Непримерена лежерност

У свету се само три земље, и то на државном нивоу, заиста боре против ГМО: Мађарска, Француска и Перу.

Све остале су, укључујући и Кину и Русију, у пакту са тим „ГМО-ђаволом“…

У нашој земљи, по том питању, ствари стоје ем одвратно, ем лицемерно.
Званично имамо закон који забрањује ГМО, а незванично само Бог зна колико код нас има њива засејаних ГМО-семеном, а тек ГМО-производа…

Укратко: читав свет је, са нешто мало изузетака, ушао у коридор који води само у једном правцу, у правцу катастрофалних последица, које су, из ове преспективе, збиља несагледиве и крећу се између масовног помора и апокалипсе.

Срећа у несрећи је то што ће ГМО (читај: Глупо Модификовани Организми), захваљујући халавости плутопатократије, која стоји иза тог псеудонаучног пројекта пошаст направити већ у првој генерацији конзумената, јер, према компетентним истраживањима, која се од стране ГМО-лобиста потискују и дискредитују, у другој, евентуално трећој би једна од последица био и масовни стерилитет, што је синоним за крај људске врсте.

Непримерена лежерност огромне већине на све ово ће само припомоћи да последице стигну несмањеном јачином и брзином.
Ова лежерност, наравно, не потиче из храбрости, па ни лудости, него из глупости те исте већине и њене склоности да се ослања на информације које јој пружају лобирани ( простије: подмићени) политичари, које та већина бира на циркусијади званој „слободни избори“ и исти такви, купљени, велики медији.

Свему томе свој допринос дају и псеудоборбе против ГМО, разноразни протестићи, декларације о зонама без ГМО, које у пракси немају никакав значај, и слично.
То исто уљуљкава ионако успавану свест.

Само мали број озбиљних на то гледа реално, колико може уклања се од ГМО-отрова и набавља и производи сигурну храну.

Не сумњам да ће у догледно време описана лежерност нестати и претворити се у максималну опрезност, али разлог за то неће проистећи из разума, него ће настати силом прилика.
И во излази из купуса, чија претерана конзумација је опасна по његов опстанак, тек кад добије мочугом по ребрима. Пре не би. Зато што је во. И нема разум.

Људи се хвале да га имају, али га већина очито држи „у штеку“, и не троши га без велике нужде.