Надница за евро и по: ЖИВОТ У ЗАКРПАМА – ПОРОДИЦА ЈОВИЋ ИЗ УШЕВЦА НА ЈУГУ СРБИЈЕ ЖИВИ У ДВЕ СОБИЦЕ

Миодраг Јовић нема посао осам година, па копа кукуруз и сече дрва за 200 динара дневно, јер седмочлана породица некад не једе и по дан-два, а месечно им треба 75 кг брашна

10. 03. 2013. ФОТО и текст: Д. ЂОРЂЕВИЋ, стални дописник Вести– ВРАЊЕ, за ФБР приредила Биљана Диковић

У мартовско хладно јутро напуштена продавница у Ушевцу, 20-ак километара удаљеном планинском селу од Врања, зуб времена је учинио своје. Испод продавнице, тик уз обалу реке Ветернице, овећа дивља депонија смећа. Обале реке су добро окићене, на оголелом дрвећу висе најлонске кесе.

Постоје само два начина да се пређе река, која је још плаховита након скорашњих обилних киша. Са друге стране је дом Јовића, где смо се упутили. На једном месту је шира греда са рукохватом на почетку, а потом се одржавате захваљујући умешности и доброј равнотежи. Репортер „Вести“ брзо одустаје. За мештане је прелазак рутинска ствар, па се са друге стране обале смеје једна млађа жена. Мало даље је импровизован крезав мостић. На металну конструкцију су невешто постављене танке даске. Већина њих је од многих зима, снега и леда натрулела, а на појединим местима их и нема па путнику намернику никако није свеједно. Али, мештани су и овде веште акробате док скачу по шинама и даскама.

Погани очеви

Јовићи су 200-ак метара од реке. Након киша све се претворило у блато. До недовршене куће од блокова долази се низбрдо поред ограде од кочева и жице.
У кући се чује плач бебе. Дочекује нас Сања, беба која још није напунила месец дана. Држи је, огрнуту прљавим ћебетом, 26-годишња мајка Сузана. Њена две године старија сестра Јагода јој помаже око детета јер има седмогодишњу ћерку Сару. Поред њих је њихова најмлађа сестра 12-годишња Александра. Каже да је добра тетка Сари и Сањи. Њихови родитељи Миодраг и Станиславка Јовић имају малтерисане само две собе. Једна има 12 квадрата, а друга шест. У тој мањој су сви, јер је топлије. У пећи пуцкета багрем због бебе. У другој већој соби су два кревета, столичице и сто.
Ту се кува ручак, на закрпљеном шпорету. Дими на све стране. Ври вода за прање веша, а на бочним зидовима су клинови, о које је растегнут канап за сушење. Бебин веш се суши на поклопцу од шпорета, јер њена одећа је толико оскудна да једно друго чека да се осуши.
– Има нас седморо, шест женских и ја. Супруга, три ћерке и две унуке. По једна унука од обе ћерке, а за очеве питајте њих – слеже раменима Миодраг.
– Знају се они, крију се као поганци у рупе, брига их за децу – виче Јагода.
Беба Сара почиње да плаче. Сви трче. Прва је Јагода.
– Сузана је много воли, препородила се откако је родила. Не уме, а и не може сама, па јој помажемо. Храни је вештачким млеком хумана, четири кутије иду месечно, то је 3.200 динара. Али, за бебу мора да има, мора да живи. Тата и мама не раде нигде, љута смо сиротиња. Од помоћи и дечјег додатка имамо око 14.000 динара и то оде за бебу и на брашно, а за друго тешко да остане – прича Јагода.
Наређује малој сестри Александри да загреје воду, сипа млаку воду у флашицу и даје беби да јој заварају грчеве у стомачићу. Беба добија следовање млаке воде и престаје с плачем.

Козе као спас

– Имамо три козе, сами смо их запатили, једну је Миодраг зарадио, па кренуло. Имамо и три јарића. Тренутно, једна коза даје млеко. Пију Александра и Сара, остало иде за прављење сира, за нас да има – прича Станиславка.
 
