„Случај Сисак“  ФОРУМ ВИДОВДАН

Казненом пријавом од 27.04.2007. године, захтијева се брже поступање надлежних правосудних тијела по питању процесуирања наводних ратних злочина почињених на подручју Сиска, године 1991. и 1992. Према том документу развидно је како се овог тренутка у Жупанијском државном одвјетништву Сисак, на иницијативу и по казненој пријави Заједнице Срба у Хрватској, води истражни поступак против:
Фрање Грегурића,
Здравка Томца,
Милна Рамљака,
Мате Гранића,
Ивана Векића,
Ивана Јарњака,
Јосипа Манолића,
Смиљана Рељића,
Јосипа Перковића,
Ивана Бобетка,
Ђуре Бродарца,
Владимира Миланковића

и других, „због казненог дјела против човјечности и међународног права ратним злочином против цивилног становништва“.

„Особе од броја један до десет су организирале, надзирале, те проводиле извршну власт у Републици Хрватској, такођер на подручју Града Сиска. Посебно су морали организирати функционирање власти у заштити Уставом зајамчених права, посебно права на живот, права на судску и другу заштиту, права на једнакост без обзира на вјерску и националну припадност и других права“, наводи се у казненој пријави коју је 27.04.2007. преузело Жупанијско државно одвјетништво у Сиску.

Оптужба против политичког врха на челу са Грегурићем

У наставку пријаве описују се детаљно наводни ратни злочини за које се оптужује политички врх на челу са бившим премијером Фрањом Грегурићем, те ниже и више рангирани дужносници ХДЗ-а и локалних власти у Сиску почетком деведесетих година двадесетога стољећа.

„У граду Сиску је уз знање и учешће именованих особа организиан тијеком 1991. и 1992. године масакр грађана Сиска српске националности. Грађани су одвођени, злостављани и мучени на локацијама:
„Барутана“,
„ОРА“ и
„Јодно“ (некадашње љечилиште).

Особе које су судјеловале у одвођењу, мучењу и убијању цивила су припадници војске и полиције чија имена наводимо у привитк пријаве заједно са именима убијених цивила“, описује се у казненој пријави за ратни злочин против Грегурића и других.

Удружени злочиначки подухват против Срба

Потпуно је јасно како се казнена пријава темељи на пракси тзв. „заповједне одговорности“ и изравне, особне одговорности појединаца које се де фацто оптужује за удружени злочиначки подухват на подручју Града Сиска тијеком првих година тзв. тзв. Домовинскога рата у Хрватској.

„Одговорност особа од броја један до броја десет је очигледна. Свака од именованих особа је обнашала кључне дужности у Влади Републике Хрватске и извршној власти Републике Хрватске. По Уставу и законима именовани су дужни проводити Устав Републике Хрватске и штитити права и интересе грађана. Наведене особе организирале су Кризни штаб, који је требао надзирати провођење и заштиту Уставом зајамчених пава, посебно права на живот. Међутим, извршна власт и Влада РХ, те Кризни штаб у Сиску, успостављају терор и политичку климу која за посљедицу има убојства и одвођење грађана Сиска српске народности“, описује казнена пријава.

Оптужницом за „Случај Сисак“ први пута ће се у Хрватској преузети хаашка пракса оптуживања за удруживање због почињења ратних злочина, односно за завјеру и стварање наводне злочиначке организације која је имала за главни циљ проводити наводни „удружени злочиначки подухват“. Таквом новом праксом, Државно одвјетништво би ускоро могло преузети и неке нове случајеве од Хаашког тужитељств. Другим ријечима, управо би Државно одвјетништво РХ могло преузети казнени прогон чланова хрватске Владе 1995. године, које се у оптужници против генерала Готовине, Чермака и Маркача терети за „удружени злочначки подухват“. „Случај Сисак“ заправо је само генерална проба Хаашкога тужитељства за могуће уступање неких других, за сада тајних, оптужница хрватском правосуђу.

611 убијених цивила?

„Терор је имао такав интензитет да је број убијених у 1991. и 1992. по податцима Заједнице Срба у Хрватској премашио бројку од 600“, наводи се у казненој пријави, којом је Грегурића и остале терети за убојство укупно 611 цивила српске народности.

У самој казненој пријави наводе се и могући свједоци ових наводних злочина: „Пошто се у привитку казнене пријаве налази велики број имена жртава предметног казненог дјела, међу којима је више преживјелих, вољни смо њихове исказе и њихово учешће у казненом поступку учинити мгућим и у том се смислу стављамо на располагање Државном одвјетништву Хрватске“, наводе у Заједници Срба у Хрватској.

Жупанијски државни одвјетник у Сиску прикрива злочине?

Међутим, у пожурници за поступање по овој казненој пријави предсједник Заједнице Срба у Хрватској озбиљно оптужује и жупанијског државног одвјетника у Сиску за наводно прикривање пријављених казнених ђела и заштиту наводних починитеља.

„Посебно напомињемо да Жупанијски државни одвјетник у Сиску Стипе Врдољак обмањује јавност и међународне институције и невладине удруге о броју убијених жртава. Говори да је убијено 25 Срба па се тако представио као прикривач тешких злочина“, наводи се у пријави коју је ових дана према информацијама из Државног одвјетништва преузео један од замјеника Младена Бајића.

Што се крије иза „Случаја Сисак“?

„Случај Сисак“ отворити ће нову страницу у процесуирању наводних ратних злочина на подручју Хрватске тијеком тзв. Домовинскога рата. Наиме, процесуирање Грегурића и сталих оптуженика само је правосудна вјежба за касније преузимање осталих хаашких предмета и оптужница које од јавности још увијек скрива Уред главне хаашке тужитељице на МКСЈ-у. Осим тога, у предизборној години Влада Иве Санадера у „Случају Сисак“ наћи ће се, вјеројатно, пред својим највећим искушењем до сада. С једне стране тешко да би Санадер пристао на процесуирање, примјерице, Фрање Грегурића. Међутим, како ствари стоје то је једна од обвеза које је преузео тражећи потпору међународне заједнице за други мандат своје Владе.

Докуметацију „Случаја Сисак“ можете прочитати ОВДЕ.

Аутор: Домагој Маргетић
11.05.2007.

———-

Заборављени злочин „Вукова“ из Сиска

Притиснуто захтевима процеса прикључења ЕУ, хрватско правосуђе је коначно отворило „случај Сисак“ и покренуло истрагу, иако сам случај води до самог врха ХДЗ-а и државе

„Доводили су их на основу спискова Брајковића из ХДЗ-а… Најчешћи извршитељ ликвидација је био Драго Бошњак. Кад је он био са заробљеником у котловници, гдје је била мучионица, никад ме није пустио да сиђем ондје. Након што би завршили, полумртве људе су старом полицијском марицом одвозили на ликвидацију, а леш би бацили у Саву. Кад бих сишао у котловницу, све је било крваво…“, причао је пре неколико година извесни Златко Диздаревић о ономе што се дешавало у Сиску, у јесен и зиму 1991. године, као и у чувеном Јодном лечилишту, у којем је био стражар.

Диздаревић је те 1991. године био припадник хрватске параполицијске јединице „Вукови“ и стражар у поменутом лечилишту. Његов исказ довољно објашњава зашто је недавно Хрватској, кандидату за улазак у Европску унију, стигло упозорење ОЕБС-а и других европских организација да без кажњавања злочина над Србима, нема уласка у ЕУ. И да је на списку злочина на првом месту Сисак, тј. убиства и нестанци више од стотину Срба, 14 Хрвата, два Муслимана и једног Рома из те општине. У краткој историји извињавања и помирења Срба и Хрвата, ове жртве још увек нису дошле на ред.

СИСАК У ОСИЈЕКУ

Скоро истовремено када се Борис Тадић, председник Србије, спремао на пут у Вуковар и извињење пред спомеником на пољопривредном добру „Овчара“, у Србију је дошао Домагој Маргетић, загребачки новинар који свако мало уздрма својим текстовима целокупну екс-југословенску јавност. Српском Тужилаштву за ратне злочине предао је документе важне за расветљавање убистава и нестанак бројних становника Сиска. „Предао сам документа о ‘Ханџар дивизији’, параполицијској јединици састављеној од Муслимана који су до рата махом живели и радили у руднику у Лабину, а одговорни су за преко стотину убијених цивила из Сиска и његове најближе околине“, каже Маргетић.

