Бранко Жујовић: Врачевић

 

Фонд Слободан Јовановић
Бранко Жујовић, 14.02.2013

Једини критеријум по ком може да се суди о поступку Врачевчана, у ствари, је питање: да ли бисте пустили своју децу да иду сама у школу поред толиког броја потпуно непознатих људи у селу?Бранко Жујовић: „Врачевић је једно од ретких села које после Другог светског рата није допустило да нове власти у њему оснују сеоску радну задругу. Ово је мало позната чињеница о питомом колубарском селу које се ових дана нашло у средишту интересовања јавности.“Врачевић је једно од ретких села које после Другог светског рата није допустило да нове власти у њему оснују сеоску радну задругу. Ово је мало позната чињеница о питомом колубарском селу које се ових дана нашло у средишту интересовања јавности.

Вест да су Врачевчани каменицама отерали азиланте није најпријатнија. Али, врачевачке каменице нису само инцидент, мада су диван повод за квази-грађански егзерцир на тему виолентности политичке манифестације динарског човека.

Више је, међутим, реч о одлучном упозорењу држави да институционално, а не палијативно, решава сада већ небројене проблеме. Мислим ту на исто тако непријатну чињеницу да држава Србија деценијама услишава само догореле проблеме, а остаје глува на упозорења и молбе.

А када број азиланата у неком селу досегне пет или десет одсто укупног броја становника, та чињеница неминовно постаје проблем.

Једини критеријум по ком може да се суди о поступку Врачевчана, у ствари, је питање: да ли бисте пустили своју децу да иду сама у школу поред толиког броја потпуно непознатих људи у селу?

У тој тачки, разишли су се Врачевић и држава. Врачевчани, трезвени колубарски сељаци, логику благовремености и предохране црпе из пољопривреде којом се баве. Држава, стихијска решења заснива на бирократској и партитократској структури, навиклој да крпи и одлаже. Тачка пуцања та два концепта била је каменица у врачевачком прозору.

У Врачевићу је после прогона Срба из Хрватске боравило много избеглица. За разлику од несрећника из Републике Српске Крајине, који су језиком, културом, радним навикама и традицијом лако постали део сеоског миљеа, азиланти са Средњег истока то не могу. Врачевић је сувише мали да би имао свој Бронкс. На слици: Азил за имигранте у Врачевћу. Фото: Новости

Врачевчани очигледно одлично памте трагедију из октобра 2011. године, у Бањи Ковиљачи, када је силована гошћа бање и не желе да допусте ни могућност да се тако нешто деси у њиховом селу. И тада је држава, уместо превентивно, деловала накнадно, а накнадност је пратила бујица општих места о такозваној политичкој коректности.

У Врачевићу је после прогона Срба из Хрватске боравило много избеглица. За разлику од несрећника из Републике Српске Крајине, који су језиком, културом, радним навикама и традицијом лако постали део сеоског миљеа, азиланти са Средњег истока то не могу. Врачевић је сувише мали да би имао свој Бронкс.

На рубу Врачевића, уосталом, вековима живи мала ромска заједница. Они су прихваћени и заштићени.

За време лудила принудног откупа, у Врачевићу је горело домаћинство спроводитеља те политике. Пре тога, за време Другог светског рата, Врачевчани су, после пробоја Сремског фронта, оружјем врло одлучно заштитили свог земљака од стрељања, због (лажне) оптужбе да је украо, ако се добро сећам, теглу меда или нечег сличног.

Љубомир Павловић, у знаменитом делу „Колубара и Подгорина“, описује их као марљиве домаћине, посвећене имањима и породицама. У свим ослободилачким ратовима Србије, били су, као и сви њихови земљаци, у првим редовима.

Србија би, управо због тога, требало да реши њихов и свој проблем. Инаћење с тим људима је узалудно. Кроз историју, показали су да у рукама подједнако поуздано држе и плуг за своје домаћинство и пушку за државу. Правду не узимају у руке, осим ако их на то не приморају.