Дијагноза српске пропасти – Косово дамо, маратон не дамо

Док Владан Глишић виси са прозора и прозива председника владе Ивицу Дачића за издају Косова и Метохије, један део народа скандира „Издаја, Издаја“, а други звижде и скандирају „Маратон, Маратон…“, а Глишић одговара „Не дамо Косово“.

Е, то је тај тужни тренутак, где је један човек је имао храбрости да прозове Дачића, а други да приђе Дачићу и „очи у очи“ да га пита „Да ли мирно спаваш?“, док је другима је само до лаке забаве – маратона.

Уместо да сви сложно заурлају „Издаја“ они не маре за Косово и Метохију они скандирају маратону. Е па, подсетио бих ове што скандирају „маратону“ да се маратон одржава такође у част једне борбе, у част тријумфа Грка над Персијанцима у Маратонској бици одигране на Маратонском пољу по коме је добила име. Филипид је трчао од Маратона до Атине да јави да је персијска инвазија заустављена. Да ли бисте ви трчали од Газиместана до Крушевца да јавите да је турска инвазија заустављена? Маратон је славна битка али није део српске историје, а Косовска битка је још славнија и за нас још важнија јер је део наше историје и индентитета. Треба да скандирате „Газиместан!“, то је права реч.

Али не! Међу Србима је масовно завладала  жуто-плава грозница ниског морала, а мозгови су испрани „Великим батом“. Поделисте се Срби као Израелци подно планине Синај, опчинило вас „Златно теле“.

Браћо, можда је Газиместан (и Книн, Бања Лука…) за вас далеко од Београда, али Маратон је даљи, а Брисел и Вашингтон су још даљи.

Једини прави закључак је да сте ову беду и заслужили када тако мислите, и многи се неће опаметити док им „мечка не заигра пред вратима“, а неки ни тада.

А, решење је лако: „Ех кад би народ Мој, држао законе Моје и заповести Моје и уредбе Моје, брзо бих покорио непријатеље њихове под ноге њихове.“

Али, Срби се уздају у силу и новац (које немају) уместо у Бога.

Аутор: Слободан Недељић