Ових дана хрватско правосуђе одлучило је да „случај Сисак“ пребаци у Осијек. И то тужиоцу који је имао петљу и снагу да гони Бранимира Главаша, и процесуира барем део злочина за које је одговоран. Ипак, многи ће у самој Хрватској рећи да овакво решење не значи и да ће се доћи до апсолутне истине. Између осталог и зато што у Хрватској већ кружи гласина да ће се гонити одговорни за убиство само тридесетак људи. Па би та истрага могла одвести у релативизацију самог злочина….
Шта се десило у Сиску 1991. године, и зашто је тај случај истинска опасност по сам врх ХДЗ-а и, у Хрватској, озваничену верзију истине о рату, како то тврди Домагој Маргетић?

Уочи рата, на првим вишестраначким изборима у национално мешовитом Сиску (најмање 30% грађана били су Срби, а добар део њих је стигао из Босне, радећи у Жељезари или Рафинерији) и на Банији победио је СДП Ивице Рачана. Но, ХДЗ је имао своје планове за Сисак… А како приповеда Никола Добријевић, некадашњи заменик министра унутрашњих послова Републике Српске Крајине, и сам у једном тренутку ухапшен од Хрватске војске, у Сиску и тамошњој Жељезари је својевремено почело и рушење МАСПОК-а, па је тај град ХДЗ-у и симболично био важан.

Од почетка рата, у Сиску су господари живота и смрти постали Иван Бобетко, син генерала Јанка Бобетка и шеф Кризног штаба, Јосип Брајковић, председник локалног ХДЗ-а, Ђуро Бродарац, начелник полиције, и Владимир Милинковић, његов помоћник.

Наравно, број осумњичених за злочине је далеко већи, око 40 људи. Али ова четворка би, по мишљењу многих, била та „критична маса“ довољна за терећење врха државе за убиства и прогон. Најпре, зато што су Бобетко и Брајковић послати директно из Загреба да управљају Сиском током рата. А затим, зато што је непосредно пред почетак самих ратних дејстава, у Сисак стигла група од преко 100 потомака усташа из Латинске и Северне Америке који су одмах примљени у сисачки МУП.

СПИСАК ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

Први стварни знак мрачних времена је долазак једног брода у сисачку луку, који је допремио оружје за паравојне групе. Сами Хрвати препричавали су својим суграђанима у којим су објектима, укључујући и храмове Римокатоличке цркве, добили наоружање. А онда, 29. јуна 1991. године, „Слободни тједник“ објавио је „сведочење“ некаквог „агента“ КОС-а (контраобавештајна служба ЈНА) са списком људи, наводно, сарадника те службе.
„Хрватска љевица“, часопис Стипе Шувара који је објавио до сада најдетаљнији преглед злочина у Сиску, назвала је то отвореним позивом на одстрел Срба. Убрзо потом, људи са списка из „Слободног тједника“ убијени су, а њихова тела нашла су се у Сави. Никола Добријевић каже да је тадашњем хрватском врху био потребан било какав повод: „Устанак банијских Срба каснио је у односу на друга подручја.“

Убрзо су двојица судија из Сиска отишли председнику Врховног суда Хрватске Вјекославу Видовићу, известили га о догађајима, а он је о свему обавестио не само Фрању Грегурића, ратног премијера Хрватске, већ и Фрању Туђмана. И ту долазимо до разлога, због којег је „случај Сисак“ тако осетљив за најјачу странку у тој земљи. Туђман је послао свог саветника Стјепана Херцега у Сисак. Недуго затим, у августу 1991. године, почиње прави прогон који ће резултирати са много више жртава. Херцег је о томе обавестио Туђмана, у извештају од 2. октобра 1991. године.

„Постоје сигурни подаци о незаконитим ухићењима мирних грађана српске националности, који се одводе и за које нитко не зна да ли су живи или мртви…“, писало је у извештају Стјепана Херцега.
„На гробљу у Сиску покопани су убијени чланови обитељи Вила. Сви су покопани без знања грађана, постоје обдукциони записници, а обдуцент предочава доказе о 16 таквих случајева. Полиција не показује интерес, па предлажем наставак извида ради откривања починитеља…“

Породица Вила „и још 16 случајева“ није, нажалост, било све. Оно што се данас засигурно зна то је да је у Сиску и на територији те општине страдало барем 107 Срба. Толико се, наиме, људи налази на списку, пре више година објављеног у „Хрватској љевици“. Овај је списак прихватио и Документационо-информациони центар „Веритас“ као најверодостојнији. Настао је на основу истраживања „Љевице“, других медија у Хрватској, као и разних удружења.

Но, почетак свега била је листа коју је сачинио извесни Стјепан Комарац, Сисчанин, јер се није могао помирити са дешавањима. На њој се налази далеко већи број жртава – чак 611, од којих је 595 Срба, 14 Хрвата и 2 Муслимана. Међу њима 120 жена. Овоме би се могао додати и један Ром који је, према белешци уз његово име, настрадао зато што је слушао српску музику. Ту листу је потом преузела Заједница Срба Хрватске.

„Сва је срећа те број жртава, према нашим сазнањима, није тако велики. На том списку се налазе и људи који су живи“, каже председник „Веритаса“ Саво Штрбац (заиста, поред неколико имена је руком дописана реч „жив“). „Комарац није имао могућности да проверава где се ко налази.“

ВУКОВИ И ХАНЏАР ДИВИЗИЈА

У „Веритасу“, ипак, кажу да ни њихова листа није коначна. Зашто, објашњава Никола Добријевић у разговору за „Печат“:
„Знам за неке који су убијени, а нису били ни на једном од тих спискова. То су Душан Тривунчић, убијен у септембру 1991. године на територији општине Новска, Владо Дрљача, запослен у ‘Гавриловићу’, који је убијен на Одранском мосту и бачен у реку, и Драган Селаковић, припадник резервног састава ЈНА.“
Укратко, још једном нам се десило оно што је чест случај у нашој историји – знамо да су Срби убијани у великом броју, али никако да се угледамо на Јевреје, на пример, и почнемо да водимо педантну евиденцију о жртвама и злочинцима. У овом случају барем, починиоци су доста добро познати.

У лето 1991. године, у Сиску већ постоје паравојне јединице попут „Вукова“ које је предводио Јадранко Гарбић, затим „Ханџар дивизије“ на чијем је челу био Екрем Мандал, иначе Пазарац и рудар запослен у руднику у Лабину (Истра). Ова јединица је била састављена махом од Муслимана, а имала је око 80 припадника. „Вукови“ су били малобројнији – до 25 припадника. Било је и других јединица, али ове две су најодговорније за извршене злочине.

Тако је за злочине у селу Мошћеница најодговорнија јединица „Ханџар“. Занимљиво је да неке од бележака хрватске
Сигурносно информативне службе Министарства одбране Хрватске (од 26. октобра 1992. године, број 512-04-04-1/5-92-155), указују на то да се знало за њене злочине. У самом Сиску, са њима су имали проблеме и становништво и ХВ. Јединица се налазила под истрагом СИС-а до 1996. године. Српско Тужилаштво за ратне злочине недавно је добило документе о овој јединици (испоставило се, међутим, да их већ имају захваљујући неким судским процесима који су се водили пред Хашким трибуналом).

У Сиску је тих месеци деловала још једна паравојна јединица – „Вукови“. У прво време водио их је Јадранко Гарбић, а после његове необичне смрти, јединица је још кратко функционисала. Укинута је 1992. године. Њихов метод борбе за независност Хрватске углавном се сводио на хапшења и убиства. Одговорни су за више десетина убистава. Између осталих, и за смрт 19-годишње Љубице Солар, детета из мешовитог брака. Соларова је страдала само зато што је била вереница тада већ бившег припадника ЈНА, што је касније и сам Ђуро Бродарац, тадашњи начелник сисачке полиције, потврдио индиректно њеној мајци.

