СКЕНДЕРБЕГ БИО СРБИН

Пише: Слободан Јарчевић

(Одричући се вере, Срби одбацивали и нацију, а то није учинио ниједан други исламизовани народ)

Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.

Није разумно овакву, погубну, појаву занемарити, а све последице те појаве брзо заборављати. Посебно, не зато што су традиционални освајачи Балкана, одливене српске саплеменике, користили за геноцид над преосталим Србима. Тако су Турци против Срба, у ратовима, користили потурчене (или исламизоване) Србе из Рашке, Црне Горе, Херцеговине, Босне и са Косова и Метохије, а Немци и Хрвати, поред муслимана и покатоличене Србе из Далмације, Херцеговине, Босне, Славоније и осталих српских крајина.

Сви наши непријатељи користили су против Срба и поарбанашене Србе, којих међу данашњим Шиптарима на Косову и Метохији, у Македонији, Црној Гори и Албанији има велики број.

Претапање Срба у Шиптаре, почело је већ у средњем веку, док су Шиптари, као Срби, били хришћани. О томе пише др Владан Ђорђевић у историјском осврту: „Арнаути“, објављеном у „Катена Мунди“ (Матица Срба и исељеника Србије и „Ибарске новости“ из Краљева, приређивач Предраг Драгић Кијук, 1992):

Словенска имена, вели аустријски конзул Хан, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су некад били најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су намалисорским висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорским племенима Кучима, Братоножићима и Пиперима.

Једини аранутски јунак Скендербег био је српског порекла. Мирдити имају предање да су бугарског порекла, а у Тирани данас (1912), живи 2.000 Срба.

Аустријски конзул Хан наводи да, према доказаним границама простирања језика, излази да Словени нису само освојили алпијски део Албаније, него да они још и данас (1912) живе у северном порубу земље. Некад су Словени насељавали и целу јужну страну аспијског чвора. Оно неколико арнаутских насеобина на северној страни алпијског чвора, обележава само народно предање у доцнијој арнаутској колонији.

Арбанаси су имали два распрострањенија језика и то она којима говоре Геге и језик јужних Арнаута, који се зове Тоске. Тосу толико различити језици да се Геге и Тоске, међусобно, не разумеју.

Аустријски конзул Хан, с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу, дуго је радио да пронађе сваку ситницу, корисну за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, али није нашао ни једну арнаутску јуначку народну песму. Све што је нашао беху неколико мале љубавне песме и неколико народне пословице.“

Др Владан Ђорђевић, приказује Албанију српском земљом, наводи да су њом владали, пре Немањића: кнез Владимир, затим, Тихомир, Глава, Голем, Слава, Ивица, Михаило Воисављевић (1077). Михаило је установио независност Српске православне цркве у Приморју, с владичанством у Бару, више од сто година, пре него што ће Свети Сава прогласити аутокефалност Српске православне цркве.

Недалеко од Скадра на Бојани, сахрањен је српски владар из 11. века Михаило и син му Бодин, чија држава је била од Цетине и Саве до Дрима и Приштине, с престоницом у Скадру.

У тако препознатљивој српској земљи, Срби су асимиловани и то од ретко насељеног народа који није имао ни јединствени језик, ни писмо, ни народну поезију. Италијански књижевник из 16. века Теодор Спандуци описао је живот Скендербега, чиме нам је оставио податке о раном претапању Срба у Шиптаре:

„Скендербег, човек лично храбар, био је српског порекла и био је толико заслужан, да су га ценили не само Арнаути, него и други народи. Био је син Ивана Кастриота, који је владао у Маћи и Уменестији. Мајка му је била Војислава, кћи господара Полога, једног дела Маћедоније и Бугарске“.

У својим истраживањима, др Јован Цвијић потврђује асимиловање Срба од стране Шиптара у Албанији:

„Чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари. Њихова земља изван главних комуникација и, у турско време, запуштена, није пружала довољно средстава за живот. Окренули су се на исток и почели насељавати плодне долине.

Под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Албанији су исламизирани и поарбашени, изузев једног дела у области Голог брда, на левој обали Црног Дрима и оних који су пребегли у унутрашњост Балкана“.

Шта да закључимо о српском, лаком, одрођавању? Можда да се подсетимо да ли се то одрођавање дешава, и у којој мери, код других народа.

Кад су Турци прешли на ислам, узимајући га од Арапа, остали су Турци; кад су Шиптари прешли на ислам, остали су Шиптари; кад су Иранци прешли на ислам, остали су Иранци; кад су Курди исламизовани, остали су Курди, као и Чечени и многи други народи. Међу Арапима има много православних и католика, али су Арапи, као што су то и Арапи муслимани.

Само Срби, кад пређоше на ислам, не желеше више да се зову Србима!