Сурутка за пса

– Чувамо пса, а и он нас чува, у старој шкољци од фиће, хранимо га сурутком и ако остане мало хлеба. Кад га пустимо иде на ђубриште. Ми, не за сада – објашњава Станиславка.

Пуст засеок

– У Ушевцу сам давно докупио плац, јер ми је родна кућа високо горе у планини, у Чукљинском засеоку. Сат времена пешке одавде. Нема тамо никог, сви смо се иселили – прича Миодраг.

Миодраг, висок и кошчат, каже да жив човек не може у гроб. Радио је од 1981. до 2004. године. Прве две године у Неметалима у Врањској Бањи, откидао пијуком камен лиску, а потом годинама у врањској фирми Алфа, док није добио отказ.
– Све је било добро док је ишао аутобус и док сам могао редовно да долазим на посао. Кад су укинули линију у 4.15 ујутру настале су муке. Не могу пешке зими преко планине Гоч јер до Врања има око 20 километара. У Алфи сам био обичан радник, али плата је била добра. Узео сам акције и паре, од тога сам овде саградио кућу, помоћне просторије за стоку, али све остаде недовршено – казује Миодраг.

Квасац на црту

Говорили су му да је требало да остане у Врању, нађе стан, а кући долази за викенд.
– Лако је другима, али ја их питам да ли би они саме оставили оволико женскиња у кући. Овде се грешке праве лако, а последице су заувек, нема поправке – истиче Миодраг.
Станиславка, док носи канте са водом које смештају унутар куће, уздише и крсти се:
– Кад га истераше с посла, једно две године смо се мучили као Исус. Добро кад остадосмо читави, и са мозгом и са снагом. Данима нисмо ништа јели, јер се није имало. Само врућ чај. Ај ми, ал’ деца?! И сад није много боље, али може се. Једемо два пута дневно, у 11 ујутру и шест увече. Јутрос смо се најели пасуља што је остао од јуче, а за вечеру кромпир, скуваћу га, па у ђувечку да га запржим машћу, да замирише мало. И, врућ хлеб, шта више? Хлеба једемо као луди. Деси се и сада да немамо, па дан-два ништа не једемо. Навикли смо се, није тешко, само да се не одужи – прича Станиславка.
У кући Јовићевих је чисто, имају мало одеће, посуђе и канистри с водом су смештени на недовршеном спрату, на столу и по ћошковима. Миодраг се пење мердевинама на спрат кад треба да нешто донесе.
Углас причају шта имају и шта немају. Мешају се гласови:
– Треба нам 75 килограма брашна месечно, није много, али скупо је. Скоро сам била да молим за суви квасац, паковање за месец дана кошта 220 динара, а немамо га, исциганчила сам да ме упишу у свеску.
– Сара је одлична ученица првог разреда, има све петице. Она је најпаметнија од свију нас, жива ватра, дај боже да има срећу и не буде као ми.
– Ученица сам петог разреда – добацује Александра – требало је да будем у шестом, али касније сам пошла, не иде, имам три јединице, ето из техничког јер немам прибор, кажем наставници да немамо пара за прибор, а она јединицу.
– Ма, није она баш за школу, доста ће бити ако осам разреда заврши, а има неке лепе црте на лицу, само ако зна то да искористи.
– Тешко, треба и памет, ма, која школа, треба да се једе, да изриљамо башту, посадимо кромпир, пасуљ, мало парику и још нешто…
– Воду имамо; немамо клозет, немамо паре за цигле да га озидамо.
– Море какав клозет, а трице за козе? Клозет ли је проблем, па како смо до сада, сви у реку, ту нам је пред нос. Нема посла, зову ме у надницу, лети да копам кукуруз, да берем дрва, обећају 1.000 динара, а баце 200 и најуре. Одем кад ме опет зову, морам – вајка се Миодраг коме је преживљавање прво на памети.

Одлазимо, не осврћући се. Боже, што је тешко гледати сиротињу.