Прошле недеље у хотелу ,,Москва” организован је скуп под називом „Србија и косовско питање”. Уз госте из иностранства, академика Елену Гускову, и професора Кеичи Куба са јапанског Васеда универзитета, били су присутни скоро сви људи који су на теми Космета радили током последњих петнаестак година. Присутни су имали прилике да током скоро петосатне расправе чују искуства из прве руке, низ конструктивних предлога и неколико веома занимљивих полемика између људи који различито виде решења.

Иако је било доста присутних новинара до наше јавности је мало тога стигло са овог скупа. Штета, јер иначе нигде не можемо да прочитамо или да чујемо како режим заправо преговара о Ахтисаријевом плану, како садашња платформа нема никакве везе с планом који су у време преговора израдили Самарџић и Којен и који је тада био званична државна политика Србије, како заједница српских општина неће имати директне финансијске и административне везе с Београдом већ ће све ићи преко Приштине чиме ће север Космета бити потпуно „реинтегрисан” у уставноправни поредак независног Косова, слично Ердутском споразуму, како се спрема споразум о добросуседским односима између Србије и Косова…

Други панел био је посебно посвећен уставноправним моделима и последицама решавања косовског проблема. Између осталог, сазнали смо да су сви досад потписани и реализовани споразуми Београда и Приштине необјављени и недоступни јавности, иако за то нема никакве правне основе. Треба се подсетити да су у последњих неколико недеља највиши челници државе Србије крајње непримерено говорили о Уставу, на основу ког су изабрани и на који су се заклели. Премијер је поспрдно критичарима поручио да узму Устав под мишку па да иду на Косово ако могу, а председник је у интервјуу признао да је третман Космета и понашање администрације према њему неуставно, да се све одвија уз претпоставку да за то наводно имају легитимитет, а да ће Устав бити накнадно промењен.

Треба се међутим подсетити да се Србија правно гледано не налази у ванредном стању и да челни људи ове државе немају никакво оправдање нити правни основ за овакво увођење земље у ванправно стање. Ствар није нимало безазлена јер и многи други сегменти власти, како извршне, тако и правосудне, показују све мање обзира према постојећим нормама и према правилима уређеног живота. Невероватно је да свим истрагама и борбом против криминала руководи министар одбране. То да први човек војске одлучује о све већем броју питања у земљи, од спорта до корупције, нивоа афлатоксина у млеку итд., среће се једино у јужноамеричким или афричким војним диктатурама. Мишковић се на пример у притвору држи на основу веома климаве оптужбе али зато министар одбране каже да би он лично био веома разочаран ако се овоме притвор не продужи!? Врло је занимљиво и понашање Уставног суда који је одлуку о оцени уставности Статута Војводине одлагао све док није промењена власт, а онда ј је донео преко ноћи. Иста ситуација се сада понавља са уставним жалбама поводом Космета.

Читав овај правни неред има озбиљне последице. Власт најављује да би након окончаних преговора могао да се донесе уставни закон којим би се наводно регулисала читава материја. Али до сада нисмо чули убедљиво и логично објашњење о томе шта би тај закон регулисао и на који начин. Како ће наш уставни закон да регулише заједницу општина која треба да делује у оквиру самосталног Косова, по његовим законима? Уставни закон би морао да регулише читаво подручје Космета, а не његове посебне делове. Не чини се ни да људи из власти за сада имају тачне идеје о томе како ће се из читавог овог хаоса изаћи.

Бивши судија, садашњи професор Зоран Ивошевић је изнео веома занимљиво решење. Он је предложио (,,Политика” је тај текст јуче објавила) да се садашње стање регулише по моделу из грађанског права. Да се читава ствар третира као провизоријум, привремено решење којим се само констатује чињеница да држава Србија не врши своју власт на територији Космета, већ да је тамо обавља систем привремених институција које су дошле на основу резолуције УН 1244. Да се та власт третира као некаква врста стечевине, по моделу привременог управљања узурпираном имовином.

Суштину је чини се добро захватио професор Кубо: ако желите у ЕУ мораћете фактички да признате Космет и да на крају промените Устав који би санкционисао то признање. Ако то не прихватите онда нема никакве потребе да мењате Устав.

Србија се дакле налази пред дубоко политичком одлуком: да ли ће да прихвати пуну реинтеграцију севера у уставноправни оквир самосталног Косова. Ниво ингеренција је другоразредно питање ако север мора да прихвати законе Косова, а Србија престанак досадашњег директног, непосредованог деловања и финансирања својих институција на поменутом подручју. По свему што видимо, власт је већ донела ту одлуку, за шта се врши медијска припрема игнорисањем чињеница и нарученим истраживањима јавног мњења по којима наводно свега шест одсто грађана сматра да је то озбиљан проблем. Не случајно, у исто време крећу силне иницијативе за промену Устава и нови талас „борбе против корупције”.

Бојим се да тако читава Србија постаје ванправни провизоријум.

 

Виши научни сарадник у Институту за европске студије

објављено: 21.03.2013.