Неки бивши припадници „Вукова“ сведочили су пре девет година сплитском „Фералу“, да је Соларова пре убиства била мучена.
„Вукови“ су ‘деловали’ махом у Јодном лечилишту. Поред тог лечилишта, постојала су још два места у Сиску где су вршене ликвидације: бараке некадашње Омладинске радне акције „Сава“ и „Барутана“, бивше складиште ЈНА.

Уопште, ликвидације у Сиску често су биле праћене претходним мучењем жртава. Батине, одрубљивања глава, ломљења руку и ногу, убоди ножем – све је то потврђено у налазима Одељења за патологију Опште болнице у Сиску. Неки страдали су налажени у Сави или Купи, а неки никада нису нађени. Верује се да су поједине жртве покопане на сисачком гробљу или као НН лица, или под туђим именом. „Колико ми је познато, неке жртве су покопане у парку на Викторовцу“, каже Никола Добријевић.

Да се ништа није препуштало случају, сведочи и убиство Дамјана Жилића, угледног радника Рафинерије. Жилић је после једног напада тромблонском гранатом на кућу (са супругом, председницом општине Петриња, Хрватицом, живео је у том месту а радио у Сиску) одлучио да се привремено склони у Загреб. Недуго потом, по њега су дошле убице – радници рафинерије. Неколико дана касније, његово тело је нађено на загребачком сметлишту. Обдукција је показала да је убијен гвозденом шипком. Убице су откривене и кажњене. И то је једино убиство у Сиску које је процесуирано. Иако је већ 1991. године поднета 21 кривична пријава, никада ниједна истрага није дала резултате.

Организација убиства Дамјана Жилића, затим убиство Петра Пајагића, угледног Србина, и поступање власти у Сиску са његовом имовином (одузимање стана само четири дана иза нестанка, те исплаћивање премије за животно осигурање непознатом лицу) као и други злочини показују да је то што се десило далеко од простог скупа злочина појединаца. Да не помињемо упад у седам села у околини Сиска: Трњани, Чакале, Кињачка, Бестрма, Блињски Кут, Блињска Греда и Братане – 22. августа 1991. године, када су се припадници хрватских снага маскирали у јединицу ЈНА, да би потом у масакру убили 15 цивила и ранили 20.

Уосталом, и сам Ђуро Бродарац се у пар наврата „излетео“ пред члановима породица жртава, рекавши да се нестали не налазе ни на једном списку за ликвидације! А Бродарац ништа није радио без знања Ивана Бобетка. Па, Фрањо Туђман је много касније, у једном говору, јавно рекао не само да је до рата дошло зато што га је Хрватска хтела, већ и да је тако морало бити како би нова држава коначно остварила свој „повијесни циљ“ – смањење Срба на мање од три одсто.

Уз све напред речено, јасно је зашто је ова мрачна епизода рата веома неугодна за цео државни врх савремене Хрватске. Јер, и после Туђмана су се неки угледни људи обраћали политичарима на врху, па и самом Стјепану Месићу (учинио је то професор Светозар Ливада). Можда и зато многи, и у самој Хрватској, сумњају да ће недавно покренута истрага расветлити све злочине до краја. Без обзира на добру вољу тужиоца из Осијека.

Аутор: Милена Милетић
Печат 25.11.2010.

——-

Тражио паре за име убице

Реагујући на интервју који је Мухамед Кличић, бивши припадник злогласне „Ханџар дивизије“ из Лабина дао загребачком „Јутарњем листу“, Вјера Солар, мајка Љубице Солар (18), која је убијена 1991. године хицем из снајпера у Сиску, изјавила је за „Вести“ како је њој Кличић после рата понудио име убице њене кћери – у замену за новац.

Убице некажњене: Љубица Солар

Вјера Солар је уверена да је хрватско државно тужилаштво већ одавно требало да разговара са поменутим припадником ханџар дивизије која је, заједно са хрватском специјалном јединицом „Вукови“ побила највише сисачких Срба, а не да сада Кличић нуди разговор државном тужиоцу Младену Бајићу.

Иначе, Кличић је, између осталог, у интервјуу за „Јутарњи лист“ изјавио: „Нека ме позову на разговор, па ћу им рећи ко је убио Љубицу Солар.“

Детаљи злочина

„Вести“ преносе детаље исповести Мухамеда Кличића, бившег припадника „Ханџар дивизије“:
„Љубица Солар је убијена снајпером марке ‘штајер’, аустријске производње, а окидач је повукао припадник озлоглашене хрватске јединице ‘Вукови’. Тај снајпер је био као топ, с одличном оптиком, па сте могли нишанити из велике даљине. Није убијена са насипа као што се мисли, иако су тамо нашли неке чауре, него из зграде полицијске станице у Сиску.

За то убиство су сазнали и први људи сисачке полиције Ђуро Бродарац и Владимир Миланковић. Један од њих је, кад је дознао шта се догодило, опсовао и рекао ‘нисте то требали направити’. Кога ће се привести, одређивали су домаћи Сишчани. Важно је било да је Србин и да има новца. Након батињања одводили су их преко моста и ликвидирали у шуми међу тополама.“

– Свако отезање штети истрази. То и јесте стратегија хрватског државног тужилаштва.
Да није тако, не би већ 19 година на положају сисачког тужилаштва држали Стипу Врдољака који је последњи пут кад сам га посетила, у априлу месецу ове године, на моје питање, шта је са истрагом о убицама моје кћери одговорио на исти начин као и много пута пре тога: „Истрага је у току“ – прича Вјера Солар.

Она је још једном потврдила да је информацију о Силвију Банчини, као убици своје кћери, добила од хрватског бранитеља Ивана Божурића почетком маја 2003. године.
Божурић је тада Вјеру позвао из затвора телефоном и понудио јој своја сазнања. Она је подсетила на његове речи „како је видео што се те ноћи догодило и како је том догађају присуствовало пет људи, те да су сви после убиства отишли да славе у гостионицу ‘Вребаћ“.
Божурић се, према њеним речима, понудио државном тужилаштву као заштићени сведок, али уз услов да се осигура његова породица. Такође, Вјеру је замолио да посети његову породицу и пренесе поздраве његовим кћеркама.

Шокантан одговор Јосиповића

– Кад сам недавно на једном међународном састанку о злочинима почињеним током протеклог рата упитала председника Хрватске Иву Јосиповића, кад ће пред суд бити изведене убице моје 18-годишње кћери одговорио ми је: „Доћи ће маца на вратанца.“ Била сам шокирана његовим смислом за хумор – са огорчењем каже Вјера Солар.

Аутор: М. Јакшић, Вести
02. 12. 2010.

———

Случај Сисак: Живи и криви

– Вјерујем Жупанијском државном одвјетништву у Осијеку да ће довршити истраге и подигнути оптужнице против Владимира Миланковића и свих одговорних за ратне злочине у Сиску 1991. Била сам на свједочењу у Осијеку, и то на дан смрти човјека који је најодговорнији за све што се тада у граду догађало – за “Новости” је изјавила Вјера Солар, чија је кћи Љубица једна од жртава етничког чишћења грађана српске националности у Сиску.

Као што је познато, двадесет година након бројних злочина и тек пошто је главни државни одвјетник Младен Бајић истрагу о злочинима у Сиску пребацио у Осијек, ратни шеф сисачке полиције Ђуро Бродарац, његов тадашњи замјеник Владимир Миланковић и припадник резервних јединица МУП-а Драго Бошњак ухапшени су 20. липња ове године. До истраге не би ни дошло да није било притиска тужитељства Суда у Ден Хаагу, које је захтијевало отварање истраге. Тек тада се покренуо и Младен Бајић, којем су чланови обитељи побијених Сишчана кроз уред дефилирали читаво десетљеће. Колико је ДОРХ био неспреман сисачке истраге помакнути с мртве точке, доказује и чињеница да је човјек који је отворено опструирао истрагу двадесет година, жупанијски државни одвјетник из Сиска Стјепан Врдољак, и данас на истом радном мјесту.

