пуно спровођење тзв. бриселског споразума створило би повољну атмосферу за “продубљивање” сваке врсте „сарадње“ између Србије и северноатлантског савеза.

– Тзв. бриселски споразум, како је већ наведено, разграђује државност Србије и гура је још дубље у вазални, бесконачно условљени однос наспрам западних сила. Таква држава је имплицитно неспособна да се одупре западним притисцима и “примамљивим понудама”, док се у њеној јавности ствара атмосфера „безалтернативне” упућености на и зависности од западног фактора, укључујући и НАТО.

– Тзв. бриселски споразум на терену (тј. на простору КиМ) сам по себи даље потискује из игре све друге актере који нису НАТО чланице, на првом месту Русију и Кину. Резолуција 1244 њиме фактички остаје мртво слово на папиру, и све је фактички у рукама НАТО. Заправо, Русија и Кина тада долазе у позицију да, ако желе да раде ишта на простору КиМ, морају да непосредно сарађују са приштинским властима, ојачаним легитимитетом који им је тзв. бриселски споразум обезбедио. Тиме би те државе биле доведене у ситуацију фактичког, ако не и званичног признања приштинских власти. Но, с обзиром да су сепаратистичке приштинске власти нужно упућене на западне силе, тешко се може замислити да би ту поготово Русија икада имала више него симболичан утицај, чак кад би и признала тзв. Косово. С друге стране, прагматичним Кинезима нико не би могао да замери ако би, констатујући незаинтересованост званичне Србије да брани свој суверенитет, кроз економску сарадњу, настојали да ојачају свој утицај у Приштини, што би само означило повратак утицаја Пекинга на албански етнички фактор, савременијим (економским уместо идеолошким) средствима.

– Тзв. бриселски споразум по природи јача (велико)албански фактор, који је најрадикалнији и најдоследнији заступник НАТО-интереса у овом делу Европе. Пример је недавни споразум између Војске Албаније и тзв. косовских безбедносних снага о реципрочном боравку на територији КиМ и Албаније, као и, трећи по реду, „војни споразум“ који је управо потписан између „Косова“ и БЈР Македоније крајем септембра.

– Тзв. бриселски споразум ће неизоставно ојачати политичку тежину про-НАТО политичких снага у Србији, јер ће њихова улога бити посебно димензионирана у свим будућим аспектима косовског питања. Врло лако је замислити ситуације у којима, нпр. чак и чланови ЛДП-а – ако дотад већ не буду изнутра преузели све безличнији ентитет звани Демократска странка – “апелују” на КФОР да додатно обезбеди „српску заједницу” гетоизирану у „заједници српских општина” на Косову и Метохији – и симболичне, наравно „позитивне“ реакције КФОР-а у том погледу. А да ће сваку овакву прилику искористити водећи политичари садашње или било које будуће “про-ЕУ” коалиције на власти у Београду – нема никакве сумње. Врата су широм отворена Вучићу, Дачићу, Вулину и сличним светлим примерима београдског ЕУропејства да, уз медијско-маркетиншку подршку локалних евроатлантских структура, постану “главни заштитници” косовско-метохијских Срба, дижући себи рејтинг и код куће и у западним престоницама. Ако је некад било дегутантно слушајући Дачића, Вучића и Николића како се куну у Косово, треба замислити призор где се сутра исто тако, а можда и јаче, у њега куну водећи НАТО-лобисти у Србији. Косово је срце – НАТО-а?

Сигурно је да све ово јасно садашњим београдским властима, укључујући и онај део којем је, наводно, Русија „најдража“, и који, наводно „никад, никад“ не би били за улазак Србије у НАТО. И по овом питању се, још једном, показује да је Косово судилиште од којег се не може побећи.