Брана Црнчевић је написао “Дневник једног…” у коме нас је поприлично добро описао. Издвојићу један мали део:

“Ако будем одбачен, Срби ће ме најдаље одбацити, ако будем понижен, Срби ће ме највише понизити…”

и додати:

“Ако ме “Срби” издају, издаће ме најболније”.

Омиљена спортска дисциплина у “Срба” је издаја. Одувек била. Није толико ни битно шта се издаје/продаје битно је да је то нешто некоме битно. Што је битније већем броју људи, то је издаја слађа. То је та нека, слободно могу рећи, болесна потреба тих и таквих “Срба” да се додоворе некоме. Као да осећају неки стид што припадају овом народу, па на тај начин хоће да се “оперу пред светом” и прикажу себе како немају баш никакве сличности са нама. И Богу хвала, све више се уверавам да између тих “Срба” и мене постоји један широки у дубоки јаз. Нешто као бездан.

Смејали су се онима који су говорили да се Србија брани у Книну.

Говорили да се Република Српска Крајина десила јер и није била тако битна великом броју људи, али да се тако нешто никад неће догодити са Косовом и Метохијом које је срце Србије. Косовом и Метохијом које је битно сваком Србину. Сваком ПРАВОМ Србину.

Нажалост, нису били у праву. Или можда и јесу, али је оних ПРАВИХ Срба мање него ли смо сви мислили. Оно да смо слабо организовани, да нисмо довољно гласни, некако све мање “пије воду”.  Просто је немогуће да смо толико успавани да су потписали капитулацију, а да је већина то мирно прихватила.

У ствари, како је приметио комшија Облоговани, поједини нису прихватили мирно. Напротив. Поједини су славили што се “коначно решило косовско питање и Србија ће мирно моћи да настави пут европских интеграција”. Већина њих и не схвата да је “косовско питање” било само једно у низу оних која очекују Србију на том путу европских интеграција.

Книн и Република Српска су пали због издаје.

Пали су и Косово и Метохија. Из истог разлога.

Војводина, Рашка, неке области која нам нису ни пала на памет ускоро ће се наћи на листи жеља, списку којим се купује улазница за нешто.

Последице те одлуке ћемо осећати ми, они који су је донели неће видети ништа. У њиховом свету, негде на Дедињу или некој другој сигурној, изолованој локацији, сувише су високи зидови. И добра изолација. Они тамо нити виде нити чују било шта што им се не свиђа. Живе у свом свету, наздрављају својим успесима и верују да су урадили историјску ствар.

И јесу. Само греше у једном. Ко год да сутра пише историју коју ми данас живимо, издаја ће остати. У какав год шарени папир да је умотају, издаја ће се видети. Колико год да је представљају као победу издаја је увек знак пораза. Овога пута оног најболнијег. Оног који најављује серију којој се ни не наслућује крај.

Које год име да дају Споразуму, оно што су они урадили на сваком језику значи исто – ИЗДАЈУ.

Извор: ИВИН СВЕТ – http://ivinsvet.wordpress.com/2013/04/20/%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B7%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%B4%D0%B0%D1%98%D0%B0/