Осијек озбиљнији, али…

За разлику од Врдољака, осјечки истражитељи посла су се ухватили пуно озбиљније и у кратком времену испитали стотине свједока и обитељи сисачких жртава. Међутим, смрт Ђуре Бродарца у притвору, а поготово фарса коју су од те смрти направили они којима одговара да се истраге не наставе, знатно су им отежали посао. Бродарчева смрт постала је прворазредан медијски догађај, Сисак је освануо пун плаката с његовим ликом, а осумњиченик за најгоре ратне злочине за многе је постао херој. Од тада до данас, тема сисачких ратних злочина полако је нестала с новинских страница, као и вијести о Миланковићу и Бошњаку, о којима се писало само у контексту наводног штрајка глађу у притвору.

Од истражитеља смо затражили одговор на питање јесу ли истраге при крају и што је с подизањем оптужнице, али до закључења овог броја нисмо добили одговор. С друге стране, нерад Стјепана Врдољака, истрази и ДОРХ-у у цјелини створио је бројне потешкоће. Наиме, већина од стотину испитаних свједока у Осијеку, дошла је из Сиска и околице. Њихове путне трошкове подмирује ДОРХ, али свједоци нису задовољни. С некима од њих разговарала је Вјера Солар.
– Проблем је у томе што су многи свједоци у позним годинама, нетко их мора возити у Осијек, а 400 куна, колико им је дао ДОРХ, није довољно за цестарину и бензин. Људи морају нешто и појести. Било би боље да су истражитељи дошли у Сисак да им људи дају исказ – тумачи.

Ових се дана Вјера Солар, према властитим ријечима, бави математичким операцијама.
– Моја мировина је 2.400 куна. Како живим сама у подстанарском стану, који с режијама плаћам 1.800 куна, сваки мјесец покушавам преживјети с остатком од 600 куна, а сада пријети опасност да ми држава отме све… – говори о првоступањској пресуди Опћинског суда у Загребу, који је одбио њен захтјев за наплатом душевних боли.

Без важних исказа

За разлику од бројних ХДЗ-оваца и оптужених за ратне злочине попут Томислава Мерчепа, чије су душевне боли суци редовно уважавали, тужба Вјере Солар против Владимира Миланковића је одбачена, а суд је наложио да тужитељица мора подмирити судске трошкове више од 30 тисућа куна.

Солар је Миланковића тужила због интервјуа који је “Недјељној Далмацији” најближи сурадник Ђуре Бродарца дао 1995., у којем је о убојству Вјерине кћери Љубице изјавио сљедеће: “Мени је жао те младе дјевојке, али не знам зашто Ферал Трибуне прешућује чињеницу да је она била дјевојка Душка Маловића, официра КОС-а и човјека који је сада на другој страни и за кога имамо податке да је починио ратне злочине… Ми га теретимо за то убојство. Осим тога, имамо извјештаје и свједочанства да је Маловић у више наврата истукао своју дјевојку Љубицу, коју је на крају и убио.”

На суду је осумњиченик за ратне злочине Миланковић тврдио да никада није дао интервју “Недјељној”, иако су исказ дали и новинари који су с њим разговарали.
– Из тога што је он изјавио испада да сам ја била лоша мајка, која је допустила да њена једва пунољетна јединица живи са злостављачем, а испада крива и моја кћер, која је остајала с њим након злостављања. Уосталом, гдје су докази о којима говори Миланковић, гдје су ти докази када цијели Сисак зна да је убојица моје кћери нетко други? – пита се Вјера Солар.

Ријеч је о Силвију Бенчини, који данас наводно живи у Канади; његово јој је је име споменуо Иван Божурић, који ју је звао 2003. из затвора у Госпићу, гдје је одслуживао казну. Рекао јој је да је Бенчина убио њену Љубицу.

Потенцијални свједоци

Према информацијама којима располажу “Новости”, Божурић је одбио разговарати с осјечким истражитељима, као и један припадник злогласне тзв. ханџар дивизије, јединице која је сијала смрт по Сиску 1991. Исто тако, није испитан ни Мирко Марјановић звани Гранчица, који је наводно починио бројне злочине. Он је у затвору, гђе одслужује казну за два убојства након рата. И он је одбио истражитеље. Не треба бити велики стручњак да би се закључило да се нетко у тужитељству око њихових исказа није превише потрудио, а какве ће то посљедице имати по истрагу, у овом је тренутку тешко рећи.

Прошла су четири и пол мјесеца од хапшења Миланковића и Бошњака и отварања истраге. Иако је убијено пуно више људи, осумњиченици се терете за 31 убојство и 38 протузаконито затворених и злостављаних цивила. Истражитељи ускоро морају показати резултате, иако им је смрт особе око које се концентрирала истрага засигурно отежала посао. Међутим, нетко мора одговарати за барем дио од стотина убијених сисачких Срба. Ако већ не може Бродарац, којега се, то треба посебно нагласити, сумњичило по заповједној, али и по изравној одговорности, јер је наводно особно тукао неке од ухапшених и наређивао кога треба смакнути, онда то мора нетко други.

Аутор: Саша Косановић
СНВ 05.11.2011.

———-

БЕОГРАД, (СРНА) – Оптужница за ратни злочин убиства 24 српска цивила у Сиску 1991. и 1992. године постала је правоснажна, након што је Ванрасправно вијеће Жупанијског суда у Осијеку одбило приговоре оптужених Владимира Миланковића и Драге Бошњака као неосноване.
„Вукови“ сејали смрт по Сиску 1991. и 1992.

Миланковић је као полицијски руководилац оптужен због ратног злочина против цивилног становништва и против ратних заробљеника, а Бошњак као припадник хрватске специјалне полицијске јединице „Вукови“ због ратног злочина против цивилног становништва.

У тим злочинима су убијене 24 особе, при чему Миланковић одговара за све, а Бошњак за осам жртава, за које је установљено да су их побили он и неидентификовани припадници његове јединице, преносе београдски медији.

Миланковић се терети да је као командант полицијских снага на ширем подручју Сиска и Баније, те као замјеник начелника сисачке полицијске управе био овлашћен за издавање наређења припадницима свих полицијских јединица. Његова одговорност је била и за поштовање и примјену ратног и хуманитарног међународног права о безбједности и заштити цивила на том подручју и за хумано поступање према ратним заробљеницима.

Бошњак је организовао и предводио групу непознатих припадника јединице са којима је неовлашћено лишавао слободе, злостављао и усмрћивао српска цивиле. Претпоставља се да је одговоран за смрт осам цивила.

Трећи осумњичени, тадашњи начелник полицијске управе Ђуро Бродарац, који је након рата био руководилац ХДЗ-а и сисачки жупан, умро је 13. јула у осјечком затвору, гдје је био од 21. јуна, након што је ухапшен са Миланковићем и Бошњаком. Због тога је кривични поступак обустављен, а он сахрањен уз све почасти и чином генерала.

„У Јодно сам дошла рано ујутро, како бих разговарала с Јадранком Гарбином. Након што ме портир пустио у ходник, по мене је дошао војник у црној униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид…“, прича Стоја Тривкановић, која још увијек трага за својим синовима
Стоја Тривкановић трпи тортуру хрватске државе

Тројица Тривкановића, отац Никола и његови синови, двадесеттрогодишњи Зоран и осамнаестогодишњи Берислав, одвезени су 25. аугуста 1991. из породичне куће у сисачком насељу Зелени бријег у непознатом смјеру: према ријечима очевидаца, одведени су на ОРА-у, познато сисачко мучилиште, гдје се синовима губи траг. Николино је тијело пронађено два дана касније на обали Саве, а његова супруга Стоја и данас трага за дјецом, вртећи свакодневно у глави исти кошмар започет прије готово 20 година.

Супруг Стоје Тривкановић: Никола

Бијелим комбијем, који је тог љета и јесени често виђан по Сиску, униформиране су се особе око поднева увезле у двориште Тривкановића. Након лупања по вратима, упале су у кућу и почеле с претресом.