_______
http://www.forumprijateljbozji.com/

***

СКЕНДЕРБЕГ ЈЕ БИО СТАРИ СРБИН

Мушутиште форум

Интересантно је колико смо ми, Срби лежерни према нашој историји, нарочито према историји Старе Србије и према истакнутим личностима међу Старим Србима. Зато Милош Обилић неће бити прва и једина историјска личност која ће изгубити српску националну припадност. То је већ урађено са Ђурђем Кастриотићем Скендербегом.

Ђурађ Кастриотић Скендербег, господар Арбаније, највећи јунак, најславнији витез свога доба био је Стари Србин. Прадеда Ђурђев звао се Бранило и био је велики српски властелин. За владе последњег Немањића, цара Уроша V, Бранило је био управник Канине, а касније његов син Константин Браниловић је постао управник Полога. Још касније, Константинов син Иван постаде господар целе Маће у Арбанији, па ту у Маћи овај Иван Браниловић и жена му Војислава родише године 1403. сина Ђурђа, који се касније прозва Кастриотић Скендербег.

Кастриотић је био права муштина, какви су, обично били Стари Срби. Прича се, да је за 24 године владавине Ђурађ Кастриотић сам својом руком посекао око две хиљаде Османлија. У сваком боју он је био први, а кад се уступало последњи. Беше то човек силан, врло крупан; висок, леп, ненадмашно храбар и неуморан. И глад, и жеђ, и топлоту, и хладноћу — он је подносио челичном издржљивошћу. За умор није знао: док није ослободио земљу од Турака — никада није спавао више од два сата дневно. Поред свог то јунаштва, он је био и врло мудар, досетљив и лукав, али и врло милостив, великодушан, дарежљив и побожан.

(Због ове чињенице која све више излази на светлост дана зхваљујући познатом албанском академику Проф. Др.Kapllan Buri, великом експерту за албанологију, Албанци траже да се споменици Скендербега поруше и смене споменицима Султана Мурата)

Иван Кастриот је био принуђен да преда своје синове султану, да би сачувао власт над Кројом и осталим поседима. Приликом исламизирања Ðурађ је назван Скендербег. После очеве смрти и турског пораза код Ниша (1443) од Мађара (Јанко Хунијади), он се одметну од султана и врати у Кроји, где је извршио покољ над потурицама, узео власт у своје руке и позвао све властелине околних поседа да му се придруже. Тако је под својом заставом и заставама осталих властелина окупио све хришћане данашњих територија Албаније, у првом реду своје Србе (Црногорце и Македонце), а затим и Власе, Грке, Италијане, као и Албанце. После првих победа над Турцима, похрлили су под заставу Скендербега и витезови са свих страна Европе, посебно из суседних земаља и Италије. Нарочито га подржавају владари Србије и Црне Горе, док га Дубровник проглашава и за Почасног грађанина.

Скендербег је своју администрацију водио на српском језику, па је и за монету имао динар, а заставу сличну српској, са двоглавим орлом, али црним на црвеном пољу.

(Преписка из 1450. почиње речима: Племенитим и мудрим и у свему много почтеним господам, господину кнезу и властелем самовладушчаго града Дубровника…)

(Преписка од 13.06.1459 почиње речима: Во име Оца и Сина и Духа светога. Амин. Ја, господин Ђурђ Кастриот, речени Скендер бег, дајемо на виденије всакому кому се достоит, и пред кога се изнесет ови наш лист отворени а под печатом прстена мојега знаменованога међу нами с комуном дубровачким…)

У његовој кнежевини већина становништва је била српске и влашке националности. Албанци су још увек већином живели по врлетима, бавећи се сточарством. У непрекидним борбама против Турака убијени су му поглавито његови Срби. Тако се овај елеменат топио и нестајао, па се и број Срба из године у године смањивао. Са друге стране, албански елеменат, као кметови и становници врлети, мање је убијен а више се множио.

Сеоба становништва Албаније за Италију после смрти Скендербега скоро је испразнила Средњу Албанију од српског елемента. Они који се нису иселили, временом су се албанизирали. Предели, који нису били ратна попришта, као данашња Северна и Источна Албанија (Скадар, Кукес, Лума, Голо Брдо, Поградец, Корча), још увек су настањена у већини од Срба и под влашћу српских велможа. У XVIII веку ће се и они асимилирати од Албанаца, који под турском влашћу и у служби Турака стварају своју феудалну класу. Неоспорна је чињеница да је борба Скендербега против Турака служила не само одбрани албанског елемента од турске окупације, већ и надвладању овог елемента над српским. У наредним вековима његова ће фигура служити Албанцима да се национално освесте и уједине против турског окупатора, не само албанским православцима и католицима, већ и муслиманима.

