По мојој процени Динкићево министарство није способно да направи прави преглед стања сегмената привреде који ми паметном политиком и са мање пара могао да се обнови, а пре свега у пољопривреди (порука за министра пољопривреде), у воћарству, далеко познатом у свету, али и производњом сокова, џемова итд...

Да ли се зна, на пример, шта је са комбинатом Поречје у Вучју, које је до краја 1999. године извозило 805 производа на светско тржиште (9О % на конвертабилно), чиме је остваривао огроман девизни прилив. У Велику Британију, Немачку и Француску се извозила смрзнута вишња, јабука, малина, купина, шљива и паприка. Воћне саднице су се извозиле у Русију. Производи овог комбината, квалитетни, настали у еколошки чистом простору, маркентишки обликовани и упаковани налазили су се у продавницама широм света: Кина, Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Немачка, Аустрија, Грчка, Мађарска, Румунија, Холандија, Енглеска, Канада, Белгија, Шпанија, Бугарска, Пољска, Чешка, Шведска, Финска. Пошто су постојали споразуми о сарадњи и кооперацији са другим државама, почела је трансформација, својинска, организациона и управљачка.

Поречје је добило назив по великом броју водотока и речица, а Комбинат је почео да ради 1961. године, оснивањем малог пољопривредног добра са 21 запослених. До 1999. године Комбинат је располагао са 1.000 хектара модерних плантажа воћњака у роду на надморској висини преко 600 м, 50 хектара квалитетног земљишта за производњу воћно-садног материјала и 2.645 хектара плантажног воћњака код коопераната. У плану је било проширење на још 600 хектара нових плантажа вишања.

Са плантажа се добијало 100.000 тона квалитетног воћа. Стратешка оријентација је била углавном на коштичаво, јагодичасто, јабучасто и бобичаво воће и поврће (краставац, паприка). Она је била заснована на сталном проучавању потражње на тржиштима економски развијених земаља Европе, Америке и Азије.

Комбинат је имао затворен цео производни циклус до готовог производа. У хладњачама капацитета 7.000 тона, у капацитетима од 6.000 тона за топлу прераду воћа, дрстилерији капацитета 2.500 тона и сушари капацитета 5.000 тона, производио се богат асортиман смрзнутог воћа и поврћа, прерађевине и ракије.

Успех је био и у посебној пажњи према селу што је тада допринело развоју и подизању стандарда – кооперанти су добијали квалитетне саднице, Комбинат име је припремао земљиште и упућивао у технологију, а њихове производе је преузимао по тржишним ценама.

Комбинат је имао изграђену микроакумулацију запремине 395.000 кубних метара воде и тако наводњавао 70% површине под воћним засадима. Он је био и Центар воћарства и повртарства а планирао је да буде и центар живинарске производње, реконструзкцијом старих објеката, с обзиром на то да је већ функционисала фарма за производњу кока носиља капацитета 120.000 комада носиља.

Комбинат је имао своју библиотеку са преко 5.000 стручних књига. један од највећих донатора је професор Петар Марковић из Београда. У оквиру Комбината постојала је сваремено опремљена лабораторија која имала улогу у стварању квалитетних производа.

Питам се која би земља испустила из руку овако богатство! Опаметите се људи!

Ни власт ни народ нису свесни богатства Србије, али јесу странци

Ево приче о још једном делу наше земље:

Рашки, Моравички, Расински и Златиборски округ – од укупне површине пољопривредно земљиште се простире на 5.650 км квадратних (51,12 %), шуме на 3.170 км квадратних (38,52 %) и неплодно земљиште на 340 метара квадратних (4,36 %). Речне долине Западне Мораве, Ибра, Рашке, Студенице, Расине и осталих река обилују плодним земљиштем. Шуме листпадног и четинарског дрвета чине значајне ресурсе у површини од 3.810 км квадратних. Годишњи прираст (подаци из 1999. године) је био 972.200 метара кубних дрвене масе које спадају у ред најквалитетнијих високих шума у Србији. Високе шуме се налазе на Копаонику, Гочу, Јастрепцу, Жељину, Столовима, Чемерну, Троглаву, Радочелу, Голији. Планине су богате разноврсним шумским плодовима и лековитим биљем, а на њима су и велика пространства и висоравни под пашњацима. Подручје овог региона располаже зонама богатим минералним сировинама, посебно шумадијски, голијски и копаонички регион, са преко 26 разних минералних сировина. У оквиру копаоничке рудне зоне налазе се металичке и неметаличке руде. 