Стоја Тривкановић тужбу за душевне боли због смрти синова поднијела је у септембру 2006. Након што јој је Опћински суд у Сиску одбио тужбени захтјев због застаре, досуђено јој је 15.000 куна судских трошкова. Након жалбе, пресуду је потврдио сисачки Жупанијски суд, уз образложење да није проведен казнени поступак.
– Ратни злочин никада не застаријева, а управо је с тим објашњењем одбијена и тужба Стоје Тривкановић. Истина, није вођен казнени поступак, али за то жртва није одговорна. Према пракси Европског суда за људска права, држава је дужна пронаћи починитеља и процесуирати предмет – каже одвјетник Лука Шушак, који је Врховном суду лањског априла упутио захтјев за ревизију.
– Поднио сам казнену пријаву против Антонића и других из Сиска ради казнених дјела против човјечности и ратних злочина против цивилног становништва. Врховни суд обавијестио сам о томе када сам дошао до сазнања о одвожењу цивила из кућа, што је тада била масовна и суставна појава у Сиску – додаје Шушак. Буде ли та тужба одбијена, случај ће изнијети у Страсбоургу, пред Европским судом за људска права.

У фебруару 2005. за убојство Николе Тривкановића тужбу су поднијели његови унуци Александар и Роберт с мајком Драгицом: након одбијања тужбе на сисачком Опћинском и Жупанијском суду, лањског је новембра поднесена ревизија Уставном суду. Сада су дужни платити 71.480 куна судских трошкова.
– На подручју Сиска убијено је 611 цивила. Европски суд за људска права згрозит ће се када га заспемо захтјевима странака – каже Шушак.

– Пронашли су Николину цестарску униформу, коју је добио као радник Подузећа за цесте, и оптужили га је ријеч о униформи ЈНА. Није им се свидјела ни синова застава Црвене звезде. Одвели су их на силу, Зорану нису дали ни да се обује. Рекли су му да му неће требати тамо гдје иде. Снахи Драгици су казали да је боље да их не слиједи, да не би и она завршила у комбију. Моја је мајка дошла из сусједства видјети што се догађа, но одгурнули су је пушком. На срећу, нису дирали моју унучад, Зоранову и Драгичину дјецу, 1,5-годишњег Александра и тромјесечног Роберта – прича Стоја Тривкановић. Том „јуришу на брзину“, како је окарактеризирала одвођење српских цивила, повода није требало: точно се знало у које се куће и по кога долази.

Остали сат и рачун за струју

Пошто су одвели Тривкановиће, униформирани су кренули у поход сусједством. Стигли су и до куће Стојина брата Милана, који тада није био тамо. Хтјели су зато одвести му сина Слободана.
– Са Слободаном је била мајка Милена, а дошла је и бака: након њихова увјеравања да је „дијете ситно и мршаво“, одустали су од одвођења и бацили га у траву. Потом су отишли до куће мога другог брата, Ђуре Радојчића. Лупали су пушком на врата, но у гостима му је био рођак Дарко Комарац у униформи ХВ-а, који није дао да га одведу – каже Стоја. Њена су браћа истог дана с обитељима отишла сестри Милки Санадер у Петрињу и тако си спасила главу, јер су већ идућег дана војници из комбија поновно дошли по њих.

Несретни Тривкановићи, према изјави очевица Мирослава Ференчака, Драгичина брата, виђени су на злокобној ОРА-и: тко би тамо доспио, помоћи му више није било.
– Тражила сам их посвуда. На ОРА-и су ми пријетили што их уопће тражим. Изјаву о њиховом нестанку дала сам у Војној команди. Плакала сам, молила, а они су ми обећавали да ће помоћи ако буде у њиховој моћи, но нитко помогао није. Тражила сам их и у сисачкој полицији, тамо ми је Ђуро Бродарац рекао: „Иди их тражи у мртвачници на гробљу.“ Безуспјешно сам све испричала и тадашњем министру Ивану Векићу – говори Стоја.

Посвуда трагајући за дјецом, у некадашњем љечилишту Јодно умало је силована.
– У Јодно сам дошла рано ујутро, како бих разговарала с Јадранком Гарбином, тамошњим заповједником. Након што ме портир пустио у ходник, по мене је дошао војник у црној униформи и с маском на глави. Притиснуо ме уза зид и почео ми откопчавати хаљину, док ме његов пас гризао за одјећу. На срећу, наишао је Гарбин. Након разговора, поновно је истом војнику морао наредити да ме остави на миру, јер ме овај чекао, мислећи ваљда да ће ме касније моћи и убити. Било је страшно пролазити ходником док из околних соба војници раде гримасе и машу рукама према теби – испричала је жена која је након 22 године рада у Дјечјем вртићу „Нада Димић“ у фебруару 1992. добила отказ.

О смрти мужа полиција ју је обавијестила 27. аугуста 1991: дошли су по њу у вртић и одвезли је на препознавање у мртвачницу сисачке болнице. Када је виђела да супругу недостаје половица лица, клонула је.
– Дали су ми само његов ручни сат и одрезак од струје – каже и данас дубоко потресена.

По налазу патолога, Никола Тривкановић убијен је 26. аугуста, па бачен у Саву, која га је избацила код Гушћа. На тијелу су му биле повреде узроковане мучењем: сломљен нос, вишеструке ране од ножа и 20 простријелних рана од ватреног оружја.

Судови без срама

– И прије и након одвођења било је разних провокација. Говорили су да и ја морам отићи под земљу, да се морам прекрстити на католичку вјеру. Оптуживали су ме да су ми синови у шуми и да им носим храну. Полиција је долазила радити записнике, али више да испита докад ћу остати у кући, јер су планирали да се усели нетко други. Пред „Олују“ сам отишла посјетити сестру у Петрињи и тетку у Руми, а у Сисак сам се вратила 1997. године – прича Стоја.

Тек је лани остварила право на мировину, но од ње не може платити хиљаде куна судских трошкова због изгубљених спорова за смрт вољених.
– Убили су ми дјецу, а сада ја држави треба да дам новац. Питала сам на суду како их није срамота, а они су рекли да ћу дуг за судске процесе морати платити, па макар и за 50 година. Бојим се да ми не сједну на рачун. Ионако једва живим од хиљаду куна пензије. Још је горе мојим незапосленим унуцима. Једина ми је жеља да се нађу тијела мојих синова, да их у миру сахраним. Убојицама поручујем да се сјете својих злочина када погледају властиту дјецу. Осјећај грижње савјести најгори је осјећај – каже Стоја Тривкановић.

Аутор: Мирна Јасић
СНВ 08.04.2011.

Нема краја процесу против Рада Миљевића, оптуженог за ратни злочин над хрватским цивилима. Најновије судско веће највећи проблем има са сведоцима које је предложио Миљевићев адвокатски тим. Тако је било и на последњој расправи – од три позвана сведока одбране дошао је само један, Жељко Шедл Бауер. И то једва некако – јер након првог сведочења није дошао на пет расправа за редом.
ЧЕКА ПРАВДУ: Раде Миљевић са супругом Маром испред Жупанијског суда у Сиску

Бауер је иначе као хрватски полицајац 1991. године заробљен на брду Ђед код Костајнице, те потом одеведен у затвор у Глини.

Упркос учесталим недоласцима на суд због страха од сведочења у корист Миљевића, као уосталом и сви остали досадашњи сведоци одбране, Бауер је и овај пут успео да одвоји своју личну трагедију, бројне батине које је добио у глинском затвору, како је рекао, од своје грађанске обавезе да на суду говори истину.
– Претње су упућене и њима и мени. Чак их је било и овде на суду од појединаца који прате суђење. Због тога ме полиција и чува од када сам изашао из притвора. Није истина што су објавили поједини хрватски медији да ме полиција чува како не бих побегао – каже за „Вести“ Раде Миљевић.

Бауер је рекао како није ни видео Миљевића у глинском затвору нити је од било кога чуо да је он тамо био кад су из њега изведени и нетрагом нестали: Милан и Борислав Литрић, Јанко Каурић и Анте Жужић.

Крунски доказ

Раде Миљевић, који је у затвору био скоро пет година, јер се сада брани са слободе пошто више није било законске основе за његов притвор, није желео да коментарише суђење. Каже да то неће урадити док год нова пресуда не буде правоснажна.

Он је указао на упорно избегавање ранијих судских већа да као доказни материјал користе затворски дневник начелника војне полиције војске некадашње Републике Српске Крајине у којем је тачно записано када су четворица хрватских цивила изведени из затвора и ко их је извео. Тај дневник је и саставни део судског списа и на њему ће Миљевићева одбрана и овога пута инсистирати.

Аутор: М. Јакшић
Вести 27. 01. 2011.

