ВЛАДАН ВУКОСАВЉЕВИЋ: 24. МАРТ 2013. ИЛИ ХОД ОД СИНАН ПАШИНОГ ДО НАТО ЗЛОЧИНА

петак, 22 март 2013.
Нови стандард

Шта је одговор на питање: Има ли слобода цену?

Пре тачно четрнаест година бомбе су почеле да падају на Србију. Страдали су невини цивили, гинула је храбра војска, рушене су фабрике, мостови и путеви. Уништавана је једна мала држава зато што се нашла на путу идејама Новог светског поретка, који је свет почео да кроји по својој мери.

Давид се храбро борио против Голијата и мало је недостајало да праћка слабијег обори оријашког насилника. У немогућим условима овај неравноправни бој ипак је окончан каквим-таквим али у основи часним исходом за слабијег. После су на сцену ступили српски патуљци, олако и нетачно називани политичарима и постарали се да херојски отпор народа и војске буде предан забораву а судбина државе у руке страним силама руковођеним нечасним мотивима.

И свих ових година након тих догађаја, агресија на Србију није престала. Она се у циничној историјској инверзији Клаузевицевог открића очитује као наставак рата другим средствима. Уместо бомби и рафала, изложени смо уценама, претњама, притисцима и понижењима, будући да, упркос свему, агресор није до сада у потпуности остварио свој циљ.

У држави затрованој осиромашеним уранијумом, који наше људе коси више и свирепије него бомбе, у медијском еврофанатичном мраку, у епохи у којој је Дисова песма „Наши дани“ актуелнија него икад, у историјском мехуру у коме се подаништво Западу и издаја афирмишу као највеће врлине, и даље живи тиха већина која верује да Србија још није умрла и да ће наставити да се бори. Онако како је увек једино и могла. Углавном сасвим сама, сиромашна, слабија од непријатеља, унапред осуђена на страдање, али пркосна, одлучна, храбра и прожета идејом исправности вечне борбе за слободу и правду. И као таква стасавала, одрастала и историјски сазревала на Косовском завету.

Обраћам се тој тихој већини и позивам све оне који могу да дођу 24. марта у 19 сати испред Светосавског храма у шетњу која ће почети на месту Синан-пашиног а завршити се сат касније на месту НАТО злочина, испред срушеног Генералштаба.

Подсетимо једни друге да још постојимо, да нас има, да памтимо и да се не предајемо. Покажимо нашим непријатељима да узалуд троше време и новац на корумпирање и куповину наших политичара патуљака. Већина смо ми, нису они, а издаја ће, ако до ње дође, однети своје следбенике тамо где је и њихове претходнике.

Они многобројни, који у то време неће моћи да буду присутни, нека тога дана ураде нешто добро за Србију и себе. Довољно ће бити да буду спремни да ослухну глас предака, у тишини погледају себи у душу и да тамо потраже одговор на питање: Има ли слобода цену?