Ибарски басен је окосница производње неметала (магнезит, азбест) у Србији, има каменог угља и лигнита. Пронађене су руде као што су бром,олово, кобалт и друге. Налазе и велика налазишта глине, гранита, техничког камена и квалитетног песка, како речног тако и кварцног.

Подаци од пре 14 година говоре су пољопривредно земљиште чиниле 41,9 % ораница и баште, 9,13 % воћњаци, 20 % виногради, 21,24 % ливаде и 25,68 % пашњаци. производила се пшеница, јечам, овас, раж, кукуруз, индустријско биље (највише шећерна репа), разно поврће (највише кромпир), воће, грожђе, кабаста храна. Била је развијена производња воћних садница, лозних калемова као и разног семенског и другог биљног садног материјала. У сточарској производњи су били заступљени јунад, прасад, јагњад, конзумна јаја, млеко. Највећи допринос унапређењу производње у пољопеивреди има Институт за воћарство у Чачку. У домаћој радиности се производило око 500 тона вуне.

Кажу, пре њих ништа није ваљало, али ови поаци показују да је било домаћина у држави јер се имао податак о сваком сегменту привреде, индустрије и ресурса.Данас се нигде не могу наћи подаци овакве врсте. 

 У наставку о овом региону

Богатство природних ресурса, кадропвски и други потенцијали омогућили су адекватан развој индустријске производње, која је по свом карактеру била разноврсна, углавном прерађивачка и ослањала се на локалне ресурсе и у значајној мери извозно оријентисана. Посебно место заузимала је метална индустрија, индустрија неметала, хемијска индустрија, електроиндустрија, дрвна индустрија и производња целулозе и папирна и текстилна индустрија.

–              „Прва петолетка“ Трстеник: производња хидраулике, пнеуматике, сервоуређаја

–              „14.октобар“ Крушевац: производња грађевинских, пољопривредних и рударских машина

–              Фабрика вагона Краљево: производња свих врста теретних, вагона, цистерни и прикључних возила

–              „Слобода“ Чачак: производња електричних и плинских штедњака, решоа и усисивача

–              „Цер“ Чачак: производња индустријских и металуршких пећи и сушара

–              Фабрика резног алата Чачак: производња свих алата

–              „Металац“ Горњи Милановац: производња најквалитетнијег и најсавршенијег посуђа

–              „Минел“ Нови Пазар: производња средњих напонских растављача и средњенапонских склопки

–              „Искра“ Нови Пазар: производња акумулатора

–              „Жупа“ Крушевац: производња средстава за заштиту биља, сировина за хемијску индустрију и индустрију стакла

–              „Мерима“ Крушевац: производња детерџената и сапуна

–              „Трајал“ Крушевац: производња аутогума и производа од гума

–              „ФАМ“ Крушевац: производња моторног уља, мазива

–              „Милан Благојевић“ Лучани: производња индустријске нитроцелулозе луцела и др.

–              „Први мај“ Чачак: производња материјала за термоизолацију, стиропор и др.

–              „Латекс“ Чачак: производња хемијских компоненти и лепкова

–              „Звезда“ Горњи Милановац: производња боја и лакова

–              „Етекс“ Баљевац: производња безалкалног влакна

–              „Магнохром“ Краљево: производња свих врста опека и масе за озиде високих пећи, електротехничке производе (руда ровни магнезит, синтермагнезит, ТА пећи, бојлери, грејне плоче итд…)

Индустрију фналне прераде дрвета:гарнитурни, комадни и стилски намештај, дрвбну галантерију и опремање ентеријера чиниле су фабрике: „савремени дома“ Крушевац, „Јасен“ Краљево, „Сима Сарага“ Чачак, „Нови Пазар“ Нови Пазар, „Јелак“ Тутин, „27.новмебар“ Рашка, „Домис“ Чачак, „Липасил“ Појате, „Импрегнација“ Ћићевац, а сарађивале су са 130 мањих приватних предузећа у примарној преради и финалној производњи дрвета и опремању.

Ево, са овим подацима треба упоредити данашње стање, ако ништа друго искористити већ постојећу инфраструктуру, предложити пројекте или позвати приватни сектор, бивше раднике да осмисле програме и крену у предузетништво, укључити локалну самоуправу, стручњаке.

Списак је неисцрпан

–              Индустрија целулозе и папира је имала капацитете у предузећима „Душан петронијевић“ Крушевац, „Божа Томић“ Чачак, „Цепак“ Крушевац.

–              У графичкој делатности: „Литопапир“ чачак, „Слово“ Краљево, „Типопластика“ Горњи Милановац уз велики број приватних графичких предузећа.