Када су их одвели, Миленко Ђапа имао је 40, а Васо Јелић 20 година више. Заједничка им је била националности због које су се тада губиле главе. Истина о њиховим судбинама испливала је на обалама Саве.
Деса Ђапа, изгубила је сина Миленка

Никад нећу заборавити љето када сам изгубила вољенога сина – каже Деса Ђапа, чији је син Миленко убијен 1991. у Сиску, у доби од 40 година. Кобног 22. аугуста Миленко Ђапа (1951) вратио се у Сисак, након неколико дана одмора у Ванићима код Двора, камо је одвезао жену Евицу и кћи Мирјану. Идућег му је дана почињала радна смјена у Рафинерији, па је дошао мајци на вечеру.
– Око 21.30 позвонио је први сусјед, с којим сам 20 година живјела у истој згради. Иако у цивилу, држао је пиштољ с прстом на обарачу. Питао је Миленка има ли и он пиштољ, па наредио да крене с њим. Пратио га је и један у униформи, без оружја, који је рекао да ће ми се син вратити – прича Деса Ђапа. Сва у шоку, успјела је још кроз прозор виђети како су зграду опколили војници.

Надајући се синовљеву повратку, упалила је сва свјетла у стану. Јутро је дочекала будна, гледајући кроз прозор. Сусједи су јој касније рекли да су виђели како Миленка одвозе комбијем.

Пијани службеници у полицији

– У седам сам сати телефонирала у МУП. Љутито су ме отпилили: „Син вам је шпијун. Не питајте више за њега, јер ћемо вас дати ухапсити“ – упамтила је Деса сваку ријеч. Унаточ пријетњи, истога је дана отишла у полицијску зграду.

– У полицији су били пијани службеници, голи до паса, неки су и лежали. Један ми је рекао: „Немојте мислити да га су га одвели хрватски војници. Одвели су га четници који дођу на сисачки плац куповати хрватске униформе. Хрвати су мирољубиви, а убијају четници.“ На порти Војне команде дознала сам како је био код њих, а након пола сата испитивања одвезен је даље. Упорно сам долазила, па ме полицијски чувар повео и у оближњи затвор, да провјери је ли на попису затвореника. Није био – каже Деса.
Настављала је потрагу све док јој у МУП-у нису рекли да им се јави точно 28. аугуста, напоменувши јој да им донесе Миленкову фотографију.

– Једна ми је сусједа рекла да је чула како је Миленко пуштен, па сам због тога отишла код сусједа који га је одвео. Казао ми је да је то дезинформација, да Миленко има дијабетес, премда од тога никада није боловао, те да је превезен у болницу у Загребу. Сестра и њезина дјеца безуспјешно су га тражили по свим загребачким болницама. Сљедећег сам дана, по договору, отишла у МУП: портир ми је одмах рекао да ми син није болестан него мртав. Избацила га је Сава низводно од Сиска, у селу Чигочу. Тада сам пала у несвијест – говори видно потресена Деса Ђапа.

Није смогла снаге отићи на препознавање. Учинио је то њезин дјевер, који је видио измучено Миленково тијело, с лисицама на рукама. Патолог сисачке Опће болнице рекао јој је да је Миленко умро од двије простријелне ране у трбуху и да је боље да не зна у каквом је стању тијело пронађено. Сина је покопала на брзину, јер су је гробари опомињали да бјежи док и она није изгинула.
– Полицајци су ми годинама касније саопштили како је на познатом губилишту ОРА, у сисачком приградском насељу Галдову, више њих пуцало у Миленка док је био свезан: пуцали су му у рамена и кукове те га на крају бацили у Саву – завршава своје присјећање Деса Ђапа.

Патолог реконструирао муке

Под окриљем ноћи нестало је те 1991. на стотине Сишчана. Потврђује то и прича о убојству Васе Јелића (1931), тада 60-годишњака.
– Петорица наоружаних, у униформама и с црним маскирним капама, залупали су на врата наше породичне куће 15. новембра 1991. године око 21.45 сати. У кући су уз мене били мој муж и троје избјеглица из Мошћенице. Чим сам отворила врата, пошли су по Васу и за крагну га извукли ван, у ноћ – прича Ана, супруга Васе Јелића. Кренула је за њима, да види камо га воде, но један ју је маскирани задржао на вратима под пријетњом да ће је „убити к’о зеца ако мрдне“: био је њезине висине и Ана каже да никада неће заборавити плаве очи што су се назирале кроз прорезе на капи. Три је идућа мјесеца тражила Васу по свим полицијским и војним пунктовима Сиска.

– Била сам у уреду код начелника Полицијске управе Ђуре Бродарца, рекао ми је: „Коме Срби фале, нек’ их тражи. Мени не фале!“ Када сам се обратила његовом замјенику Владимиру Миланковићу, само је дрско наредио да ме испитају – каже Ана.

Десетог фебруара 1992. године позвана је да преузме Васино тијело, пронађено на савској обали, код сисачког Старог града.
– Звали су ме на препознавање, а нису ми уопће дали да га видим. Двојица униформираних натјерали су ме да потпишем да преузимам ковчег с тијелом. И Васин су укоп надгледала четворица војника, па га ни у лијесу нисам видјела – каже Ана Јелић.

У записнику сисачког патолога стоји: „Узрок насилне смрти Васе Јелића су простријелне ране главе и грудног коша. Ране су нанесене оружјем мањег калибра, чему свједочи налаз зрна пиштоља испод коже лијевог рамена.“ Осим смртоносних рана, имао је и „простријеле лакта и прстију те многоструке преломљене кости“. Трагови мучења видљиви су и на другим дијеловима тијела, док је преко очију имао „завезан платнени бијели повез, а једнаким повезом завезане су руке у запешћима, сприједа“.

Изгубила све спорове

– Наш син Милорад живи на релацији Париз-Београд. Након звјерског убојства оца, више нема снаге доћи у кућу у којој смо заједно живјели. Да је те вечери био овђе, вјерујем да би и њега убили – каже Ана.

Присјетила се како су још у љето1991, дакле пет мјесеци прије одвођења њезина мужа, двије униформиране особе дошле по Васине ловачке пушке и пиштољ.
– Полиција је однијела дио пушака и за то нам издала потврду. Но, за њима су ускоро дошли и неки замаскирани, без ознака на униформама, узели потврду и преостало ловачко оружје. Тражила сам за те покретнине поврат или новчану накнаду, но изгубила сам све спорове на хрватским судовима и платила 4.600 куна судских трошкова – каже. Изгубила је и спорове којима је од Републике Хрватске тражила накнаду за смрт мужа. Преостаје јој још Европски суд за људска права у Страсбуру.
– Добила сам рјешење да морам платити 45.700 куна судских трошкова, због чега су ми ставили оврху на дио куће. Оврха је ипак скинута – каже Ана, која животари од 1.200 куна пензије. За даљњу борбу по судовима нема снаге: 77 година и живот без Васе учинили су своје.

Аутор: Мирна Јасић
СНВ 24.12.2010.

Ратни злочини

Сисачки досије мрака

У суботу, 23. новембра 1991, на врата инжењера Дамјана Жилића закуцала је група његових познаника. Позвали га на свадбу. Уместо на свадбу, одведен је на сметлиште и убијен ударцем маљем у главу. Идућега дана, Сава је избацила његово тело. Неколико дана потом, идентификоване су његове убице: радници сисачке Рафинерије, који су обукли војне униформе. Добили су задатак да убију инжењера Жилића, изјавили су пред истражним судијом, а другооптужени Шарић је на питање зашто је учествовао у његовом убиству рекао: „Ми у Сиску тако радимо“

Пуних 20 година након првих ратних злочина над Србима у Сиску у притвору су се нашли господари рата у том граду: Ђуро Бродарац, помоћник, па начелник сисачке полиције (потом и саборски заступник, те дугогодишњи жупан Сисачко-мославачке жупаније), Владимир Миланковић, професионални полицајац и у ратно вријеме заповједник Специјалне полиције и помоћник Бродарчев, те Драго Бошњак, заповједник јединице „Вукови“, по многима „јединице за специјалне ликвидације“.

