Владавина компетенције – једини гарант сигурне хране и квалитетног друштва

За ФБР- Драган Атанацковић Теодор

——————————————–

И смешно је и страшно колико се не познајете, а размахали сте се крпама на олују.
КЊИГЕ ОТКРОВЕЊА

У Србији, па ни у свету, још увек нема ниједне јавно познате организације, нити иједне јавне личности (пошто себе у тако нешто једва могу да рачунам) која је бескомпромисно и неодступно за владавину компетенције и која то јавно и износи.

У неким будућим временима то ће деловати чудно, ненормално, па и горе; у времену у којем ово пишем то је не толико нормално, јер не може бити нормално, колико логично.

Они који (не)званично владају светом, дакле: и Србијом, и које зову „владарима из сенке“, мада више личе на „владаре из сенкрупа“, се задовољавају тиме што успевају да владају упркос томе што им је владавина и све оно што њоме производе, а са становишта стварности, на врло климавим ногама.
Ако уопште и има ноге, то јест упориште у ичему реалном.

Они, на пример, успеју да лобирањем (простије: подмићивањем) наведу амерички Конгрес и председника САД да одобре документ по којем им се не може судити за било шта што узрокују, производећи и дистрибуирајући храну и лекове, који су компетентним истраживањима оквалификовани као несигурни, по здравље, па и сам опстанак опасни.
То им, логично, ствара готово необорив утисак да су моћни и да владају.
Оно чиме не владају, а онда им џаба сва владавина, јесу већ постојеће и надолазеће последице ГМО-пошасти.
Али, они сматрају да су се и од тога заштитили потписом једног блесавца који глуми председника САД, а заправо је не само глуп, него и неурачунљив.
Као и његови лобисти.

Јер кога ће стварно интересовати шта је потписао тај неурачунљиви тип кад наступи помор? Ко ће пет пара давати на значај тог „изабраника народа“?
Тада ће бити потпуно небитно и да ли се „Монсанту“ и осталим произвођачима и промотерима дугорочног отрова званог ГМО може званично судити, обзиром да је тамо нека од стрaне неуких изабрана будала потписала да не може.
Једини суд који ће у таквој ситуацији важити јесте суд компетентних, који је већ донесен и чије спровођење ће означити крај ГМО-пошасти.

Такав суд ће бити могуће спровести тек када компетенција постане не само научна, него и владајућа појава, са свим прерогативима које власт има, укључујући и силу.
Потписи, резултати гласања и референдума, који су ишли у прилог ГМО, ће у тој ситуацији имати значај лањског снега.

За сада живимо у свету диктатуре некомпетенције, која се у политици зове демократија, као тренутно најзаступљенији облик политичког уређења, а у економији „тржишно пословање“.
Последица тога је и то што конзумирамо несигурну храну, која производи канцере и друга обољења.
Понеко се и тргне, па бар, као ја и они који су се освестили, колико год је могуће избегавамо ту појаву.

Међутим, у неком масовнијем смислу и обиму то је засад немогуће.

Осим што се хранимо несигурном храном и „лечимо“ истим таквим „лековима“, и наша социјална и пословна ситуација обилује несигурношћу.
Свет живи у сенци тзв. економске кризе, чији узрок је такође некомпетенција на политичкој и економској власти.
Док нам певају песмице о отвореном и цивилном друштву, друштва у којима живимо су заправо неквалитетна у сваком погледу, раслојена на пребогате и оне који једва преживљавају.
У таквом свету не само да нема социјалне правде, што и није неки проблем, јер сам тај израз може свашта да значи, него нема ни, иначе врло остварљиве и могуће, социјалне равнотеже.

Брбља се свашта, сања о некаквој „идеалној демократији“, као што су неки јуче сањали о истом таквом комунизму.
А стварност је све одурнија и одурнија.

Све у свему: једини излаз из свега тога је владавина компетенције, као јединог гаранта сигурне хране, без које нема ни опстанка, а камоли чега другог, и квалитетног, социјално уравнотеженог живота, бар до оног нивоа какав су својевремено имале Инке.
Европска и уопште данас позната цивилизација не само да не напредује и врти се у круг, него чак атрофира у правцу некаквог феудо-робовласништва.

Све у свему: будућност није на страни некомпетенције, као ни поредака какви унутар ње настају, укључујући и демократију.
А упорно настојање да се то задржи и одржи донеће и већ доноси катастрофалне последице из којих се може изаћи само владавином компетенције.