Милан Јовановић: Циркус у лудници

Поштована господо, после кратке али успешне турнеје по Европи, циркус је опет у вашем граду! Кротитељка Кети је, чујемо, задовољна, алал вера Оливера, благо нама с вама, браћо циркузанти.

19.03.2013. Вести, за ФБР уредник Биљана Диковић

Шта смо видели на малим екранима наших ТВ пријемника, гледај ‘вамо Станиславе, мајку ли ти сељачку! Гледај ‘вамо да не буде после шта је рек’о Тома, шта је рек’о Ивица, а шта није рек’о Аца.

Гледао Станислав, мајку ли му сељачку, и ништа му није било јасно. Тома рече да је са кротитељком договорено да Тачи попусти, Ивица на то додаде да од договора, богме, ништа бити неће, јер се Србија није, нити ће сагињати због тамо неког Датума. И још рече да Америка, мајку ли јој америчку, држи страну Тачију, ко да јој није доста што је за њега ратовала и истресала онолике бомбе.

Погледа Станислав у Ацу, чекајући да Господар Вучић пресуди, али он ћути, некако камено озбиљан, рекло би се чак и збланут, као да га је кротитељка позвала у кревет, а не на тзв. преговоре. Помисли Станислав: да њему, наопако, није Кети допала?! Да л’ се зато смејуље ова остала двојица, као Цига пред кадијом што је прогутао украдену дрењину наслађујући се невољом следећег осуђеног што је украо бундеву?

Џаба Станислав гледао у екран, пажљиво гледао и записивао умне речи Томе и Ивице, ништа није разумео. Ко је коме попустио, ко је кога превеслао, шта то ми добисмо, а они изгубише и како то да за Север важи касапистански устав, а Косово је Србија?
Пошаљи блесавог у свет, па седи и плачи…

За то време, баба баби очи вади, а директор тог пакленог старачког дома не нађе за сходно да обавести јавност. А, где ћеш тачније и црње симболике тренутног стања у Србији него што је то копање очију две јадне старице. Зар не личе на многе од нас, подељене на полуделе очајнике и беспомоћне жртве, а сви заједно плен бахатих, моћних, бескрупулозних учесника копаоничког Бизнис форума и њихових ментора, од милоште званих министри.

Како у једној великој лудници, где родитељи убијају децу, а деца родитеље, где малишани одрастају на кори хлеба и води и сањају играчку, где високопозициониране, подгојене лопуже дефилују пред гологузим народом, како у тој лудници да ико мисли на нешто узвишеније од голог живота?

На Косово, на пример.
Свуда око Србије ври. Бугари стрмекнуше своју владу због скупље струје, а мучени Србин стрепи под сенком отказа на послу за који плату прима кад се газда сети. Давно је прошло време кад смо имали снаге да изађемо на улицу, да покажемо зубе. У међувремену смо обезубили рушећи старе владаре и доводећи нове, надајући се, узалуд, бољем.

Што више мењамо, све је више исто, свако ново јутро будимо се као у Дану мрмота, уз исту песму лешинара који владају Србијом. Нова/стара имена, нове/старе лажи, све ми то видимо и знамо, али џаба. Неста снаге.

Због тога се и чудим овим грчевитим и очајничким покушајима да се издаја Косова покаже као победа. Чему све те изјаве мимо здраве памети кад их више нико и не слуша? Чега се та наша чувена тројка Апокалипсе боји? Гласа народа?

Каквог гласа? Ког народа?
Тај народ гледа како да преживи, са страхом посматра децу док спавају, мислећи шта ће јести сутра. Тај страх је сада јачи од свега, од гнева и од побуне, али дође онај тренутак када вулкан проради, када се пита: Докле више, бандо!

Зато, не губите време, господо циркузанти, на увијање у обланде, него лепо признајте да сте издали Косово. Не чекајте ерупцију. Можда ће вас сада мање болети.
Можда…