Недостаје још један главешина: Иван Бобетко, шеф ратног Кризног штаба на Банији, као и још многи директни извршитељи злочина у Сиску, за које је један инсајдер прије коју годину рекао: „Отворите досје Сисак, много је гори од досјеа Госпић“ (има податак да је Муниб Суљић, војник Томислава Мерчепа, који је судјеловао у убојству загребачке породице Зец, „занат“ убијања испекао управо у Сиску).

Не зна се ни данас колико је сисачких Срба, из града и околних села, страдало током 1991. и 1992. године у Сиску; распон се креће од стотињак до чак више од 600 убијених. „Хрватска љевица“ је у љето 2002. године објавила списак од 107 имена, док је Заједница Срба у Хрватској у априлу 2007. године у својој кривичној пријави навела списак од више од 600 имена. Точније, према њиховим подацима, 611 цивила у Сиску је убијено, 26 их је преживјело, од тога је било 595 Срба, 14 Хрвата и два Муслимана (Бошњака). У укупном броју убијених било је 120 жена.

ОТАЦ ДИЈАНЕ ПАЈАГИЋ: Тих септембарских дана 1991. године с исте адресе, из дворишне зграде у Улици маршала Тита у Сиску, нестало је чак петоро људи, сви радници Рафинерије Сисак. Тада 59-годишњи Петар Пајагић био је шеф Одјела контроле у Рафинерији и тог је петка, 21. септембра 1991. након посла дошао на ручак код кћери Дијане у њен стан. Атмосфера у Сиску је била већ застрашујућа, али он се – као и многи други који се нису склонили (иако, неке од Сишчана је смрт стигла и у Загребу) – никоме није замјерио, никакве везе с политиком није имао, чак је потписао и фамозну „изјаву о лојалности“ у Рафинерији. Након ручка, с комадом торте којега му је кћера спаковала, упутио се ка свом стану удаљеном десетак минута. Тамо, у дворишту испред зграде, како је касније чула, дочекали су га униформирани људи и одвезли у непознатом правцу; његово тијело никада није нађено.

Како јој се отац није, по обичају, јавио телефоном по доласку кући, Дијана постаје нервозна: покушава га добити, он не одговара, она проводи бесану ноћ (нитко нормалан ноћу није ходао по граду, осим војске и полиције) и идућега дана, у суботу, одлази до очевог стана. Тамо установљава да он до стана није ни стигао, јер нема нити његове актовке, од које се није одвајао, нити торте коју му је спаковала.

Дијана одлази у полицију, али тамо јој кажу да треба чекати 48 сати за подношење пријаве нестанка, па службено то чини у понедјељак, 23. септембра. Много година касније, након маратонског судског поступка за проглашење Петра Пајагића мртвим, тај ће датум бити уписан као службени датум његове смрти.

Касније Дијана сазнаје занимљиве детаље. Прво, да је њеном оцу у Рафинерији Сисак већ у недјељу, 22. септембра – два дана након нестанка и успркос томе што је био викенд и нерадни дан – написан отказ. У понедјељак, на дан кад њену пријаву нестанка службено примају у полицијској станици, она одлази и у Рафинерију да види да ли јој је отац дошао на посао, али ју рецепционар хладно отправља с констатацијом да га нема и да не зна гдје је. Но, тог истог понедјељка, за радни стол њеног оца и на његову функцију именована је дотад њему подређена особа, која је на питање гдје је инжењер Пајагић и зашто сједи за његовим столом одговорила: „Хвала богу, нема га и више никада неће ни доћи.“

И мала дигресија: Дијана, иначе, радну књижицу свога оца успијева добити тек након смјене ХДЗ-овске власти 2000. године и тек тада сазнаје да му је отказ, њему мртвоме, написан само дан и пол након што је нестао и вјеројатно истога дана убијен.

Већ у уторак, пети дан од очевог нестанка, трећи дан од његовог отказа у Рафинерији и дан након што је полиција примила њену пријаву нестанка и након што је већ његов подређени именован у руководећу фотељу њеног несталог оца, Дијана не може ући у његов стан. Тамо, наиме, затиче проваљена врата, типа који се уселио на темељу рјешења о кориштењу стана издатог од надлежних сисачких власти и – о ужаса – њене сугласности коју тада први пута види и на којој је фалсифициран њен потпис!

Касније је Дијана открила још нешто: њен је отац имао полицу животног осигурања. Копију полице успјела је добити такођер након 2000. године, да би установила да је новац који се насљедницима исплаћује у случају смрти осигураника непознат нетко подигао одмах након његовог нестанка!

У сваком случају, први одговор полиције стиже тек 1996. године. У одговору Дијанином адвокату они наводе:
1. Запримљена је пријава о нестанку Пајагић Петра.
2. Расписана је потрага за предметном особом у гласнику број…
3. Потрага до сада није дала позитиван резултат.

И то је то. И ништа више.

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ЋУТАЊА О ОТМИЦАМА И УБИСТВИМА СРБА: Ђуро Бродарац…

УЛИЦА ЗА УБИСТВА: У новембру 2000. године Дијана, преко адвоката Чеде Продановића, подноси кривичну пријаву због ратног злочина против цивилног становништва. У пријави се каже да је евидентно да је из Сиска нестало много особа које су одведене и навјеројатније, све убијене првенствено на националној основи. „На подручју Сиска се евидентно радило о организираном одвођењу и убијању цивилног пучанства (већином српске националности), како се говори, од стране парадржавних, односно параполицијских организираних група. Многи сумњају и у протузаконита поступања од стране људи из Рафинерије Сисак…“, пише у кривичној пријави.

Из Улице маршала Тита нестало је још радника Рафинерије.

…и Јанко Бобетко одговоран

Пензионирани шеф осигурања Рафинерије Драган Рајшић (64) одведен је у непознато 26. аугуста 1991. године, кад су га у свакодневној шетњи зауставиле три особе, једна у црно-сивој униформи и двије у цивилу. Два мјесеца раније, његово је име било објављено у опскурном таблоиду „Слободни тједник“, као једног од 14 Сишчана „сурадника КОС-а“.

Чувар из Рафинерије Бранко Дабић (38), који је као и Дијанин отац потписао „изјаву о лојалности“, нестао је 15. септембра 1991. кад је кренуо на посао, на аутобус за ноћну смјену. Нити његово тијело није никад нађено.

Пет дана касније нестаје Петар Пајагић, па Бранко Лукач, радник у Рафинерији…

Инжењер кемије Дамјан Жилић те 1991. године имао је 52 године. Са супругом, лијечницом специјалистом за плућне болести Станком Грегуринчић (ако је важно, Хрватицом) живио је у Петрињи и свакога дана путовао у 13 километара удаљени Сисак. Године 1991. био је шеф производње у Рафинерији; она је, пак, постала предсједница опћине Петриња (изборе је у Петрињи добио, као и у Сиску, СДП).

Она је свједочила: једнога дана, у љето 1991, дошао је забринут кући и рекао јој да је „на списку“. „Питала сам га на каквом је списку, а он је само поновио да је на списку. Недуго потом, рекао ми је да је потписао лојалност хрватској држави, а потписивање те лојалности тражили су шефови сисачке Рафинерије од свих тамо запослених Срба.“

Недуго потом, 13. септембра 1991. године на њихову кућу је осута рафална паљба, а потом и тромблонска граната на балкон. Слиједећега јутра отишли су код кћери студентице у Загреб, али он је и даље свакога јутра путовао влаком за Сисак, на посао, на којем је већ имао грдних проблема; надлежни су чинили све да га отпусте. У суботу, 23. новембра 1991, на врата стана у загребачким Утринама дошли су неки знанци, пустио их је унутра; према ријечима његове супруге, намамили су га на свадбу једног радника Рафинерије у оближњем ресторану. Умјесто на свадбу, одведен је на загребачко сметлиште Јакушевац, тамо ударен маљем у главу и бачен у Саву.

Идућега дана, Сава је избацила његово тијело. Неколико дана потом, идентифицирани су његови убојице: радници сисачке Рафинерије, који су обукли војне униформе, Роберт Ахметагић, Дамир Шарић, Драган Кострић и Винко Ковачевић. Добили су задатак да убију инжењера Жилића, изјавили су пред истражним суцем, а другооптужени Шарић је на питање зашто је суђеловао у његовом убојству рекао: „Ми у Сиску тако радимо“, квалифицирајући своју жртву као „четника“. Четворка је неколико мјесеци провела у затвору, гђе су ју посјећивали спомињани Иван Бобетко и тадашњи министар правосуђа Босиљко Мишетић, да би 1993. године били ослобођени темељем Закона о опросту. Одлуку је потом потврдио и Врховни суд Хрватске, иако се тај закон нипошто не може примијенити на ратне злочине.

