И паре и Јариње

Преговори, обриси Брисела.

У међувремену Премијер и српска власт и „Црква“* одговарају на све недоумице крајње директно. Не само директно већ и понижавајуће. „Има нас све мање на Косову“ – Дачић, „Ја сваки дан прецртам по нешто. Ускоро више неће имати шта да се прецрта“ – Николић. „Да спасимо што се спасти може“ – Сви редом…
Другим речима „Вук је појео црвенкапу али она има право на хемијско чишћење“.
Једна од најсрамнијих изјава јесте била баш пред последњи одлазак у Брисел „Па, они мени не дају ни да говорим о томе“ односно Хашим Тачи и Кетрин Ештон му не дају да говори о било каквом праву Србије на најзначајнији, најсветији и најбогатији део њене територије. А и шта можемо очекивати када је између Косова и Метохије и остатка Србије успостављена граница, можда једна од најјачих у Европи. Та Европа која инсистира на непостојању граница саградила је нову и то у Србији а ми прихватили у замену за датум…

(Узалодно и сувишно је помињати било какве бенифиције за српски народ и државу у догледно време па то поглавље прескачемо).

За Дачића који је изјавио у једној забавној ТВ емисији да вас „историја памти само ако радите велике ствари“ не знам да ли је то насрамнија изјава јер се он одлучио не само на велику ствар већ на ВЕЛЕ ствар, односно Велеиздају. Такав правац свакако садржи огромне количине безчашћа, понижења и срамоте која се мора прогутати.
Међутим, за Премијера државе и Министра полиције истовремено, таква изјава је више него срамна па до немогућности описивања. Њему као врховном полицајцу један криминалац и терориста из његове државе, који је касапио и органима његовог народа (још се Дачић хвали да је рођен у Призрену) купио тај део његове земље од људи (западњака) који је ни не поседују, да не да да говори о праву на своју земљу? Ко може да ту срамоту опише а да не направи класично дело руске књижевности (по обиму)? Поред тог криминалца још се јавља и нека жена из неке Европске уније у тоталном распаду да му маше пред очима неким датумом за неке преговоре? Датумом за почетак преговра?!

С друге стране представници СПЦ данас, износе такве небулозе да шок који изазивају има трајне последице по здрав разум.
„Ускоро ће доћи време када ће Срби и Албанци живети као браћа“ рече несрећни Патријарх у Призрену, баш у време када се поново руше српска гробља и масовно нападају српска деца. А мени пред очима слика Шиптара и Србина где се Шиптар искрено смеје. Она, нажалост, свима позната фотографија где Шиптар у УЋК униформи стоји држећи српску главу коју је одсекао и смеје се.
Рече то уз обећање да ће се молити „Господу да се то време поново врати“. Време када је он студирао. Било је то време после Другог светског рата. Време комунизма, време пребијања, силовања, паљења… Време највеће богоотпадије у Срба и тихог али масовног злостављања и протеривања српског народа са КиМ. Време које је кулминирало деведесетих па до данас.
Ето, за то ће се молити овај дични Екумениста и Пацифиста. Могао би, успут, да се помоли за мало здравог разума и повратка у Православље.

А народ? Ћути, прихвата, смешка се, поштује и види криминалце, безаконике и касапине као себи равног па и надмоћнијег противника. Само зато они и јесу такви. Зар заиста мислимо да смо немоћни? Што би се онда оволико увијали да нас заварају (додуше више се ни не увијају) да немамо моћ да то променимо? Шта је то добро што се може очекивати од људи који деценију и више уназад воде Србију у амбис. Шта очекивати од људи који продају, издају, бацају муком стечену имовину? Има ли оправдања за пасивност српског народа?

Будимо сигурни да нема друге него да та срамота превазилази једног човека, ко год он био, и просипа се на читав наш народ. На сваку српску главу понаособ! Тај срамни Премијер одлично зна шта ради. Прати инструкције које је добио и остварује туђе и своје личне планове и сасвим сигурно добија „и паре и Јариње“ и то баш онако како се договорио са Хашимом Тачијем и Кетрин Ештон.
Исто тако знају и представници СПЦ, савремени прогонитељи и изгонитељи Православља. Заборавили су оно чему су нас учили. Да устају на „Цркву коју ни ватра пакла неће надвладати“ а да само треба да „покуцају и отвориће им се“.

Каква год скорија будућност Косова и Метохије била, српски народ који на све ово ћути и потврдно клима главом не тражећи ништа заузврат, просуће се огромна патња, страдање, мука и бол. Можемо да ништа не тражимо али не можемо да не платимо за ово што (не)радимо.

Кари Бадер,
Србија (ма где она сада била).

http://srpskebarikade.blogspot.ca/2013/03/blog-post.html