Можда сте ви Срби неко свемирско племе

(Из књиге „Господар Муња“   Радован Ждрале)
Објавио Ратко Крсмановић, Објектив

 Пријатељи: Марк Твен (Marк Тwain 1835–1910) и Никола Тесла

…Јуче ме посетио Твен. Дуго није био. Пише „Тома Сојера“. Прочитао је чланак у „Њујорк Тајмсу“ о земљотресу па дојурио.

–    Не чини ли ти се, Ник, да понекад претерујеш – рече Марк. – Сада сам већ забринут за оно шта ти се може десити. Када се свет разјари, може гадне ствари да учини.

–     И ја се тога прибојавам. Међутим, немам избора. Не мислиш ваљда да  ћу престати да се бавим истраживањима из страха по живот!? Зар би ти престао да пишеш књигу која може да те усмрти? Баш такву би написао, зар не?

–     Разумем те, али зашто бар мало не пригушиш ту тутњаву, та сабласна светла, изненадне прекиде струје? То њих већ дуго, с разлогом, нервира и плаши. И на крају уследи земљотрес!

–     Није требало да дође до тога. Нисам, дођавола, знао да смо на песку… Неће се поновити. Више нећу вршити таква испитивања. Овим експериментом моја теорија о механичким вибрацијама је потврђена. Могло би то, Марк, бити засебна област, телегеодинамика, с великим могућностима примене, чак и у сврху лечења људи.

Увек духовити Твен примети:

–     Затресеш планету и – људи здрави, је ли?

–     Микроземљотрес у нашем телу, то може бити лековито, то наше тело доводи из стања болести у здраво стање.

–     Твоје идеје су увек крајње неочекиване.

–     Мени су врло логичне.

–     Е, баш бих волео да чујем како то мислиш да примениш.

–     Предлажем ти да одмах то искушаш.

–     Збиља ми то предлажеш?

–     Молим те, стани на то постоље поред мог малог Џина.

–     Је ли то онај што је изазвао земљотрес?

–     Да. Али сада је постављен на гумени подметач, па се вибрације неће преносити даље.

–     Добро, да станем, под гаранцијом да ме не мислиш убити.

Укључих осцилатор. Мој пријатељ одмах реагова на осцилације. На његовом питомом лицу појави се задовољство какво сам и очекивао.

–     Па, ово је диван изум!… Ово рекао бих, даје снагу и обнавља живот!… Невероватно како се дивно осећам! Онај умртвљени и поремећени живот као да се пробудио, или прездравио у мени. Чудесно! Осећам се као да имам сто година мање! Па ти си, човече…

Марк је уживао, а ја сам пазио на време, да дивота не потраје дуже него што треба.

–     А сад је доста. Биће боље да сиђеш.

Марк Твен у посети Тесли 1894.

–     Ааа, никако! Рече он. – Ја просто уживам до усхићења! Ни силом ме одавде не би могао скинути. Ни мотком отерати – смејао се, срећан као дете, што сам и очекивао од човека апсолутне детињавости, што посебно волим код њега. Морао сам још једанпут да га опоменем:

–     Не шали се, већ сиђи док није касно.

–     Неће ме ваљда убити на крају?

–     Не, али ти се може десити нешто друго.

–     Не слушам те! Остаћу овде док се сит не науживам. Чуј, ти још не знаш какво си дивно средство измислио да окрепиш уморно човечанство.

–     Молим те да сада већ сиђеш!

–     Разбудила се у мени невероватна снага тела. Као да сам се ослободио неког тешког терета, неке мучне немоћи и слабости, која ми није дозвољавала да живим пуним животом…

–     Али, молим те сиђи већ!

–     Нећу, мени је све дивније.

–     Био сам немоћан да ишта учиним.

–     Ништа више да ниси урадио, ово би ти урезало име у историју човечанства.