МИНИСТРИ И ЊИХОВИ ЗЛОЧИНЦИ: Није то, међутим, једини министар правосуђа који је био у блиским односима с оптуженима за ратне злочине. И овај актуални, Дражен (Косоричин) Бошњаковић у децембру прошле године кафенисао је с нетом ухапшеним ратним замјеником Бродарчевим, Владимиром Миланковићем и то неколико мјесеци пошто је главни тужилац Младен Бајић напокон истрагу о сисачким мрачним годинама одузео Жупанијском суду у Сиску и пребацио га у Осијек. Министар је тада изјавио да „нема сазнања да је Миланковић осумњиченик за ратне злочине“, као и да је Миланковић „невин док му се не докаже другачије“ и дометнуо да „није коректно једну случајну каву доводити у такав контекст“. Иначе, случајно или не, Бошњаковић је – осим што је био функционар ХДЗ-а – од 1993. године био тајник тада неприкосновеног сисачког жупана Ђуре Бродарца (паметноме доста!).

За злочине у Сиску раних деведесетих, а много је тих тужних појединачних судбина, знао је врх државе. Часни човјек, предсједник Врховног суда Хрватске Вјекослав Видовић због тога је и смијењен с функције: још 1995. године свједочио је у „Ферал трибјуну“ да су информације о сисачким збивањима стално пристизале и да су му у то вријеме – у септембру 1991 – једнога дана сисачки суци тражили хитан разговор, јер је десетак људи убијено и њихова су тијела испливала у једном од рукаваца Купе. Нитко од надлежних ништа није подузимао, па је Видовић отишао код предсједника Владе Фрање Грегурића и о томе му предао извјештај. Не само то, обратио се и врху Католичке цркве, јер је „имао дојам да могу имати утјецај на врх хрватске политике“, иако је знао да немају, али је на тај начин „барем растеретио своју савјест, јер је са своје стране учинио све што је тада било могуће“. Након тога је разријешен, на иницијативу Фрање Туђмана лично.

Надлежни у држави, али и у Сиску, цијело су се вријеме градили необавијештенима. Чак су ишли дотле да тврде да су нестали Срби-Сишчани отишли „у четнике“, а да њихове обитељи пријављују нестанке не би ли се докопали имања и новца. Службени подаци сисачке полиције кажу да је полицији пријављен 21 случај несталих, па је полиција „као“ нешто истраживала. О томе је Бродарац прије десет година рекао и ово: „Један дио пријављених нестанака била је варка обитељи. Наиме, рекли би да им је нетко нестао како би се оправдали, а ми смо касније установили да је тај пријеко. Ваљда су мислили да ће све завршити за десетак дана, остат ће обитељ у стану, а овај ће тенком доћи у Сисак.“ Исти тај, данас првоосумњичени, „прославио“ се и изјавом да „коме Срби фале, тај нека их и тражи, јер њему не фале“.

У сваком случају, постоји податак којега су поводом хапшења Бродарца и екипе објавили загребачка „Документа“ (Центар за суочавање с прошлошћу) и Грађански одбор за људска права Зорана Пусића: током 1991. и 1992. године по налогу тад Окружног суда у Сиску обављена је обдукција или вањски преглед 64 тијела убијених, чија су тијела нађена. Све су жртве умрле насилном смрћу, многи након мучења.

У међувремену, неки од виновника – и ових који су данас у осјечкој надлежности – додатно су наплатили своја злодјела, па тако и дан-данас траје блокада рачуна „Хрватске љевице“ покојног Стипе Шувара, од које је Иван Бобетко, син хашког оптуженика Јанка (Титовог генерала), наплатио силне новце одштете због „душевних боли“. Зато је, међу осталим, пропао и „Ферал трибјун“, плаћајући одштете за истину објављену о разним зликовцима, од госпићког Мирка Норца и свеприсутног по стратиштима Томислава Мерчепа, до сисачких Ђуре Бродарца или Ивана Бобетка, који још није на списку осумњичених.

И на крају, зашто смо чекали 20 година? Зато што је крајем маја ове, 2011. године хрватска премијерка Јадранка Косор, и то у Глини од свих мјеста, изјавила да су „неистражени ратни злочини, којих је наводно још око 400, пресудан разлог због којега још није затворено 23. поглавље (правосуђа, оп. а.) у преговарачком процесу прикључења Хрватске ЕУ“, те је донесена одлука да ће за ратне злочине надлежна бити четири суда – по захтјеву исте ЕУ – Загреб, Сплит, Ријека и Осијек.

Да није Европљана, дакле, не би било нити хапшења Бродарца и осталих. Вољу државе да се обрачуна с наслијеђем мрачних година, у Сиску и другдје, видјет ћемо и по томе да ли ће осим ове „тројке“ пред Богињу Правде доћи и они који су директно убијали, чија имена су позната и који и дан-данас мирно, као тихи сусједи, живе у Сиску и ма гдје другдје.

Аутор: Татјана Тагиров
ВРЕМЕ | БР. 1069 | 30. ЈУН 2011.

———

СВЈЕДОЧЕЊЕ МИЛОРАДА РАТКОВИЋА
ТЕК САМ НА САХРАНИ ДОЗНАО ДА МИ ЈЕ ОТАЦ МРТАВ

ОСИЈЕК – Из стана мог оца чули су се лом и јаук. Четворица су у маскирним униформама била унутра. Петорица су на дворишту стајала уз мене, један ми је уперио пиштољ на чело. Ништа ме нису питали. Отац је потом изашао и пао на двориште. Имао је рупу на глави, шака је могла стати у њу – испричао је Милорад Ратковић на Жупанијском суду у Осијеку, гдје се Владимиру Миланковићу и Драги Бошњаку суди за ратни злочин у Сиску 1991. и 1992.

“Аутобус је купио Србе”

Милорад је ухапшен је 17. септембра 1991. у свом дому у Мошћеници.
– Пред кућом ми се зауставио комби. Деветорица су изашла и прескочила ограду, нису ни отварали врата – навео је. Пред кућом се нешто касније паркирао и аутобус. Милораду, његовој супрузи и мајци наредили су да уђу у аутобус.
– Питао сам могу ли повести оца, рекао је нека га узмем и носим. Довукао сам га и ставио на степенице јер је бус био крцат – описао је. Зауставили су се, наставио је, готово крај сваке српске куће. На посљедној “станици” ушла је жена са 11-годишњим дјететом. Смјестили су их у школу у Жабном.

– Отац је запомагао и звао моје име. Лупао сам по вратима да му се помогне па су викали на мене. Када су ме питали што имам с тим човјеком, казао сам да умире, али се нисам усудио рећи да ми је отац – посвједочио је. Оца су потом однијели на носилима.

С њим је у учионици био и Никола Батула, којему је један цивил наредио да поједе југославенску заставу.
– Рекао сам да ћу и ја помоћи јести заставу, ако треба. Када је изашао, сакрио сам је иза камина, била је на штапу. Нашао ју је па је Батулу измлатио тим штапом – испричао је.

“Нећеш више радити”

Милорад је, каже, размијењен на интервенцију Ђуре Бродарца.
– Чувари су ми, на изласку, рекли да о осталим заточенима може одлучити искључиво Бродарац – изјавио је.

Брат Душан одвезао га је исти дан на гробље.
– Питао сам зашто смо ту, рекао ми је да ни не зуцнем. Била је сахрана мога оца и тек сам тада дознао да је мртав – казао је. Ухапшен је тада био и ŽИвко Гога.

– Зауставили су ме на пункту у Мошћеници. Ишао сам на тоалет и зачуо рафал. Ђуро Бродарац је особу која је пуцала према мени питао: “Зашто га ниси убио?” Ђуро ми је рекао да више нећу ни радити у рафинерији – устврдио је.

Извор: Banija online,
8. новембар 2012.

———