Читуље

У леп велики манастир, удобно смештен подно високе планине, недавно је стигао момак од двадесетак година, са ранцем на леђима. Дошао је из великог града, уморан од покушаја да свима угоди. Родитељи су од њега очекивали да заврши факултет, да не упадне у лоше друштво, да буде фин и примеран. Другари су га уважавали само када је испољавао грубу страну неког лика из толико популарних акционих филмова. Девојка је тражила да буде нежан, романтичан и, по потреби, одлучан. А он је пожелео да види ко је и какав је, у ствари.

Игуман је дуго с њим разговарао и одлучио је да га прими када је млади човек рекао како жели да са дистанце осмотри свој досадашњи живот, да научи Богу да се моли, и наравно, да помогне братији.

Уходавајући се у дневни ритам манастирски придошлици је све било веома занимљиво. Јутарње и вечерње молитве, заједнички обеди, послушања која су добијали. Наравно, ту је и упознавање људи који су себе предали Богу, али као најинтересантније му се учинило то што се најстарији монах свакога дана у време послеподневног одмора затвара у своју келију са гомилом новина.

Зачуђен, питао је најпре једног искушеника што стари чита толике новине, а овај му одговори да нема појма, да је чуо да је тако одувек. Распитивао се и код других монаха, али нико није био вољан о томе да прича, чак је добијао грдњу што је љубопитљив.

И игуман му је рекао да не зна тачно о чему се ту ради, и да је давно чуо да се стари одувек склањао од свих, желећи тај делић дана само за себе. Још је додао:

– И сам сам приметио необично понашање старца. Нико није знао шта ради са толиким хартијама, које је увлачио као хрчак у своју јазбину. И тако из дана у дан. Месеци су пролазили, а онда су се нанизале и године, а он је сасвим упорно ишао у своју собу не желећи никога да пусти унутра. Нико више и не обраћа пажњу на то, па те саветујем да и ти тако чиниш.

Али ђаво није дао мира младићу. Незадовољан оним што је чуо, момак је на крају решио да поразговара са старим калуђером, па га једног дана заустави и чврстим гласом упита:

– Реци ми, молим те, оче, шта ти је толико интересантно у тим новинама које носиш у своју собу сваки дан? Зар не мислиш да пишу све саме лажи, да замајавају народ? Па ти си бар овде дошао да будеш на извору истине.

Седе обрве се подигоше дајући лицу израз зачуђености, чело му се још више збрчка, а онда, уз уздах, калуђер процеди:

– Гледај, ти, своја посла! – и оде.

Увређен таквим поступком, знатижељник одлучи да старца посматра наредних дана. У тачно одређено време монах је довлачио старе новине прво у своју собу, а онда их је, једнако уредно, носио у шупу, где је правио фишеке за угаљ и дрва. Сви који су пословали по кухињи потпуно су били навикнути на практичне смотуљке којима су ложили времешни шпорет.

Уочио је још да су то углавном дневне новине које се штампају у главном граду, али било је и неколико локалних листова. Та чињеница га је потпуно збунила. Питао се са још већим занимањем шта ли стари тражи у тим новинама.

Решио је једног дана да мало пригвири и сам погледа шта се ту скрива. Потрудио се да изведе свој наум тако да нико не примети. Чим је видео монаха како иде у своју собу, брже боље отрчи до оставе, па поневши мердевине, појури ка задњој страни конака. Пажљиво осмотривши гледа ли ко, прислони их уз зид. Попе се на неколико пречки и звирну кроз прозор. Плашио се да га стари не примети, али је тај страх брзо ишчезао. Гледао је монаха како пажљиво исеца читуље из свих новина које је тог дана донео. Затим је новине сложио поред врата, а читуље поређао по столу. Клекао је потом, и очигледно у молитви, пустио је да му сузе цуре по сликама оних који више нису живи. После молитве скупљао је читуље и брижљиво их одложио у повећу кутију. Младић се сакри када виде да се старац спрема да изађе са свежњем новина.

Пожуривши да одложи мердевине, дочека монаха пред шупом. Заустави се пред њим, па му се одлучно обрати:

– Опрости, оче, много ме занима, па те опет питам, шта ти радиш са том старом хартијом?

Зачкиљи старац, одмахну руком као да тера досадну муву и рече:

– Сине, боље ти гледај своја посла. Шта се тебе тиче шта било ко ради?

– А како мислиш да нас млађе научите нечему, ако све од нас кријете?

– Ко крије, и шта? Свака служба је свима доступна. То је најважније. Јеси ли видео ономад, пред славу? Црква пуна. Свеноћно бденије је трајало… колико? Од девет увече, скоро до четири сата ујутру. Ту има шта да се научи. Виде ли ти онај народ, виде ли да отац чита отпуст, а нико не хтеде да се помери?

– Видео сам да нешто чекају. Требало је, можда, рећи још нешто, неку молитву? Можда проповед, шта ја знам? Сви су деловали одморно, укрепљено. Истина је, тада сам схватио колика је снага у  тој посвећеној заједничкој молитви.

– Ето, то ти је важно и то важно нико сакрити од тебе неће. И не сме.

– Али, оче, ја знам твоју тајну

– Какву сад тајну, Бог с тобом, дете.

– Нећу никоме рећи да сечеш читуље, али ми мораш рећи зашто то радиш?

– Ех, синко! – дубоко уздахну старц па настави. – Баш си права досада. Ал, нека ти буде. Ја сам у манастиру откад знам за себе. Нисам ишао у школу. Никада нисам научио сва слова. Знам само своје име да напишем. Некада је било само нас два монаха, а много посла, није имао када да ме учи писању.

– Али, како? Ја те гледам кад си у певници, ти читаш…

– Ма, какви. Држим отворене књиге, али све молитве сам научио напамет.

– Зар није могао неко од посетилаца да те мало подучи?

– Друго је то време било. Знало је да прође и месец, и два, да нико жив не уђе кроз ову капију. Хвала Богу, те су се ствари мало окренуле. Почео народ да долази у цркву, а хоће и момци да се закалуђере. Ето, даде Господ да ја све то видим. А, ови што сад долазе, као и ти уосталом, сви паметни, школовани и писмени, него шта. Сви читате много књига, а ја ти ниједну, за цео живот, нисам прочитао.

– Није касно ни сад да научиш. Могу да ти помогнем.

– Сад сам ја матор за учење.

– А читуље?

– Јој дете, како да ти кажем, да ти објасним? Умирао је народ, многима се нико није ни помолио за покој душе. Било их је да су са звездом ишли на онај свет, али тамо ништа добро није могло да их сачека. Долазили ми људи, исписивали имена, али шта вреди кад ја не знам шта пише. А да видиш, било ме срамота.

– Па, шта си радио?

– Говорио сам им да ми донесу фотографију покојника. И људи доносили. Ја ставим сличице на онај ниски астал, па клекнем, и молим Бога да их прими у своје наручје. Касније сам сазнао да се у новине стављају слике умрлих па сам почео сам да их сечем. И да се молим за њих. Све их чувам у кутији, и само додајем нове. Много народа умире. Не знам ја њихова имена, али Свевишњи добро зна како се они зову, а ја им само гледам лица. Гледам, замишљам њихове животе, па ме нешто дубоко дирне и обавезно се расплачем. Због свих нас. Плачем и због њих, и због себе. Можда ипак више због мојих грехова.

Љиљана М. Јовановић