Ипак је Скендербег више присутан међу Србима, неголи међу Албанцима. Погледајте само фолклор о Скендербегу. Код Албанаца имамо само по коју кратку песму, и то нових времена, док код Срба испеване су још за живота Скендербега (Аврам Жунгула: ЕПСКИ ПЕСНИ ЗА МАКЕДОНСКАТА КРАЛСКАТА ДИНАСТИЈА КАСТРИОТ, Солун, 1889. , Његош у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ 1847 и други). Захваљујући Старим Србимa, па и Власима, Албанци су почели да прихватају Скендербега као свог јунака, па и као свог националног хероја.

Посебно се ово одражава код муслимана, који не знају ни како да га назову. Sami Frashëri Влах, један од главних препородитеља албанског народа, ни оца Скендербега није знао како да га назове на албанском језику. Његовим именом Иван-Јован није могао да га претстави Албанцима, јер су ови знали да су то српска имена, за њих неприхтватљива. Зато га у почетку назвао Јан. Али, кад је видео да се тако називају Власи и Грци, променио му је то име у Ðон, што не одговара вери овога, јер није био католик, већ православац. Име његовог сина Ðурђа-Скендербега албанизирао је у Ðерђ, а деда Павла у Пал. Да се син Скендербега оженио Српкињом, кћерком деспота Србије, албански историчари то још нису рекли свом народу. За прихватање Скендербега од стране Албанаца значајну улогу су одиграли и албанизирани Србо-Црногорци, који су га одувек сматрали својим, јер је и био њихов. Албанци су овима наметнули свој језик, али су и ови наметнули Албанцима свог Скендербега.

Светски научници, историчари и истраживачи, одавно су рекли да је Скендербег био Србин. Рекао је то и његов савременик, Грк Теодор Спандугино Кантакузино. Рекли су то и велики пријатељи албанског народа, као Аустријанац Vоn Hаhn. Енглези су га и увели у своју Енциклопедију као Србина. У расправи са Македонацем др Петром Поповским, који се посветио детаљном студирању проблема и објавио у Скопље 2006. волуминозну књигу од 1172 страница великог формата под насловом ГЕОРГИЈА КАСТРИОТ – ИСКЕНДЕР, КРАЛ НА ЕПИР И МАКЕДОНИЈА И ВТОР АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ, којом нам доказује да је Скендербег био њихов, македонски, Проф. Др. Kapllan Buri му је рекао: Кад би се Скендербег дигао из гроба и пришли му Албанци муслиманске вере речима: “ Skenderbeg, ti je heroi ynë kombëtar, i shqiptarëve muslimanë!!” (= Скендербеже, ти си наш национални херој, Албанаца муслимана!), он би пре свега тражио да му то преведу на српски, јер албански није познавао ни речи, а затим би им одговорио: “Пасја веро, а ко вам је то рекао?! Дајте ми сабљу да им отсечем главе!” Кад би му пришли Македонци Петра Поповског и рекли му: “Георги, ти си нашиот, македонски герој!” он би им одмах одговорио: “А од кад су се то моја браћа Срби преименовали у Македонце?!”

Али, пре неколико месеци, и Швајцарац Оливер Сцхмит је објавио своје дело ИСТОРИЈА СКЕНДЕРБЕГА, коју су Албанци одмах превели и објавили на свом језику. Ту се за Скендербега каже и доказује да није Албанац, већ Србин. Узнемирење Албанаца је стигло до тог ступња да су сред Тиране, значајне личности, изјавиле: “У Албанији ствари ће ићи све више наопако, док се са центра Тиране не скине споменик Скендербега и не постави тамо споменик Султана Мурата”. У значајном дневном листу Тиране „ПАНОРАМА“ Год. VIII, Бр. 2423, Тирана 02.VII.2009, стр. 14, који је највише читан у Албанији, Исмаил Кадаре, је критиковао Хусамедина Фераја, педагога политичких и социјалних наука на Университету у Приштини, који је рекао: “антиалбанац Ðерђ Кастриоти главни протагониста комунистичке историографије, унет у текстове историје Скендербег има посебне заслуге за албански народ, па је према томе и заслужио да га прогласе за свог Националног хероја. Што није и по националности Албанац, то ни најмање није важно. Нормално је да свака држава има понеку важну личност која није те државе. На пример ми имамо Албанца Синан Хасани, који нам је био ништа мање већ председника Југославије. То нама ни најмање не смета. Напротив, и дичимо се, њим и нашом националном толеранцијом. Али, Албанци још не познају националну толеранцију. Они су утопљени у муслимански фундаментализам, екстремни национализам, шовинизам и расизам. Они актуелно живе са једном поробљеном душом од једне мржње, која их разоружава од сваке људске доброте, како то каже албански песник Џемаљ Ахмети, кога сам ја освестио и довео к овом свом садашњем сазнању.