Ја се насмејах:

–     За који тренутак нећеш тако мислити – рекох, пуштајући да о исходу огледа одлучи Мали Џин, као што је то урадио и самном први пут, и са мојим лаборантима. Окренух се своме послу а њега оставих на постољу, да и даље ужива. Гласно је испуштао звуке задовољства. А онда се изненада ућута. Окренух се, јер сам знао шта се збива: видех како се уједа за доњу усну, укрути се и нагло сиђе с постоља.

–     Брзо, брзо! Где је?…Где је? – муцао је прелећући погледом по просторији не би ли угледао врата која је тражио.

–     Право, па она мала врата у углу -рекох показујући му правац.

–     Твен је, стежући се, укочених колена, уплашеног лица и накострешених бркова, као мачак који је појео нешто што га је протерало, одмицао према тим вратима, мислећи, вероватно, како би добро било да су му ногавице сада стегнуте. Док је одмицао, говорио сам му:

–     Лепо сам те саветовао да сиђеш.

–     Лаборант који је пратио шта се збива, помаже му да што пре уђе у тоалет. Пре него је ухватио за кваку, већ је био одрешио панталоне и у рукама их унео.

–     Изашао је доста брзо. Изгледао је смирено. Опет се осећао добро. Као човек који је у последњем тренутку избегао велику неугодност.

–     О, човече, чак и да ми се десило, не бих зажалио…. Замисли паде ми на ум, какву бисмо планетарну шалу могли да изведемо. Рецимо, ти од Земље направиш постоље и одједном се на њему нађе цело човечанство, и немају куда да сиђу. Где год стану, свуда дивне вибрације! Али након десетак минута опште пражњење! Твој вибрациони пургатив ослобађа човечанство миленијских гована, у које је огрезло до гуше!…О, какво олакшање за људски род!

Маркова духовитост одувек ме је одушевљавала. Знао је да знам напамет многе странице његових приповедака и романа. Кад год га подсетим на лековито дејство његових књига, он увек узврати шалом.

–     Жао ми је што те нису уништиле. Не бисмо сада страховали од твојих муња и земљотреса. Никада не бих могао ни измаштати да ће мој најинтимнији пријатељ бити – земљотресац!

–     А ја сам  з н а о  да ћу те упознати.

–     Како си ти то  з н а о ?

–     Не бих умео да објасним, једноставно – знао сам. Као што сам знао да ћу чинити све ово сто чиним.

–     Марк се заинтересовао за мој исказ.

–     Да ли би могао да ми то некако објасниш?

–     Тешко – рекох. – То је више од хтења, више од воље коју користиш да би нешто постигао, и више од разума. Једноставно, дође тренутак када стане да се остварује нешто што се одавно у теби  н а ј ав љ и в а л о. Kо зна откуда и како.

Марк ме погледа подозриво:

–     Да ти, бога ти, ниси ванземаљац?

–     Можда јесам, али ја то не знам. Знам једино да сам Србин.

–     Можда сте ви Срби неко свемирско племе са способностима које ми остали немамо?

–     Не бих смео тако озбиљно да одговорим на питање које тако озбиљно постављаш, јер за такву тезу нема ниједног доказа. Али има нешто друго што није доказ, али јесте индиција…

(Одлучих се да са Твеном, тим тако драгим и умним човеком, начиним још једну шалу).

–     Да? Има индиција? Каквих? – нестрпљиво ће бркати краљ орлова.

–     Сви Срби се рађају са звездом на челу, која им, након седам дана, заједно са пупком, отпадне.

Твен се смејао, смејао, смејао, док му не дадох чашу воде да попије.

______________________________________________
Из књиге „Господар Муња“   Радован Ждрале

Повезани текстови:

Си-Ен-Ен: Никола Тесла – култни херој

Конференција о Николи Тесли у Њујорку

Хрвати и Албанци отимају Србији филм о Тесли!? Продуцент Рајчић: Филм о Тесли се снима у Србији!

Никола Тесла сахрањен на Божић 1943. на Менхетну, уз песму “Тамо далеко…” (видео)