–              Индустзрија за текстил, обућу и одећу је био изузетно развијен: Тк „Рашка“ Нови Пазар, Конфекција „Рашка“ Нови Пазар, Трикотажа „Рашка“ Нови Пазар, „Весна“ Сјеница (чувене женске чарапе), „Рудник“ Горњи Милановац, Конфекција „Звезда“ Крушевац, „Јасра“ Крушевац, „Брусјанка“ Брус, „Жупљанка“ Александровац (врло модерна позаментарија која је била тражена у извозу), Фабрика обуће „Рас“ и многе друге.

–              Алкохолна и безалкохолна пића су се производила у 11 фабрика (најпознатије: „Таково“, „Вино Жупа“, „Врњци“)

–              Прехрамбена индустрија је располгала са 18 хладњача на 148.930 м квадратних (за месо 36.085, за воће и поврће 112.845, подруми за вино и друго пиће 191.487) Прерада воћа и поврћа је превазилазила 100.000 тона и ПИК Такову Горњи Милановац, „Преади-чипс“ Чачак, „Вино-жупи Александровац, „Слоги“ Трстеник и „Хладњачи“ Краљево и др.

Велики је списак познатих млинова, земљорадничких задруга, кланица, месара, уз 6 највећих предузећа у оперативи високе градње („Хидроградња“ чачак, „Колубара“ Краљево, „Грађевинар“ Ратина, „Градитељ“ Горњи Милановац, „Јастребац“ Крушевац, „Жељин“ Александровац“, произвођаче грађевинског материјала (шљунак, песак, груба керамика, украсни камен, железнички прагови, разне врсте бетонске галантерије, грађевинска дрвена и метална столарија).

Подаци говоре да је трговина овог региона располагала са 360.400 метара квадратних продајног простора (160.300 м кв. складишног, 16.510 м кв продавница: класичних 14.531, 27 робних кућа, 272 самопослуге, 1680 киоска, у чему је учешће приватног сектора износило 57,98 % у виду приватних предузећа и 62 % у виду регистрованих приватних радњи).

Подручје Београда

Довољн је поглед на Фабрику кугличних лежајева у Кнез даниловој улици, усред центра града! Никаквих разлога није било за прекид производње јер смо имали велики извоз, али атрактивна локација је била важна неком блиском из власти па је приватизована јо одавно и – ником ништа. Фабрика спортске опреме Спорт у Вишњичкој улици, “ Радулашка“ скретање према Карабурми, „Минел“ такође, све у том крају, пропадају зграде и вероватно нека опрема, па макар то био и канцеларијски намештај. Све може да се употреби, поклони ономе ко нема или му треба, да се промени намена, да се праве инкубатори малих привредника, да се претвори у простор за културне ствараоце ит итд, не мора све да се прода, али паметним газдовањем би се спасла издвајања из буџета.

Ту спадају и празне фабрике око Дунав станице, на Вилиним водама, толико је дугачак списак да то више личи на научну фантастику него на реалност. Једна од њих се може понудити дизајнерима, креаторима и произвођачима модне индустрије, студентима, могло би да се отвори пуно радионица и ето запошљавања, корак по корак, уз давање субвенција на овој основи на не на основу политичке припадности због обезбеђивања гласачке машине (углавном пропадну). Уз озбиљно и широко сагледавање и свести да суштину економије чине мала и средња предузећа и стварање политичког, законског, пореског амбијента другачија ситуација би била, а наши политичари нису ни свесни да учинци утичу на бираче, без политичке припадности.

Како и куда даље

Треба да се почне од основног, да Влада нареди локалним заједницама попис свега што се налази у домену локала, зграде, куће, школе, обданишта, продавнице, предузећа, фабрике (активне и неактивне), културне институције, здравствене институције, саобраћајну инфраструктуру, природне ресурсе, број запослених и незапослених, структуру становништва и онда правити реалне планове, првенствено обезбеђивањем стручног кадра за конкретне области који би био запослен у локалним заједницама – овако, због непотизма у просеку, 10 службеника прима плату, 3 ради (ових 7 могу да остану код куће) и учинак нам је овакав какав је. Јадно делује брига о евентуалним отказима бирократских радника у односу на небригу о вредним и стручним радницима који су отпуштени приватизацијом домаћих банака и привредних субјеката.

Закључак

Ето прилике да се провери шта се збило са оволиком имовином, некретнином, производњом и колико је опстало приватних предузећа и предузетника у току задњих 14 година. Без правих показатеља не може се правити стратегија економске обнове земље а ни најављена реиндустријализација, као ни неопходне субвенције као ни учешће на иностраним конкурсима за подстицај производње која би довела до запошљавања.

Милица Гужвић

Блог Внедељковић